Прочитај ми чланак
И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.
Они „покрај пута“ су лењи и немарни, који уопште не примају реч (Божју). Њихов ум је као утабан пут, тврд и нимало обрађен. Од таквих људи реч Божју грабе „птице небеске“, то јест, духови поднебесја, демони.
Они „на каменитим местима“, јесу људи који су чули и примили реч, али због своје слабости нису издржали искушења и невоље, већ су оставили своје спасење. „Сунце које је засијало“ јесу искушења, јер она попут сунца показују људе онаквима какви јесу и као сунце обасјавају оно што је сакривено.
А друга падоше у трње и нарасте трње и подави их.
Овде се говори о људима који светским бригама гуше реч Божју, јер иако богатом човеку изгледа да чини неко добро дело, то дело не узраста и не напредује, будући да га спречавају (светске) бриге.
(Манастир Лепавина)
