Pročitaj mi članakRusi su istočnoslovenski narod, najmnogobrojniji etnos u Evropi. Ruski narod obrazovao se prvenstveno od istočnoslovenskih plemena, ujedinjenih u periodu Kijevske Rusije u staroruski etnos. Rusi imaju mnogo zajedničkih istorijskih i kulturnih obeležja sa drugim evropskim narodima, posebno sa slovenskim narodima, i naročito sa srpskim narodom. Prema različitim procenama, danas u svetu živi između 125 i 167 miliona etničkih Rusa. Religija najvećeg dela Rusa – stožer, koji je uobličio naš duhovni identitet – postalo je Pravoslavlje.
На територији Древне Руске било је много природних места с називима који су могли дати име нашем народу. Етноним „Рус“, „Руси“ је античког порекла и везује се за назив „рос“, „рус“, који потиче од назива реке Рос, притоке Дњепра. Мада постоји још једно, „легендарније“ објашњење појма: Рус значи – светлост.
Антрополошки, Руси су истородни – у смислу да су сви део велике европеидне расе. Уједно с тим, уочавају се разлике између појединих група. Међу руским становништвом северних области преовлађују признаци атлантско-балтичке расе, Руси централних региона чине источноевропски тип средњоевропске расе, Руси северозапада су представљени источнобалтичким типом беломорско-балтичке расе, међу Русима југа налазе се знаци примеса средоземских елемената.
Према подацима руских генетичара Јелене Балановске и Олега Балановског, генофонд руског народа на територији Руске равнице је типично европски. Проценат источноевроазијских генетских маркера у том узорку не прелази европски просек. Резултати проучавања овог дела руског генофонда показали су његову блискост са становништвом практично целе Европе, док су откривене значајне разлике од становништва Урала и Кавказа. Руси централне и јужне Русије улазе у источноевропски кластер и генетски су једнаки како са другим источним, тако и са западним Словенима (Словацима и Чесима). Северни Руси, пак, улазе у северноевропски кластер, заједно с Пољацима, Балтима и германским народима. Дакле, од свих словенских народа, северни Руси су генетски блиски само Пољацима, али ако су потоњи по одређеним показатељима ипак блиски и јужним Словенима, то се северни Руси генетски „не придружују јужњацима“ и, једновремено, идентични су балтичким народима. Слична истраживања научника генетичара, која трају до данас, допуштају да се избегну спекулације о томе ко су Руси у самој ствари. Ми смо Словени, ми смо европски народ.
Етногенеза руског народа уско је повезана с пореклом староруске народности, у чијем су настанку, са своје стране, важну улогу одиграла источнословенска племена. Образовање и развој руског етноса налажаху се у непосредној вези с вековним ширењем његове историјско-етничке територије. Почеци историје руског народа сежу у историју староруске државе – Кијевске Руске, која је настала као резултат уједињавања источнословенских племена. Територија староруске државе простирала се од Белог мора на северу до Црног мора на југу, од Карпата на западу до Волге на истоку. Староруска народност, са заједничком источнословенском самосвешћу, образована је у периоду јединства староруске ранофеудалне Кијевске Руске од IX до раног XII века.
Најважније особености етничке историје Руса беху стално присуство слабо насељених простора, суседних главној руској етничкој територији, те вишевековна миграциона активност руског становништва. Период што је претходио формирању староруске државе, исто као и доба Кијевске Русије, обележен је кретањем источнословенског етничког масива ка северу и североистоку и насељавањем тих области, које доцније образоваше језгро руске (великоруске) етничке територије.
Етничко језгро руског народа створено је од XI-XV века у пределима земаља што леже у међуречју Волге и Оке и границама Великог Новгорода, током жестоког отпора монголско-татарској зависности. Суздаљ, Владимир, Москва наизменично постају средиштем руског света. После ослобођења од хординског јарма, почело је поновно насељавање „дивљег поља“, односно јужних руских крајева, разорених хординским налетима; уследила су пресељавања у Поволожје, у XVII-XVIII веку – у Сибир, на Северни Кавказ, касније – у Казахстан, на Алтај и у Средњу Азију. Као резултат, постепено се образовала пространа етничка територија Руса. Ови и други чиниоци допринели су томе да се у саставу руског народа очувају или обликују особите (издвојене) етнографске, етноконфесионалне и етно-економске групе. Могу се, између осталих, поменути Помори (руски старинци који се баве риболовом и подводним ловом на обалама Белог и Баренцовог мора), Заонежани, Каргопољи на северу и северозападу европског дела Русије, одвојене локалне групе руских средишњих региона (иљменски Прозери, Псковићи, Мешћери, Гудовљани), Кержаци (старообредничко руско становништво шумског појаса Средњег Урала), јужне групе руског становништва (Полесјани, Горјуни, Сајани), локалне групе старообредничког руског становништва у појединим областима Сибира – Камчадалци на Камчатки, Устјинци који живе на ушћу реке Индигирке, Марковци, расељени на обалама Анадира, Колимчани, који су своја насеља основали на обалама реке Колиме и други.
Чудновато, али се испоставило да су Руси једини историјски народ Евроазије који се током две хиљаде година с непобитном истрајношћу кретао ка североистоку, у хладне и слабо насељене континенталне дубине. Ово кретање је и створило руски народ, одвојивши га најпре од општесловенске средине источно од Карпата, а затим и од источнословенске – источно од Дњепра. Домоседци и љубитељи удобности остајаху на западу, трагаоци и подвижници одлажаху у сусрет сунцу, ка истоку. Упадљиво је да су сви народи континента тежили управо супротном смеру: из хладних, континенталних дубина ка топлој приморској периферији, или, по речима британског геополитичара Халфорда Макиндера, из Хартленда у Римленд. О томе сведочи историја Келта и Германа, Нормана и Мађара, Хуна и Авара у Европи, Селџука и Османлија у Предњој Азији, Хефталита и Могула у Индији, Сјунгнуа и Џурџена, Монгола и Манџура на Далеком истоку.
Алтернативни пут за кретање Руса својевремено је био предложио кнез Свјатослав, син равноапостолне кнегиње Олге. Он је маштао да престоницу Русије пресели на Дунав и националне напоре посвети освајању Балканског полуострва. Ко зна, можда би онда историја отишла у другом правцу, а престоница руске државе данас била у Београду? Но, кнежева идеја није добила широку подршку, и након смрти Свјатослава била је заборављена. Руси су више волели слабо исплатив и тежак, али бескрван и милосрдан пут освајања севера, него жестоки рат за место под сунцем.
Природно-климатске особености земље имале су велики утицај на стварање руског етноса:
практично одсуство планинских венаца, присуство великог броја шума и мочвара, сурове зиме. Напорност пољопривредних радова, нарочито неопходност да се на време и без губитака заврши са жетвом, допринели су образовању руског националног карактера, способности издржавања крајњих напора, што се показало спасоносним и нужним у периодима непријатељских најезди, глади, озбиљних друштвених потреса. Периодично понављани напади на спољне границе земље снажно су побуђивали руско становништво на ослободилачку борбу и јединство. Важну улогу у формирању мирног „североисточног вектора“ одиграло је примање православног хришћанства, чију су мисију очувања чистоте Руси преузели на себе. Таквом народу била је потребна снажна и моћна држава, одговарајућа и његовом националном карактеру, и његовим потребама. Таква држава је била и остала Русија, верна сестра Србије.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
