Прочитај ми чланакНајвећи овогодишњи скуп на Славији је потврдио да Студенти побеђују на изборима. После Славије послали сте грађанима да испуне формулар за пријаву контролора, мобилних тимова или „доор-то-доор“ акција ако се желе ангажовати око избора. Међутим, главни проблем је да је сада једна ствар сигурна: Непоменик неће никада расписати изборе нити поднети оставку.
Никада? Како то знам? У последњем интервјуу на РТС-у је рекао да ће избори бити у периоду од септембра до новембра, а из Кине је најавио да би „ускоро“ могао поднети оставку. То су две од двадесетак лажи о датуму избора у последњих годину дана откад сте тражили да распише изборе. Непоменик после Славије дефинитивно нема ниједан разлог да расписује било какве изборе или подноси оставку. Он то никада неће учинити.
Ипак, питате се сигурно одакле ми ово „никада“? Па лепо, мандат му истиче за тачно годину дана – 31. маја 2027. Након што му истекне мандат више неће бити председник и неће ни бити надлежан да расписује изборе. Председничке изборе ће расписати Скупштина, а парламентарне ће расписати тек неки нови председник који ће бити изабран 2027. Дакле, као што сам рекао, Непоменик неће никада расписати изборе нити поднети оставку.
Наглашавам ове датуме јер када год причам са колегама и студентима, сви су убеђени да су избори близу, али избори су још далеко. Зато је важно да информишете грађане о томе када су избори, а јасно је да превремених неће бити – Непоменик неће никада расписати изборе нити поднети оставку. Чекаће последњи час, а можда ће неке уставне рокове и прекршити.
Подсетио бих да од 2012. године ниједни парламентарни избори нису одржани редовно на време: четири пута су били расписани ванредно, а једини пут када су избори били расписани редовно 2020. године Непоменик их је одложио за два месеца због ванредног стања узрокованог пандемијом. Верујте, ванредно стање су сада две најдраже Непоменикове речи јер тако може одложити изборе.
Те 2020. године је Мило Ђукановић по први пут изгубио изборе. Упркос свим предвиђањима да ће пад тродеценијског режима довести до грађанског рата, сукоба и слома државе, промена се догодила оловком. Мирно. Демократски.
Данас Црна Гора обележава 20 година од независности. Када је 2006. године проглашена независност Црне Горе, у званичном и незваничном Београду доминирао је тон потцењивања, често зачињен ароганцијом. Говорило се о економски неодрживој држави, да неће преживети без српског тржишта и да се ради о привременом хиру локалних елита који ће се брзо урушити под теретом сопствене немоћи.
Величина територије и број становника више нису пресудни фактори успеха једне државе. Погледајте шта се Црној Гори догодило након 2020. године, када је дошло до смене те дугогодишње власти. Држава се суочила са дубоком институционалном кризом, јер су институције биле празне љуштуре, навикле да примају наређења из једног центра моћи, а не да функционишу по закону. Црна Гора је данас најближа евроинтеграцијама од свих земаља Западног Балкана. Отворила је сва преговарачка поглавља, скоро половину је већ затворила, а већ је формирана и радна група за писање уговора о приступању Црне Горе ЕУ.
Једна од најболнијих тачака црногорских двадесет година јесте хронична опседнутост идентитетским питањима. Док су се елите свађале око језика, цркве, заставе и историјских интерпретација, стварни живот је текао мимо тога. Црна Гора је успела да привуче милијарде евра у туризму, али је истовремено остала дубоко подељено друштво у којем север земље тавори у сиромаштву, док југ живи у паралелној реалности.
Уочавате ли паралелу са Србијом? Док нас свакодневно затрпавају причама о националном поносу, историјским неправдама и геополитичким сврставањима, млади људи тихо пакују кофере. Аутобуси за Немачку, Аустрију и Словенију не питају ко је Србин, ко је Црногорац, ко гласа за власт, а ко за опозицију.
Национални идентитет не пуни фрижидер, нити задржава лекаре и инжењере у земљи. Национални идентитет не решава проблем за милион грађана Србије који повремено или стално немају пијаћу воду. Ако допустите да вам младост прође у пребројавању крвних зрнаца, српском интегрализму и расправама о томе шта се десило 1918. или 1945. године, пробудићете се у земљи стараца у којој неће имати ко да вас лечи нити ко да вам исплати пензије. Економски раст, животни стандард, владавина права и квалитетно образовање су једини истински чувари народа.
Најслабија карика Црне Горе је још увек правосуђе, али и оно је све слободније и почиње да стеже омчу око врата дугогодишњег владара. Ове године је подигнута оптужница против његовог пребогатог брата Александра Ђукановића, а питање је времена када ће се и Мило наћи на оптуженичкој клупи.
А црногорско правосуђе се бавило и Непомениковим пребогатим братом Андрејем. Суд у Подгорици је пре неколико дана одбио његову тужбу због објаве Скај преписки о прослави прве милијарде. За годину дана, када почне ЕXПО-а следи прослава и друге милијарде, а до фебруара 2028. када би режим требао дефинитивно да падне, славиће се и трећа милијарда како би се новоизабраној власти оставила потпуно празна државна каса.
Али тог фебруара 2028. ће то све бити мање важно. Главна тема свих медија ће бити то да Косово обележава 20 година од проглашења независности, а Србија ће да обележава 20 година патње због губитка ове сиромашне јужне покрајине.
Али ви то све још можете променити. Први корак сте направили тиме што се на Славији нисте бавили изгубљеним Косовом тако да је тај несретни Меморандум остао прочитан само за уски круг људи у Крагујевцу. На Славији се уместо Меморандума делио ваш „Програм за раднике“ и „Програм за просветне раднике“.
На Славији сте показали да и даље имате највећи легитимитет код грађана да доносите политичке одлуке. Непоменик неће никада расписати изборе нити поднети оставку. Али ви можете одредити датум избора – и парламентарних и председничких. Ви можете спречити и другу и трећу милијарду. Не жалите за изгубљеним и спасите оно Србије што је остало.
Аутор је универзитетски професор и стручњак за транзициону правду (име и презиме
