Прочитај ми чланак
Манифест правног патриотизма Покрета Двери je први програмски акт који ће законе приближити свим грађанима Србије.
Борба за српско право
У складу са начелом „да право постоји због људи“, Покрет Двери је први политички субјект који је објављивањем програмског акта под називом „Манифест правног патриотизма“, дана 7. марта 2014. године одлучно започео стратешки процес приближавања закона свим грађанима Републике Србије. На овом пројекту је радио Савет за законодавство Покрета Двери, а учешће у практичном и саветодавном раду на Манифесту су узели и еминентни стручњаци из више правних области, између осталих и др Зоран Чворовић. Основне руководне идеје овог програмског акта почивају на традиционалним историјско-правним искуствима вишевековне српске државно-правне баштине, као и на свим неспорним правним начелима и традицијама утемељеним у богатом наслеђу великих правних система који су битно утицали на садржину и развој домаћег права. Зато је и овај Манифест спој ваљаних државних и правних искустава, и то пре свега чисто српског, затим у преосталом делу претежно источног, али и оних решења која су дошла са запада, кроз слојевите процесе рецепције права и правних инстистута.
Најбитнија црта овог акта, али и претпоставка обнове националног права у условима окупације и урушеног правног поретка, јесте беспоговорни раскид са процесом евроунијаћења домаћег права. Овим Манифестом је први пут прокламовано повезивање правне државе и патриотизма, као и потпуно оживљавање начела суверености које је у модерној Европи пољуљано хармонизацијом националних правних система на основама евроунијатског права. Само суверена држава може бити слободна и способна да сачува грађане и државну територију, што је основна претпоставка за ефикасност правосудног и управног апарата који би требало да почивају на принципима уставности, законитости, независности и самосталности. Приближавањем и прилагођавањем закона грађанима Србије, а не бриселским бирократама, Србија ће коначно постати безбедна кућа свих њених грађана и њихових породица. Једино такав правни систем може вратити правду у српске судове и допринети заштити права свих њених грађана.
Накарадна посвећеност евроунијатским политичким трендовима и реформама које заступа актуелни режим и лажна опозиција само доприноси повећању безличне бирократије, гомилању непримењивих и рђавих закона, корупцији и коначном одумирању државе која ће се утопити у левијатанску ЕУ. Овим Манифестом и његовом практичном применом у поступку стварања правних норми, погубни тренд хармонизације домаћег права са правом ЕУ ће коначно бити заустављен. Зато је сада прави тренутак да сви који се баве практичном применом права, стручна јавност, али и сви грађани Србије који жуде за правдом, пруже подршку овом програмском акту Покрета Двери. Почела је борба за српско право!
Сан о суверености мора постати стварност
Претпоставка борбе за српско право јесте постојање државе која је правно и политички суверена. Иако је појам суверености као власти која је на унутрашњем плану највиша и на спољном плану независна од других држава нераскидив од појма државе, а будући да је сувереност један од елемената државе, у пракси постоје примери држава у којима је ово својство државне власти више или мање угрожено. Тврдње о суверености као превазиђеном елементу државе су део ширег пројекта чији је циљ промена политичке карте света и стварања једне светске државе и светског права. На истој идеолошкој основи и идентичном политичком обрасцу почива стварање и ширење ЕУ и њеног права. Овај процес је нажалост постао и део српске стварности, првенствено вољом петооктобарских завереника, а потом и политиком актуелног режима који је на тековинама петооктобарског преврата наставио евроатланске интеграције без икаквог консултовања грађана Србије.
Како је данас свима постало јасно да је Србија под окупацијом западних политичких интереса и сила које су правни поредак успеле да уруше преко својих агената на терену, то је више него нужна интервенција и акција Покрета Двери усмерена ка отклањању свих штетних последица досадашњих евроинтеграционих процеса. Манифест је у овој борби једно од важних средстава.
