Прочитај ми чланакЗа грађане Србије који раде за минималац, износ месечне зараде на њиховом платном листу биће другачије обрачунат овог месеца - Министарство финансија најавило је још током претходне године повећање радног сата, који од 1. јануара износи 371 динар, што значи да ће им у фебруару бити исплаћена увећана зарада која ће износити 64.554 динара. Реч је о повећању које је током претходне године министар финансија Синиша Мали окарактерисао као “бригу о запосленима”, односно “политику од које се неће одустати”.
Међутим, ако питамо грађане, они ће нам вероватно рећи слично што и Миланка Цветковић из Лајковца – “моја читава плата у овом тренутку оде само на храну”.
Иако минимална зарада јесте довољна да покрије трошкове минималне потрошачке корпе, она не може да обезбеди просечан животни стандард грађанима због чега су они принуђени да раде и један “хонорарни” посао, јер без њега не би могли да покрију трошкове превоза, образовања, одеће и обуће или неког “кратког” одмора – што улази у просечну потрошачку корпу, пише Н1.
Педесеттрогодишња Миланка је већ шест година пријављена на минимални износ зараде, а претходни месец на рачун јој је уплаћено укупно 64.000 динара. У овај износ урачунат је и топли оброк, али не и трошкови превоза, јер је, како она каже, “премештена у друго место одакле сматрају да накнада за пут није неопходна.” Она не ради два посла, али само због чињенице да је и њен супруг запослен па због тога могу да “покрију” трошкове на месечном нивоу.
“Оно што је истина за сада јесте да се још увек не задужујем, али и не остаје ништа на крају месеца. Прерачунала сам да уколико не бих имала мужевљево примање на располагању, морала бих доста да штедим да не бисмо упали у дугове. Ја живим у четворочланој породици, имам двоје деце, а супруг и ја удружујемо своја примања и плаћамо кућне трошкове. Али оно што је нека наша заједничка рачуница јесте да моја читава плата у овом тренутку оде само на храну,” наводи Миланка Цветковић, која за портал Н1 објашњава зашто је велики проблем што раст минималца је готово увек праћен порастом трошкова и цена.
“У последњих пет година цене су бар пет пута расле и то до 12% у неким периодима, а мој минималац није увек. Питање је да ли ће и сад то да се деси, а да цене опет не скоче. Искрено, ја повећање од државе не бих тражила, само нека они смање цене, јер у супротном његово повећање није ни олакшање ни растерећење, него туга. Без адекватне подршке партнера или породице, нажалост, људи са минималцем нашли би се на рубу егзистенције,” каже Цветковић.
Економиста Саша Ђоговић објашњава да је минимална зарада формирана управо тако да треба да покрије минималну, али не и просечну потрошачку корпу. Како је он објаснио у разговору за Н1, минималац из 2025. заиста јесте успео да “покрије” минималну корпу од око 56.000 динара, посебно уз привремено ограничавање трговачких маржи на одређене прехрамбене производе. Међутим, то је ипак корпа која подразумева и одређена одрицања: на месечном нивоу нема простора за издатке за образовање, културу, хобије, квалитетнију одећу или вожњу аутомобила.
Зато Ђоговић упозорава да повећање минималне цене рада краткорочно доноси мали помак у кућном буџету.
“Треба радити на системским мерама, тако се може заштитити кућни буџет. Форсирањем изградње независних, стабилних и предвидивих институција уз јасно дефинисану индустријску и пољопривредну политику, ми бисмо створили основу на којој бисмо могли да рачунамо на један стабилан прилив страних директних инвестиција, посебно у високотехнолошким гранама индустрије које доносе вишу вредност, а самим тим и плаћенију радну снагу. У том смислу, такође треба радити и на јавно-приватном предузетништву, посебно у мање развијеним срединама, како би одређени ресурси, посебно у оквиру пољопривреде, сточарства или воћарства, могли да дођу до изражаја,” наводи Ђоговић.
