Pročitaj mi članakTradicionalna po formi i sadržaju ruska kuća je izba, kuća od brvana. Izba (u starini takođe nazivana istopka, istobka ili istba) obavezno je građena od borove ili jelove građe, a ponegde i od ariša.
Ruske kuće su se razlikovale u različitim regionima: njihov izgled je umnogome zavisio od klime ili tradicije područja. No, izbe na severu i na jugu imale su mnogo zajedničkog – na primer, izgrađene su po sličnim tehnologijama i sa sličnim unutrašnjim rasporedom, a unutra su obavezno izdvajali krasni ugao i starali se koliko mogu da ukrase dom.
U starini su izbe na Ruskoj zemlji građene samo od drveta. Metoda se zvala „gradnja na ugao“: stolari su slagali debla jedno na drugo. Etnograf Jevgenija Blomkvist je ovako opisivala taj postupak: „…u jednom balvanu, na rastojanju od dvadesetak centimetara od kraja, tesano je polucilindrično udubljenje („čaša“), odgovarajuće drugom balvanu, uklopljenom s njim pod pravim uglom“. Debla duž perimetra formirala su red – u prizemnoj izbi obično ih je bilo od 15 do 17. Za izolaciju kuće, između brvana je sabijana mahovina ili kučina. Gvozdeni ekseri, kao i drugi metalni delovi, nisu korišćeni, ponekad su primenjivani drveni klinovi“.
Ruska izba je obogatila našu slovesnost stotinama lepih reči koje je čak izgovarati slatko. Srub je stajao na posteljnim kamenovima. Domaćini su očito lepo spavali u svojoj drvenoj vili. Daske su pričeline, na njihovim krajevima je sunce (šaka pričeline). Trouglasti zabati su – šipci. Slivnik je potok. Baljasnik – stupić na ogradi stepeništa. Žarotok je pored šestka, gde se čuva žeravica.
A u kući – matica, okonnica, pristupok, zalavoček, voroncы, čelo peći, golbec, lavki… Desetine naziva, izmišljenih s laskom i miloštom, reči ugođenih i tačnih. Teško da je neko drugo nacionalno žilište na planeti opevano u književnosti i kulturi kao ruska izba.
Najstarijim tipom krova na izbama istoričari smatraju četvorovodni krov. Kasnije su se raširili i krovovi na dve vode. Oni su omogućavali da se prostor ispod krova iskoristi kao veliko potkrovlje sa prozorom. Uz to je krov na dve vode pomagao da se uštedi na metalu ako je kuća pokrivana železom. Bilo je uobičajeno da se konjić ukrašava figurama životinja; najčešće se sretao dekor u obliku konjske glave. Istoričar Dmitrij Zelenjin je pretpostavljao da je tradicija nastala kao „sećanje na žrtvovanje životinjskih lobanja“.
Krovovi su obično bili pokriveni letvama, tankim daskama ili šindrom – malim drvenim pločama. Metalni krovovi su bili ređi, a ponekad se koristila čak i trska. Na severu su, po pravilu, u slojevima na kostur polagali tresku – takav krov je podsećao na ljuskavi crep. U južnim kneževinama (kasnije – gubernijama) češće je sretana slama. Siromašni seljaci su je nabacivali u strukovima na hrpu i pritiskali je prućem ili lemezima. Imućniji seljaci su najpre vezivali klasje u snopove, a zatim u redovima oblagali krovište.
Dmitrij Zelenjin je u knjizi „Ruska etnografija“ pisao: „Spolja su kuću ukrašavali rezbarijama, koje su vremenom zamenjene raznobojnim slikama. Najčešće se ornament sastojao od geometrijskih oblika, ali su sretani i drugi motivi. Rusi uporedo sa geometrijskim figurama izobražavaju fantastične životinje: nalik na lavove, morske mačke, čovekolike figure s ribljim repovima (faraoni), konjske glave, biljne ornamente i tako dalje. Severni Rusi obično ukrašavaju rezbarijama one daske fasade kuće koje se protežu uz ivicu oba nagiba krova od slemena“.
Izbu je okružavao dvor, to jest dvorište. Imućni seljaci i seljaci s prosečnim imetkom tu su imali konjušnice, štalu za stoku, senik i ambare za žito i zalihe. U dvoru su domaćini odlagali opremu, pod strehama ostavljali taljige i saonice. U severnim krajevima Rusije, dvor je bio povezan sa izbom jednom nadstrešnicom – dobijao se natkriveni kompleks sa mnoštvom sporednih zgrada. Na jugu su sve zgrade obično stajale odvojeno, ograđene pletenom ogradom.
