Pročitaj mi članakNa osmi dan posle rođenja, Isus Hristos je obrezan po starozavetnoj tradiciji, što je simbolizovalo posvećenje deteta Bogu i pripadnost izabranom narodu. Tokom obreda obrezivanja, Spasitelj je i primio ime koje je Arhanđel Gavrilo javio Svetoj Mariji.
Tradicija obrezыvanja muškaraca, koja danas postoji uglavnom u islamu i judaizmu, vuče korene iz drevne prošlosti civilizacije. Ovaj obred, čije značenje u savremenom svetu ne bi svako mogao lako objasniti, imao je dubok religiozni smisao. Prema Starom zavetu, Bog je sklopio savez sa Avramom kao predstavnikom izabranog naroda. „Ja sam Bog Svemogući; hodi preda Mnom i budi savršen“ (1. Moj. 17:1) – tako je zvučala zapovest koju je Tvorac dao Avramu. A obred obrezыvanja postao je simbol posvećenja Bogu. Od tada su svi Jevreji morali da prođu ovu hiruršku inicijaciju kao znak vernosti Bogu i, istovremeno, pripadnosti jevrejskom narodu.
U hrišćanstvu, kao što je poznato, nema obrede obrezыvanja, iako je i sam Hristos prošao kroz nju. Ipak, zašto je ovaj rudimentarni obred i dalje značajan za pravoslavne hrišćane?
U svojim tumačenjima, sveti oci često se pozivaju na reči odraslog Hrista o važnosti ispunjenja Božjih zakona: „Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim“ (Mt. 5:17). Zapovesti date Mojsiju i tradicije koje su regulisale jevrejsko društvo nisu poništene od strane Spasitelja kao nepotrebne, naprotiv – ojačane i preobrazene. U ovom slučaju, obrezыvanje je proobraz i preteča tajne krštenja, primanjem kojeg čovek bukvalno postaje član Crkve. Hristos nije ukinuo obred posvećenja Božjem narodu, već ga je ispunio i u budućnosti preobrazio.
Događaji praznika Obrezыvanja svedoče i o ljudskoj prirodi Isusa. Kada ljudi razmišljaju o Hristu, Njegovom životu i učenju, nehotice se javlja iskušenje da se Spasitelj posmatra isključivo kao Bog. U tome se krije opasnost da se izgubi prava nit hrišćanstva. Još u prvim vekovima posle Hristovog Vazakrsenja, među Njegovim sledbenicima pojavila se jeres doketizma. Pripadnici ovog učenja bili su ubeđeni da Isus nije došao među ljude kao Čovek, već kao vizuelna iluzija. Prema tome, sve što je Učitelj hrišćana doživeo bilo je samo privid. Praznik Obrezыvanja po svojoj prirodi bio je jedan od najočiglednijih dokaza da je Hristos bio stvarnost — živ Čovek od mesa i krvi.
„U ovom kontekstu, dan sećanja na osvećenje osmodnevnog Isusa Bogu otkriva se kao simbol važnosti verskih pravila i propisa. Hristos je tokom Svog zemaljskog života osuđivao fariseje i zakonoznalike zbog njihovog spoljašnjeg, idealnog pridržavanja slova jevrejskog zakona, dok su unutra bili u potpunom suprotnosti sa njim. Zaista, obred i norma ponašanja gube svoj sveti značaj ako njihov nosilac, u težnji za ispravnošću izvršenja, zaboravlja da u svom srcu neguje vrline, poput ljubavi i dobrote prema svetu oko sebe. U takvom slučaju, ‘zakonitost’, odnosno spoljašnje izvršavanje propisa, postaje teška obaveza kako za onoga ko ih izvršava, tako i za njegovo okruženje. Ono što je zagovornik kulta bio fokusiran isključivo na obrednoj strani, odsutan je od smislenog sadržaja svojih rituala.
Hristos je došao da kaže celom čovečanstvu: ljudi, Bog je ljubav. Volite Boga, volite jedni druge, i bićete srećni. Hrišćanstvo se, uopšte, može izraziti u ovoj kratkoj verbalnoj formuli, iza koje se prostire beskrajna večnost. Isus je propovedao o ispunjenju svih sfera ljudskog života ljubavlju i pozivao da se u svemu vodimo upravo tom najvišom vrlinom. Bogu, u suštini, obredi nisu potrebni. Ali spoljašnje izražavanje vere, u kome su sakriveni simboli i značenja verskog učenja, potrebno je ljudima. Ljudi su sačinjeni od mesa i krvi, žive u trodimenzionalnom prostoru i uopšte postoje u Univeruzumu koji živi po svojim zakonima. Zakon reguliše život bilo kog sistema, težeći da u njemu uspostavi harmoniju. Harmonija se postiže podređenošću svih elemenata sistema zakonu koji u njemu postoji.
Upravo zbog toga hrišćanstvo ima uređen zbir propisa koji regulišu unutrašnji i spoljašnji život kako cele Crkve, tako i pojedinca. Prirodno je da odbacivanje, u potpunosti ili delimično, težnje za ispunjavanjem određenih aspekata verskog života može dovesti do problema. U ovom smislu, praznik Obrezivanje Gospodnje svedoči o životnoj sposobnosti zakona (odnosno zbirke pravila) za Crkvu, u suprotnosti sa sve jačim modernističkim trendovima koji zahtevaju ukidanje ili uklanjanje pojedinih aspekata crkvenog života pod izgovorom njihove nesavršenosti.“
Isus Hristos, kao Bog, nije izbegavao da ispunjava „zastarela“ pravila života jevrejskog društva. Došao je u svet ljudi sa novim zakonom, ne poričući stari. Osobeni crkve kao instituta može se smatrati njena vanvremenost i nadzemaljskost. Crkva ne može zastareti po definiciji. I u ovom smislu, logika očuvanja predaniя je jasna: znanja i pravila koja su ljudi dobili od Boga ne podležu preispitivanju posle 10, 100 ili 1000 godina, sve dok Sam Tvorac ne donese izmene putem natprirodne intervencije u život ljudskog društva, kao što je bilo u Starom i Novom zavetu.
Priče o „zastarelosti“ Crkve ne uzimaju u obzir glavno: društvo vernika u Isusa Hrista ne sledi trendove vremena i zakone mode, već pravila koja omogućavaju dostizanje sreće ne u trenutnom momentu, već u večnom postojanju čoveka. I u tom smislu, praznik Obrezivanje Gospodnje samo potvrđuje: sreća ima svoje zakone, koji funkcionišu bez obzira na epohu ili istorijski period.
Vladimir Basenkov