Он такође наводи да се куповна моћ становништва може повећавати кроз децентрализацију економије која би подразумевала да држава потпомогне развијање малих бизниса који би довели до повећања цене радне снаге.
Куповна моћ, најједноставније речено, показује колико робе и услуга грађанин може да купи својом платом. Дакле, није важно само да ли је минималац порастао, већ да ли је он у стању да за тај износ купи више или мање него раније. Ако цене расту брже од плата, куповна моћ опада: плата јесте већа, али реално вреди мање.
Минимална корпа – “корпа преживљавања”
Доступни подаци Министарства унутрашње и спољне трговине показују да се куповна моћ грађана значајно разликује у зависности од града који се узме као узорак, ако узмемо у обзир однос зараде и трошкова.
Примера ради, у јануару 2023. просечна плата у Београду износила је 104.129 динара, а просечна корпа нешто више од 95.000 динара. На први поглед, главни град стоји боље од републичког просека. Међутим, однос зараде и корпе у Београду се разликује од остатка Србије јер је београдска потрошачка корпа увек скупља – од кирије, па све до превоза, услуга и хране.
То се најбоље види на примеру минималне зараде која је у 2023. години износила 40.480 динара. Овај износ је грађанима Лесковца покривао скоро целу минималну потрошачку корпу, док је у главном граду био довољан за само 70% основних трошкова.
Управо због разлика које постоје, важно је разјаснити разлику између минималне и просечне потрошачке корпе. Иако се често повезују са куповном моћи грађана, ове корпе се заправо не формирају према висини зарада, већ на основу потреба четворочланог домаћинства и месечних цена које објављује Републички завод за статистику.
Минимална корпа је “корпа преживљавања”: покрива основне потребе четворочланог домаћинства, а ту се пре свега мисли на трошкове становања, хране, комуналија, најнужније одеће и хигијене. У јануару 2024. она је износила 52.775 динара, док је у јануару 2025. повећана на око 55.085 динара. Од овог износа, нешто више од 26.000 динара предвиђено је за храну, док је остатак износа намењен за све остале основне трошкове од којих је најмање издатака предвиђено за образовање, само 142 динара на месечном нивоу.
Са друге стране, просечна корпа обухвата потребе донекле “нормалнијег“ животног стандарда, јер поред хране и рачуна, у њој има простора и за превоз, рекреацију, културу, образовање и друге услуге. У јануару 2024. просечна корпа износила је 102.044 динара, а годину дана касније нешто више од 106.000 динара.
Када у обзир узмемо податке о кретању потрошачких цена и износ минималца “преведемо“ у одређену количину хлеба, млека, меса и рачуна за стан, јасно је зашто су грађани принуђени да пронађу “додатни” извор прихода – готово половина минималне корпе потребна је за храну.
Миланка објашњава да су управо због тога трошкови куповине беле технике или неког зимовања за њу и њену породицу “луксуз” који ретко када себи могу да приуште.
“Када су у кући потребније скупље ствари, рецимо бела техника виших цена, ми увек морамо узети позајмицу од банке да бисмо могли да је приуштимо. Буду то позајмице на краћи рок и обично јесу ретке, али када су потребне не бирају ни датум ни време, тако да ништа без кредита. Ја са својим минималцем највише могу да приуштим једино дугове које плаћамо држави, у смислу комуналија или евентуално храну. Највећи ‘луксуз’ би ту евентуално био телефон, који бих могла да платим, ако он данас још увек спада у луксуз. Ја нисам возач, али опет верујем да људи са минималцем не би имали довољно за телефон и гориво заједно, јер видим колики су и ту трошкови,” каже Цветковић.
У последњих неколико година минимална цена рада јесте расла, али очигледно није довела и до побољшања животног стандарда грађана. Министар финансија Синиша Мали је у јулу прошле године навео да ће повећање минималне зараде у 2026. години довести до циља који је дефинисан програмом “Србија 2027”, али још увек није јасно да ли је тај програм формулисан да повећа буџет грађана на месечном нивоу или да им ипак само “привидно” помогне да се помере са нивоа на којем су били и претходне године.