Konstrukcija izbi se razlikovala u raznim regionima – to je umnogome zavisilo od klime. Na primer, na jugu kuće su postavljane neposredno na zemlju. Zemljani pod je oblagan slamom ili senom, ponekad pokrivan daskama. A severne izbe, srubovi, podizane su u nekoliko nivoa. Ispod se nalazio nestambeni deo, koji je obično služio za čuvanje zaliha. To je moglo biti visoko prizemlje – podklet, ili nisko podzemlje – podval, podrum blago udubljen u zemlju. Vremenom širom Rusije počeše graditi kuće s podrumima, a izbe sa zemljanim podovima sretane su sve ređe.
Plafon u sobama je obično bio nizak, po sredini je išla horizontalna stropna greda – matica. Ona je držala tavanska brvna ili daske i uz to je smatrana svetim mestom u kući. Na matici su urezivani zaštitni simvoli – oberegi i imena preminulih rođaka, a za nju je kačena i dečja kolevka.
Stropna greda je prostor kuće uslovno delila na spoljašnji i unutrašnji: gost je sedeo na klupi kod ulaza i nije zalazio u drugu polovinu bez poziva domaćina. Prozori na severnim izbama nalazili su se na gornjem podu – prvi, gazdinski, bio je bez njih. Umesto stakala, u njih su umetane pločice liskuna ili su ramovi prekrivani bičjim mehurima i zamašćenim papirom, a u hladno vreme prekrivani su vrećama slame i kapcima. Vrata su, kao i tavanice, pravljena niskim, kako bi manje hladnoće prodiralo u izbu. Često izbe nisu imale zasuna, pa su dolaznici morali kucati na prozor kako bi domaćine upozorili na posetu.
Najčešće su bile kuće sa dve prostorije – stambenom izbom, koju su zagrevali, i hladnog predsoblja. Ponekad je dograđivana ostava ili druge sobe. Predsoblje, zvano seni, odvajalo je toplu zonu od ulice. Tu su čuvani deo opreme i namirnica, držane kačice s vodom, rashlađivana jela i ostavljani gornja odeća i obuća. Leti su u senjama noćevali domaćini, a zimi – mlada stoka i živina, ako je životinje trebalo zaštititi od mrazeva. U toploj prostoriji članovi porodice su jeli, spavali i spremali hranu, a bilo je i mesta za odmor. U proseku, površina je iznosila 20–25 kvadratnih metara, s tim što je u izbi živelo sedam do deset ljudi. Prostor je bio podeljen na žensku i mušku polovinu, svakom je bilo određeno svoje mesto: za spavanje, jelo, dokolicu i domaće poslove. U vreme slobodno od poljskog rada, žene su ovde prele i šile odeću, muškarci pleli korpe i popravljali opremu. U nekim izbama pregrade su dodatno odvajale čistu polovinu – gornicu. U njoj su primali goste i okupljali se za stolom.
Ulaz u podzemlje se obično nalazio u blizini peći, sa stepeništem koje je vodilo dole. Ovde se čuvalo mleko i povrće – krompir, mrkva, kiseli kupus. Nameštaj u izbi je bio podeljen na prenosni i nepokretni, koji je postavljan čim je kuća završavana. Na primer, dugačke skamije duž zidova, police za posuđe i polati – visoko lože za spavanje – odmah su pričvršćivani za samu okosnicu. Prenosivi nameštaj u kolibi obuhvatao je sto, klupe i sanduke u kojima je čuvana odeća, obuća i pokrivači. Kasnije su se pojavili niski podni ormari. Stolice behu retke: ranije su se, u većini slučajeva, koristili takozvani stuljčiki – to su ili panjevi otpiljeni od debelog trupca, ili stolice savijene i pletene od vrbovog pruća bez naslona sa četvorougaonim sedalom. Potonje se takođe koriste za mužu krava, pa se ponekad nazivaju i kravljim stolicama.
U uglu je obično zidana velika peć; u severnim regionima – kod samog ulaza, na jugu – obrnuto. Njena dužina je dostizala dva metra, na vrhu je bio ravan ležaj na kome su spavali starci i deca. Do 18-tog veka zanatlije su podizale konstrukcije bez dimnjaka; kada je peć ložena, dim je ispunjavao celu prostoriju, a zatim izlazio kroz naročit otvor na plafonu i kroz otvorena vrata. Vremenom se sve u izbi prekrivalo čađom, i suđe se moralo često čistiti. Žeravica se zgrtala na posebno mesto – zagnetku, to jest žeravište – i zatim koristila za raspaljivanje vatre. Dešavalo se da su peći ložene desetlećima bez prestanka.
Dijagonalno od peći u izbi se nalazio krasni, odnosno lepi ugao – najsvetliji, najčistiji i najuređeniji deo doma. U izbama s unutrašnjom pregradom smeštan je u gornici. Tamo je visila polica s ikonama i kandilom – božnica. Prilikom ulaska u tuđu kuću ka krasnom uglu valjalo se prekrstiti. Ovde je stojao i dugačak sto za ručavanje, gde se porodica okupljala svagdano i za vreme praznika.
