Pročitaj mi članakTradicionalna po formi i sadržaju ruska kuća je izba, kuća od brvana. Izba (u starini takođe nazivana istopka, istobka ili istba) obavezno je građena od borove ili jelove građe, a ponegde i od ariša.
Руске куће су се разликовале у различитим регионима: њихов изглед је умногоме зависио од климе или традиције подручја. Но, избе на северу и на југу имале су много заједничког – на пример, изграђене су по сличним технологијама и са сличним унутрашњим распоредом, а унутра су обавезно издвајали красни угао и старали се колико могу да украсе дом.
У старини су избе на Руској земљи грађене само од дрвета. Метода се звала „градња на угао“: столари су слагали дебла једно на друго. Етнограф Јевгенија Бломквист је овако описивала тај поступак: „…у једном балвану, на растојању од двадесетак центиметара од краја, тесано је полуцилиндрично удубљење („чаша“), одговарајуће другом балвану, уклопљеном с њим под правим углом“. Дебла дуж периметра формирала су ред – у приземној изби обично их је било од 15 до 17. За изолацију куће, између брвана је сабијана маховина или кучина. Гвоздени ексери, као и други метални делови, нису коришћени, понекад су примењивани дрвени клинови“.
Руска изба је обогатила нашу словесност стотинама лепих речи које је чак изговарати слатко. Сруб је стајао на постељним каменовима. Домаћини су очито лепо спавали у својој дрвеној вили. Даске су причелине, на њиховим крајевима је сунце (шака причелине). Троугласти забати су – шипци. Сливник је поток. Баљасник – ступић на огради степеништа. Жароток је поред шестка, где се чува жеравица.
А у кући – матица, оконница, приступок, залавочек, воронцы, чело пећи, голбец, лавки… Десетине назива, измишљених с ласком и милоштом, речи угођених и тачних. Тешко да је неко друго национално жилиште на планети опевано у књижевности и култури као руска изба.
Најстаријим типом крова на избама историчари сматрају четвороводни кров. Касније су се раширили и кровови на две воде. Они су омогућавали да се простор испод крова искористи као велико поткровље са прозором. Уз то је кров на две воде помагао да се уштеди на металу ако је кућа покривана железом. Било је уобичајено да се коњић украшава фигурама животиња; најчешће се сретао декор у облику коњске главе. Историчар Дмитриј Зелењин је претпостављао да је традиција настала као „сећање на жртвовање животињских лобања“.
Кровови су обично били покривени летвама, танким даскама или шиндром – малим дрвеним плочама. Метални кровови су били ређи, а понекад се користила чак и трска. На северу су, по правилу, у слојевима на костур полагали треску – такав кров је подсећао на љускави цреп. У јужним кнежевинама (касније – губернијама) чешће је сретана слама. Сиромашни сељаци су је набацивали у струковима на хрпу и притискали је прућем или лемезима. Имућнији сељаци су најпре везивали класје у снопове, а затим у редовима облагали кровиште.
Дмитриј Зелењин је у књизи „Руска етнографија“ писао: „Споља су кућу украшавали резбаријама, које су временом замењене разнобојним сликама. Најчешће се орнамент састојао од геометријских облика, али су сретани и други мотиви. Руси упоредо са геометријским фигурама изображавају фантастичне животиње: налик на лавове, морске мачке, човеколике фигуре с рибљим реповима (фараони), коњске главе, биљне орнаменте и тако даље. Северни Руси обично украшавају резбаријама оне даске фасаде куће које се протежу уз ивицу оба нагиба крова од слемена“.
Избу је окружавао двор, то јест двориште. Имућни сељаци и сељаци с просечним иметком ту су имали коњушнице, шталу за стоку, сеник и амбаре за жито и залихе. У двору су домаћини одлагали опрему, под стрехама остављали таљиге и саонице. У северним крајевима Русије, двор је био повезан са избом једном надстрешницом – добијао се наткривени комплекс са мноштвом споредних зграда. На југу су све зграде обично стајале одвојено, ограђене плетеном оградом.
