Pročitaj mi članakUkoliko je tačna vest da su na utakmici Srbije sa Ukrajinom stavili poruku „Srbe na vrbe“ , vreme je da Poljsku i sećanje na Poljakinju izbacim iz srca
Kovid diktatura, koja je u Srbiji bila među najblažim u svetu, preporodila mi je život jer me je izbacila iz „mašine za mlevenje kostiju“ (Tom Waits: Bone Machine, I Dont wanna grow up…) i udahnula mi novi smisao života: čitanje, iščitavanje i duge šetnje (bez TV-a).
Dnevno napravim 15 do 20 hiljada koraka što je 150 do 200 minuta u pokretu, što mi pomaže da ređe zapalim cigaretu i ima drugih povoljnih posledica.
Davno sam čitao o istraživanju da se najveći broj ideja rađa prilikom šetnji ili na jednom intimnom mestu. Ukoliko su mi se nekada i rađale ideje, sada se u šetnjama samo prelistavaju sećanja i razmišlja o smislu postojanja.
Po možda 15. put čitam O junacima i grobovima velikog Ernesta Sabata i opet preispitujem težnju za apsolutom, o znakovima koje nam Gospod šalje. Danas sam sreo čoveka A. K. o kome sam pisao tekst pre 16 meseci i možda je rukovanje s njim bio jedan od znakova koje mi On šalje.
Ali, da se vratim na šetnje i sećanja. Nažalost, većinu sećanja čine neprijatne scene, griža savesti za trenutke u životu kada sam bio zavidan ili grub. Retka su podsećanja na neke lepe trenutke. Na primer, na trenutak fizičke bliskosti sa jednom Poljakinjom. Pokojni brat i Panta panker su mi rekli da, za razliku od njih, imam „otvorenu“ situaciju i da treba da je iskoristim. Ali, bio sam nevin i naivan i nisam razumeo šta znače ženski pogledi i poljupci.
Tako sam ostao naivan i do 40. rođendana kada sam napisao tekst o potencijalima za robnu razmenu sa Poljskom. Kako da se pomirim sa sopstvenom naivnošću koja i nakon 11 godina nije bitno umanjena?
Možda opraštanjem samom sebi i pročišćavanjem misli i sećanja. Ukoliko je tačna vest da su na utakmici Srbije sa Ukrajinom stavili poruku „Srbe na vrbe“ (link), vreme je da Poljsku i sećanje na Poljakinju izbacim iz srca.
Imam toliko razloga da se radujem životu pre konačnih tuga koje niko zaobišao nije.
Citat Sabata:
Ali ti ljudi što sede zamišljeni na klupama nisu uvek starci ili penzioneri.
Katkad su to relativno mladi ljudi, osobe od trideset-četrdeset godina. A što je još čudnije i nad čime se valja zamisliti (mislio je Bruno), ti ljudi nam izgledaju patetičniji i bespomoćniji ukoliko su mladi. Jer, šta je užasnije od slike mladića koji zamišljen sedi na klupi nekog trga, ophrvan mislima, ćutljiv i udaljen od okolnog sveta? Taj čovek ili mladić ponekad je mornar; ponekad je možda emigrant koji bi želeo da se vrati u domovinu, ali ne može; često su to ljudi koje je napustila voljena žena, a pokadšto stvorenja nesposobna za život; nekada oni koji su zanavek napustili svoj dom, a ponekad opet oni koji razmišljaju o svojoj samoći u sutrašnjici. Konačno, može to da bude i neki momčić, kao Martin, koji sa užasom počinje da shvata da ono apsolutno ne postoji.
Isto tako, može to da bude i čovek koji je izgubio sina i koji u osami, na povratku s groblja, uviđa da mu je život sada izgubio smisao i razmišlja kako ipak ima ljudi koji se smeju i koji su srećni (makar samo trenutno srećni), dece koja se igraju u parku, eto tu (vidi ih), dok je njegov sin već pod zemljom, u malom kovčegu po meri njegovog malog tela koje je možda napokon prestalo da odoleva strašnom i nesrazmerno jačem neprijatelju. Eto taj čovek, što zamišljeno sedi, pita se ponovo, ili prvi put, o opštem smislu sveta, jer ne uspeva da shvati zašto je njegov dečak morao tako da umre, zašto je on morao da plati nečiju davnu krivicu, a njegovo maleno srce da se muči usled gušenja ili paralize, boreći se očajnički, ne znajući zašto, protiv tamnih senki koje počinju da se nadvijaju nad njim.
Taj čovek je u pravom smislu bespomoćan. A što je najčudnije, to bi mogao da bude glavom onaj Veliki Bankar što je isplanirao fantastičnu operaciju sa čvrstim valutama, a koju je ranije sam pomenuo s prezirom i ironijom. S prezirom i ironijom (sada mu je bilo lako da shvati), koji obično ispadaju pre terani i, konačno, nepravedni. Jer ne postoji čovek koji bi u krajnjoj liniji zasluživao prezir ili ironiju: pre ili kasnije, s čvrstim valutama ili bez njih, snaći će ga nesreće, smrt dece, braće, sopstvena smrt i sopstvena usamljenost pred smrću. Naposletku ispada da je on bespomoćniji od ikoga; kao što je ratnik zatečen bez pancira bespomoćniji od onog beznačajnog mirnog čoveka koji nikada pancir nije imao niti oseća da mu nedostaje.
Ernesto Sabato, O junacima i grobovima, str. 30-31, Zajedničko izdanje, 1984.
— SRBIN info (@srbininfo) May 1, 2022