Агенти страног политичког интереса у Србији су вође страначко-паразитског система који је руководио погубном реформом државе, уз подршку плаћеног прозападног НВО сектора, а у интересу и уз финансијску помоћ различитих постојећих тајкунских монопола. Формална, ненародна и безлична демократија која функционише у Србији и која се своди на просто учешће на изборима, гласањем за страначко-паразитске изборне листе, отуђила је суверености од грађана, па је тако сувереност државе Србије од реалне чињенице постала сан свих њених грађана. У условима окупације Србије и у амбијенту урушеног домаћег правног поретка који се устројава на основама права ЕУ, и то кроз константну хармонизацију целокупног домаћег права, немогуће је успоставити систем ефикасне државне управе, ваљаних закона и делотворне правде. Сан о суверености стога мора постати стварност и то ће практично бити могуће тек уколико се потпуно прекине процес приступања ЕУ. Зато је и враћање правде у српске судове, као првокласни интерес свих грађана, могуће тек након прекида преговора са ЕУ.
Да би објаснили на који начин функционише систем урушавања суверености, неопходно је да укажемо на практични домашај права ЕУ у унутрашњим правним поретцима држава које су у поступку придруживања. Наиме, право ЕУ на практичном нивоу лишава државу суверености у свим њеним управним ресорима. Истовремено, систем правде се реформише тако да постаје безлични, ефикасни инструмент у рукама интересних група, пословних банака и тајкуна чије пословне интересе и капитал треба заштити управо од грађана који од судова захтевају заштиту својих права. У таквом амбијенту се улога страначко- паразитског система из чисто партијског трансформише у средство заштите интереса западног капитала који финансира страначке медије и страначки апарат који има снажан утицај и на државне службенике, као и на све носиоце правосудних функција који поступају у страху и сагласно потребама политике, уместо у уставним и законским оквирима. Овај закључак разобличава суштину страначког система и објашњава зашто су уста страначких политичара увек препуна приче о страним инвеститорима, о потреби безрезервне заштите њихових пословних интереса и права, субвенционисању страних улагања, великим стратешким пројектима и лажима о новим радним местима, иако често таква пропаганда нема покриће у стварности. За то време, док незаштићени грађани са свих контролисаних медија слушају страначке лажи и као бирачи се лажно опредељују за страначке изборне листе, иза њихових леђа се одвија поступак отуђења суверености и њеног бесповратног преношења на политичке странке које су у стварности најобичнији агенти страног политичког интереса, односно интереса ЕУ.
Слично је и у Србији. Неуставним и преварним отуђењем суверености од грађана Србије, одлучивање о горућим и најзначајнијим политичким питањима се без правног основа преместило у руке страначких првака, а њихова једина улога је да у име и за рачун својих евроунијатских мецена врше послове окупационе управе и чувају западни капитал. Стварно одлучивање се на тај начин преместило из уставних надлежности законодавне, извршне и судске функције државне власти, на страначке прваке и њихове стране шефове. Страначки прваци које практично не везује воља грађана Србије, иако су у уставној позицији представника грађана, лишили су те исте грађане политичког представљања и у систему просте, формалне демократије која у Србији тренутно функционише, постали су чувари интереса политичке окупације. Учествовање у таквом подухвату својеврсна је велеиздаја. Због тога је и сувереност као елемент без кога нема државе, само пуки сан грађана Србије.
Манифест правног патриотизма који је Покрет Двери објавио као свој програмски акт управо има за циљ да ово стање коначно и трајно промени. Овај Манифест представља само почетак борбе за обнову националног права, обнову државе Србије и обнову идеје да на практичном нивоу права свих грађана морају бити беспоговорно заштићена, јер, као што је и у Манифесту објављено, „ једино појединац стварно заштићен у својим правима може бити веран својој Отаџбини“.
Правни патриотизам и патриотска борба за законитост
Борба за српско право је дефинитивно условљена враћањем суверености кући, односно враћањем суверености држави Србији. Корист од тога би имали сви грађани који у Србији живе, и то као уставни носиоци суверености која од њих потиче и која се од њих не може отуђити. Манифест правног патриотизма први пут у Србији појмовно одређује безрезервно опредељење за правни патриотизам и патриотску борбу за законитост.