Конструкција изби се разликовала у разним регионима – то је умногоме зависило од климе. На пример, на југу куће су постављане непосредно на земљу. Земљани под је облаган сламом или сеном, понекад покриван даскама. А северне избе, срубови, подизане су у неколико нивоа. Испод се налазио нестамбени део, који је обично служио за чување залиха. То је могло бити високо приземље – подклет, или ниско подземље – подвал, подрум благо удубљен у земљу. Временом широм Русије почеше градити куће с подрумима, а избе са земљаним подовима сретане су све ређе.
Плафон у собама је обично био низак, по средини је ишла хоризонтална стропна греда – матица. Она је држала таванска брвна или даске и уз то је сматрана светим местом у кући. На матици су урезивани заштитни символи – обереги и имена преминулих рођака, а за њу је качена и дечја колевка.
Стропна греда је простор куће условно делила на спољашњи и унутрашњи: гост је седео на клупи код улаза и није залазио у другу половину без позива домаћина. Прозори на северним избама налазили су се на горњем поду – први, газдински, био је без њих. Уместо стакала, у њих су уметане плочице лискуна или су рамови прекривани бичјим мехурима и замашћеним папиром, а у хладно време прекривани су врећама сламе и капцима. Врата су, као и таванице, прављена ниским, како би мање хладноће продирало у избу. Често избе нису имале засуна, па су долазници морали куцати на прозор како би домаћине упозорили на посету.
Најчешће су биле куће са две просторије – стамбеном избом, коју су загревали, и хладног предсобља. Понекад је дограђивана остава или друге собе. Предсобље, звано сени, одвајало је топлу зону од улице. Ту су чувани део опреме и намирница, држане качице с водом, расхлађивана јела и остављани горња одећа и обућа. Лети су у сењама ноћевали домаћини, а зими – млада стока и живина, ако је животиње требало заштитити од мразева. У топлој просторији чланови породице су јели, спавали и спремали храну, а било је и места за одмор. У просеку, површина је износила 20–25 квадратних метара, с тим што је у изби живело седам до десет људи. Простор је био подељен на женску и мушку половину, сваком је било одређено своје место: за спавање, јело, доколицу и домаће послове. У време слободно од пољског рада, жене су овде преле и шиле одећу, мушкарци плели корпе и поправљали опрему. У неким избама преграде су додатно одвајале чисту половину – горницу. У њој су примали госте и окупљали се за столом.
Улаз у подземље се обично налазио у близини пећи, са степеништем које је водило доле. Овде се чувало млеко и поврће – кромпир, мрква, кисели купус. Намештај у изби је био подељен на преносни и непокретни, који је постављан чим је кућа завршавана. На пример, дугачке скамије дуж зидова, полице за посуђе и полати – високо ложе за спавање – одмах су причвршћивани за саму окосницу. Преносиви намештај у колиби обухватао је сто, клупе и сандуке у којима је чувана одећа, обућа и покривачи. Касније су се појавили ниски подни ормари. Столице беху ретке: раније су се, у већини случајева, користили такозвани стуљчики – то су или пањеви отпиљени од дебелог трупца, или столице савијене и плетене од врбовог прућа без наслона са четвороугаоним седалом. Потоње се такође користе за мужу крава, па се понекад називају и крављим столицама.
У углу је обично зидана велика пећ; у северним регионима – код самог улаза, на југу – обрнуто. Њена дужина је достизала два метра, на врху је био раван лежај на коме су спавали старци и деца. До 18-тог века занатлије су подизале конструкције без димњака; када је пећ ложена, дим је испуњавао целу просторију, а затим излазио кроз нарочит отвор на плафону и кроз отворена врата. Временом се све у изби прекривало чађом, и суђе се морало често чистити. Жеравица се згртала на посебно место – загнетку, то јест жеравиште – и затим користила за распаљивање ватре. Дешавало се да су пећи ложене десетлећима без престанка.
Дијагонално од пећи у изби се налазио красни, односно лепи угао – најсветлији, најчистији и најуређенији део дома. У избама с унутрашњом преградом смештан је у горници. Тамо је висила полица с иконама и кандилом – божница. Приликом уласка у туђу кућу ка красном углу ваљало се прекрстити. Овде је стојао и дугачак сто за ручавање, где се породица окупљала свагдано и за време празника.