Izbe su osvetljavane lučevima – tankim, dugačkim treskama, obično brezovim ili jasikovim. Jedan ili više njih je ubačeno u svetec – vertikalni držak dužine oko metar, sa gvozdenom viljuškom na vrhu. Žar iz luča padao je u posudu sa vodom, koja je postavljana kraj konstrukcije. Svetlost luča bila je prigušena, i zato su se trudili da sve domaće poslove obave pre mraka. Seljaci su retko koristili skupe sveće, uglavnom o praznicima. Sredinom 19-og veka u Rusiji su se pojavile kerozinske lampe, njima su osvetljavali prebivališta pre doba elektrike.
Domaćini su odvajkada gledali da ukrase svoja žilišta. Drvene predmete su pokrivali rezbarijama sa geometrijskim i biljnim ornamentima, na podove su metali pletene ćilime, ikone pokrivali belim vezenim ubrusima – rušnicima, a peći gdekad oslikavali jarkim šarama. U 17-tom veku se u Rusiji pojavio lubok – štampana slika sa bajkovitim i religioznim sižeima – takvi lubočni listovi su kačeni na zidove.
Zlatna brvnara-izba je postala glavna ruska „arhitektonska vrlina“, koja je upisana u našu rusku dušu, u rusku svest, u prirodu naše zemlje, kao obrazac savršenstva, sklada i stvaralaštva. Izba je na ruskom – kosmos, sva tri sveta pod jednim krovom: od konjića na slemenu do konjića na peći.
Izba je takođe i brod. Naziv građevine, izbe – „srub“ (reč muškog roda od reči rubiti) ili „kladь“ (reč ženskog roda od laditь, klastь, što će reći: slagati, skladati), uporedivi su s nazivima slovenskih brodova: strug i lađa.
Obraz kuće-broda obnavlja u svesti predstavu kuće kao centra svemira, okruženog haosom voda, nepotopive tvrđave, stecišta života, očuvanog toplinom domaćeg ognjišta i udobnošću porodične svakidašnjice.
Graditi, to jest, strojiti je trojiti, utrojiti, čuvati jedinstvo tri sveta. Izbe su počinjali strojiti na mlad mesec uoči Trojice, „početka početaka“. Naši preci su čak imali izreku o tome: „Bez Trojice kuća ne stroji se“.
Čelo je fasada, oko je okno, usta su ustьe, otvor ložišta peći, noge su temelj, pogreb, odnosno podrum na ruskom je grob, pogrebenje. Ovo je slika čoveka. Slika sveta su sva četiri ugla izbe: krasni, konjik, ženski kut, pećni ugao. Dijagonala: peć (pagansko pirovanje vatre, stecište toplote, carstvo kamena) – ikonostas u krasnom uglu. Vertikala: nebo (isti krasni ugao), zemlja (središnji prostor izbe, nedeljiv, bez pregrada) i podzemni svet (peć, podrum, podklet). Matica, koja drži svod sveta, u svemiru izbe sjedinjuje muško i žensko načelo: spolja i iznad – muško, unutra i ispod – žensko. Matica je, zapravo, išla preko peći i učvršćivala izbu. Ona je „rađala“ i peć i izbu. U simvolici izbe, predstava konja je od znatne važnosti. Prilikom postavljanja izbe, ispod podkleti (temelj), u davna vremena zakopavali su konjsku lobanju, obično na mestu gde je bila stavljana peć. Muški kutak u izbi zvao se konjik. Pećna greda – voronec iliti vranac, poznata i kao „pirožna“ (na nju su stavljani pečeni pirozi i hleb), bila je spojena s maticom drvenom predstavom konjskih glava, koja nije imala praktičnu važnost, nije rešavala ništa u konstrukciji, već je samo bila starinski simvol. I sam stub peći, prolazeći kroz sva tri sveta, simvol je vasione. Na krov je stavljan težak ukras, opet u obliku konjske glave.
Veliki ruski izučavalac izbi Aleksandar Opolovnjikov u svojoj knjizi „Izbena liturgija“ tvrdi: „Unutrašnjost ruske izbe je isto tako visoka umetnost kao i sva ona u celini, umetnost u kojoj se ogromno životno iskustvo seljaka stapa s njegovim urođenim estetskim čuvstvom“.
Oni koji su živeli u ruskim kolibama teško se navikavaju na druga prebivališta, utoliko pre na gradske stanove. Tamo „svi uglovi smetaju“, tamo nema osećaja slobode, ni osećaja večnosti, ni punokrvnosti bitisanja. A u kolibi pomažu i zidovi. Takvo je tradicionalno rusko žilište – izba.
Piše: Vladimir Basenkov
Prevod: Dragan Bukovički
