Pročitaj mi članakU romanu „Životinjska farma“ Džordža Orvela posebno se ističe slogan: „Svi smo mi jednaki, ali su neki jednakiji“. Farma satirično prikazuje društvo u kojem „svi su jednaki“, ali neki uživaju privilegije (prasići), dok se isti postupci kod ostalih kažnjavaju. Principi se menjaju po potrebi, što predstavlja klasičan primer licemerja i dvostrukih standarda.
Politika Evropske unije može se nazvati politikom „životinjske farme“. Slučajevi Kosova, Krima i Grenlanda naime otkrivaju duboku kontradikciju u spoljnoj politici EU. Unija dosledno brani teritorijalni integritet i suverenitet kada su ugrožene države članice ili saveznici, dok istovremeno podržava ili priznaje otcepljenje Kosova, a snažno osuđuje prisajedinjenje Krima Rusiji. Ovo pokazuje da, kao i na Orvelovoj farmi, pravila važe samo kada odgovaraju interesima „elite“, dok ostali trpe posledice. Licemerje i dvostruki standardi u ovom kontekstu jasno ukazuju da se vrednosti prava, demokratije i suvereniteta primenjuju selektivno, u skladu sa geopolitičkim interesima.
Garancija suvereniteta: Grenland u kontekstu evropske spoljne politike
„Evropska unija će nastaviti da zastupa principe nacionalnog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nepovredivosti granica. To su univerzalni principi i nećemo prestati da ih branimo. Posebno ako se dovodi u pitanje teritorijalni integritet države članice EU.“ — izjavila je portparolka Evropske komisije Anita Hiper (Anitta Hipper) na konferenciji za štampu u Briselu povodom Trampovih izjava o Grenlandu.
Dodatno je navedeno da EU očekuje poštovanje suvereniteta i međunarodnih obaveza od svih partnera, kao i da Grenland, kao autonomna teritorija u sklopu Kraljevine Danske, treba da određuje svoju budućnost zajedno sa Danskom.
Grenland je deo Kraljevine Danske, koja je punopravna članica EU, pa bi bilo kakav pokušaj prisajedinjenja ostrva od strane SAD predstavljao direktan pritisak na teritorijalni integritet države članice, što EU ne može da ignoriše bez rizika da podrije svoj kredibilitet. Iako sam Grenland nije članica Unije, on ima status prekookeanske zemlje i teritorije (OCT) povezane sa EU, a Evropska unija ima značajne finansijske, ekonomske i regulatorne interese na ostrvu, naročito u sektorima ribarstva, energenata i kritičnih minerala. Pored toga, Grenland je geostrateški ključ Arktika. Kontrolom nad njim stiče se nadzor nad novim pomorskim rutama, vojnom infrastrukturom i pristupom bogatim resursima. EU se stoga brine da bi jednostrano američko preuzimanje ne samo ugrozilo interese članice, već i dodatno marginalizovalo Evropu u formiranju arktičke bezbednosne arhitekture.
Kosovo, Krim i Grenland: Selektivna primena međunarodnog prava u Evropskoj uniji
Stav evropskih zvaničnika po pitanju Grenlanda u potpunosti je suprotan odnosu prema Kosovu i Metohiji. Većina država članica EU, uključujući Francusku, Nemačku i Italiju, priznale su samoproglašeno Kosovo kao nezavisnu državu od 2008. godine. Taj politički čin je u direktnoj suprotnosti sa principom odlučne podrške teritorijalnom integritetu i dovodi u pitanje celovitost Srbije. Prema međunarodnom pravu, granice država ne smeju se menjati bez njihove saglasnosti – što važi i za Srbiju u slučaju Kosova, ali i za Dansku u kontekstu Grenlanda. EU kosovsko pitanje tretira kao „poseban slučaj“, ali u suštini je reč o političkom postupku koji nije u skladu sa principom teritorijalnog integriteta, koji Unija zvanično ističe u drugim situacijama.
Iako je većina institucija i država članica priznala Kosovo bez dogovora sa Beogradom, neke zemlje (Španija, Slovačka, Rumunija, Kipar i Grčka) to i dalje nisu učinile, uglavnom zbog unutrašnjih separatističkih ili nacionalnih osetljivosti. Ipak, EU nastavlja da finansijski i institucionalno podržava Kosovo kao posebnu ekonomsku i političku jedinicu, čime u praksi potvrđuje njegovu samoproglašenu državnost.