Избе су осветљаване лучевима – танким, дугачким трескама, обично брезовим или јасиковим. Један или више њих је убачено у светец – вертикални држак дужине око метар, са гвозденом виљушком на врху. Жар из луча падао је у посуду са водом, која је постављана крај конструкције. Светлост луча била је пригушена, и зато су се трудили да све домаће послове обаве пре мрака. Сељаци су ретко користили скупе свеће, углавном о празницима. Средином 19-ог века у Русији су се појавиле керозинске лампе, њима су осветљавали пребивалишта пре доба електрике.
Домаћини су одвајкада гледали да украсе своја жилишта. Дрвене предмете су покривали резбаријама са геометријским и биљним орнаментима, на подове су метали плетене ћилиме, иконе покривали белим везеним убрусима – рушницима, а пећи гдекад осликавали јарким шарама. У 17-том веку се у Русији појавио лубок – штампана слика са бајковитим и религиозним сижеима – такви лубочни листови су качени на зидове.
Златна брвнара-изба је постала главна руска „архитектонска врлина“, која је уписана у нашу руску душу, у руску свест, у природу наше земље, као образац савршенства, склада и стваралаштва. Изба је на руском – космос, сва три света под једним кровом: од коњића на слемену до коњића на пећи.
Изба је такође и брод. Назив грађевине, избе – „сруб“ (реч мушког рода од речи рубити) или „кладь“ (реч женског рода од ладить, класть, што ће рећи: слагати, складати), упоредиви су с називима словенских бродова: струг и лађа.
Образ куће-брода обнавља у свести представу куће као центра свемира, окруженог хаосом вода, непотопиве тврђаве, стецишта живота, очуваног топлином домаћег огњишта и удобношћу породичне свакидашњице.
Градити, то јест, стројити је тројити, утројити, чувати јединство три света. Избе су почињали стројити на млад месец уочи Тројице, „почетка почетака“. Наши преци су чак имали изреку о томе: „Без Тројице кућа не строји се“.
Чело је фасада, око је окно, уста су устье, отвор ложишта пећи, ноге су темељ, погреб, односно подрум на руском је гроб, погребење. Ово је слика човека. Слика света су сва четири угла избе: красни, коњик, женски кут, пећни угао. Дијагонала: пећ (паганско пировање ватре, стециште топлоте, царство камена) – иконостас у красном углу. Вертикала: небо (исти красни угао), земља (средишњи простор избе, недељив, без преграда) и подземни свет (пећ, подрум, подклет). Матица, која држи свод света, у свемиру избе сједињује мушко и женско начело: споља и изнад – мушко, унутра и испод – женско. Матица је, заправо, ишла преко пећи и учвршћивала избу. Она је „рађала“ и пећ и избу. У символици избе, представа коња је од знатне важности. Приликом постављања избе, испод подклети (темељ), у давна времена закопавали су коњску лобању, обично на месту где је била стављана пећ. Мушки кутак у изби звао се коњик. Пећна греда – воронец илити вранац, позната и као „пирожна“ (на њу су стављани печени пирози и хлеб), била је спојена с матицом дрвеном представом коњских глава, која није имала практичну важност, није решавала ништа у конструкцији, већ је само била старински символ. И сам стуб пећи, пролазећи кроз сва три света, символ је васионе. На кров је стављан тежак украс, опет у облику коњске главе.
Велики руски изучавалац изби Александар Ополовњиков у својој књизи „Избена литургија“ тврди: „Унутрашњост руске избе је исто тако висока уметност као и сва она у целини, уметност у којој се огромно животно искуство сељака стапа с његовим урођеним естетским чувством“.
Они који су живели у руским колибама тешко се навикавају на друга пребивалишта, утолико пре на градске станове. Тамо „сви углови сметају“, тамо нема осећаја слободе, ни осећаја вечности, ни пунокрвности битисања. А у колиби помажу и зидови. Такво је традиционално руско жилиште – изба.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