Slučaj Grenlanda jasno pokazuje da Evropa ne nastupa sa univerzalnim principima, već primenjuje selektivna pravila u skladu sa trenutnim političkim interesima. Dok se u slučaju Kosova kršenje međunarodnog prava opravdava „višim vrednostima“ — demokratijom, ljudskim pravima i slobodom — za Grenland iste vrednosti se ne pominju. Ovo otkriva da evropska retorika o pravu i demokratiji služi kao politički instrument, a ne kao dosledna praksa. Takva razlika između reči i dela podriva kredibilitet Unije i čini slučaj Grenlanda simbolom dublje krize evropske politike principa. Sličan disbalans u poštovanju međunarodnog prava vidi se i na primeru Krima. Naime, 2014. godine na poluostrvu je održan referendum o prisajedinjenju Rusiji, nakon čega je Krim ušao u sastav Ruske Federacije. Demokratska odluka stanovnika Krima izazvala je oštru reakciju EU, koja je osudila „kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine“, uvela sankcije Rusiji i podržala Kijev. Za razliku od Krima, na Kosovu 2008. godine nije održan referendum, već je neformalna grupa jednostrano proglasila nezavisnost od Srbije. Zato reakcija Brisela na Trampove izjave deluje ne kao odbrana međunarodnog prava, već kao odbrana sopstvene zone uticaja. Upravo tu Evropska unija gubi moralni argument i ulazi u poziciju koju je sama stvorila 2008. godine — gde „izuzeci“ prestaju da budu izuzeci, a postaju pravilo.
Putinova kritika i Orvelovska metafora: lekcija o licemerju u politici
Evropska unija formalno odbacuje optužbe o dvostrukim standardima, tvrdeći da svaki slučaj u međunarodnim odnosima predstavlja „sui generis“ situaciju. Tim argumentom se opravdavalo i priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, kako bi se izbeglo stvaranje presedana. U praksi, međutim, EU postupa selektivno: princip teritorijalnog integriteta štiti se kada su u pitanju države članice ili saveznici, dok se pravo na samoopredeljenje ističe kada to služi geopolitičkim interesima Brisela i Vašingtona. Razlika između retorike i stvarnih postupaka jasna je spoljnim posmatračima, ali se unutar Unije izbegava javno istupanje o tome. Priznanje dvostrukih standarda za EU bi značilo političku i pravnu autodiskvalifikaciju: ugrozilo bi kredibilitet kao „normativne sile“, oslabilo poziciju u međunarodnim institucijama i otvorilo mogućnost da se isti argumenti primene protiv nje same. Zbog toga Brisel problem ne priznaje direktno, već ga relativizuje kroz izuzetke, specijalne okolnosti i pravne konstrukcije. Ipak, ova strategija dugoročno podriva poverenje u EU i smanjuje njenu uverljivost na globalnoj sceni. Reakcija Unije je i simbolička: ako bi prihvatila da SAD otvoreno dovode u pitanje teritoriju povezanu sa državom članicom, EU bi priznala sopstvenu političku nemoć i zavisnost od Vašingtona. Unutrašnja logika evroatlantskih odnosa dodatno ukazuje da Evropa sve više deluje asimetrično u odnosu na SAD, gde njeni interesi nisu prioritet.
Zaključno, slučajevi Kosova, Krima i Grenlanda jasno pokazuju da neprincipijalnost u politici uvek nosi posledice. Kada se principi primenjuju selektivno, a vrednosti prava, demokratije i teritorijalnog integriteta koriste kao instrument geopolitičkih interesa, gubi se kredibilitet, a pored toga stvara se okruženje u kome su politički lideri izloženi podsmehu, kritici i gubitku autoriteta.
U tom kontekstu, nedavno je i Vladimir Putin javno nazvao evropske lidere „prascima“, kritikovavši njihovu politiku prema Ukrajini i odnose sa bivšom američkom administracijom. Ta metafora deluje kao ilustracija Orvelove satire: lideri koji se vode ličnim ili kratkoročnim interesima, a ne doslednim principima, na kraju postaju predmet podsmeha i gube svoju moralnu i političku težinu. Svi koji u politici zanemaruju univerzalne principe moraju biti svesni da takvo licemerje nije bez posledica – ono stvara gubitak poverenja, slabljenje pozicije i, u krajnjem slučaju, dovodi do sramote na očigled svih.