Грађани Србије су у прошлости имали прилику да на сопственој кожи искусе све последице евроинтеграција на пољу заштите својих права. Уместо да се механизми заштите права усаврше и поспеше, након реформе правосуђа у организационом и персоналном погледу односно општем (ре)избору, грађани су се суочили са стварањем партијског правосуђа, па се такво стање сликовито могло описати искривљеном Аристотеловом тврдњом да – ићи судији, значи ићи партији, не и правди. Отровни плодови партијског правосуђа насталог након општег (ре)избора се још увек могу осетити у пракси српских правосудних органа. Поред општег (ре)избора заснованог по строго партијским принципима који је обављен на скандалозан начин и о чему се још увек дискутује у стручним круговима, увођењем реизборности је била осујећена сталност правосудних функција. Дошло је и до широке законодавне реформе и деформације постојећег правног система који није био лошији од каснијег стања након окончане реформе. Многи су могли потврдити да је пре реформе из 2010. године стање било далеко боље. Ревизијом правосудног организационог законодавства правда је практично била удаљенија од грађана, а гашењем многобројних судских катедри од којих су неке имале дугу традицију и увођењем судских јединица, правосудни систем је био понижен, готово обесмишљен и сведен на путујуће судије и предмете који су путовали заједно са њима. Овај путујући правосудни циркус у режији тадашњег министра надлежног за правосуђе, Снежане Маловић, али и сличних који су буквално господарили српским правосуђем, буџету Републике Србије је нанео огромну штету чије је отклањање и данас у току.
Буквално гомилање преведених закона, неразмотрених са уставноправног становишта и од рефернтних стручњака који нису на партијским платама, допринело је стварању законодавног каталога који је био непримењив или само делимично примењив у пракси, па је тако одлагана примена великог броја закона донетих по хитном поступку. Окупација страног закона и стране, само преведене правне норме је постала правило. Тако је у правни систем Србије инсталирано страно тело које домаћи правници практичари нису успели да савладају или прилагоде. Последица овакве стихијске реформе је била и неуједначена судска и тужилачка пракса која је угрозила правну сигурност. Економска криза и социјалне разлике, у амбијенту честих промена закона чија је примена била одлагана, само су погоршале положај грађана који су имали отежан приступ правди.
Након промене власти 2012. године, наступила је политика континуитета, без значајних кадровских промена међу старешинама правосудних органа, без иницирања поступака разрешења оних који су спроводили вољу режима Бориса Тадића. Зато и данас можемо видети да су исти људи остали на својим функцијама, упркос предизборним обећањима. Настављен је тренд угрожавања и повреде уставноправног поретка који није санкциоисан. Настављена је примена процесних закона који су традиционалне процесне тековине домаћег права уредили на начин и кроз институте који су непознати домаћим правницима практичарима. Извршена је организациона реформа реформе која је само козметички изменила стање ствари, без иједне суштинске промене. Предмети су изнова паковани у кутије и транспортовани са једне на другу адресу, а међу судијама које су у међувремену враћене на функције је спроведена рокада.
И на крају, медијском промоцијом прокламоване борбе против корупције и организованог криминала, иако од промене власти до данас није донета ниједна правноснажна пресуда, започето је стварање „пунитивне јавности“ која кроз медије и страначку политику комуницира са казненом политиком не би ли се утицало на рад судова, иако страначка политика мора да остане по страни када се ради о струци. Стога је очигледно да је реформама по туђој мери целокупни правни систем Србије запао у стање својеврсне кризе и колапса, што у свом финалу осећају сви грађани Србије.
На основу наведеног, више је него јасна потреба за правним патриотизмом.
Правни патриотизам подразумева доследну борбу за законитост и правну једнакост, јер се само у амбијенту законитости и једнакости грађанин као личност, био он Србин или припадник националне мањине, може повиновати захтевима правног поретка и такву државу сматрати својом Отаџбином и бити јој веран. Такође, у држави у којој влада законитост постоји и правна сигурност, чиме се иста може ефикасно сачувати од политичког авантуризма или револуција. Битно својство правног патриотизма је правна свест која почива на баштини и историјскоправном наслеђу српске средњевековне државе и права, а која је усавршавана у време обновљене српске државности до данашњих дана. Зато се и у Манифесту констатује да без високе правне свести нема ваљаног закона, нити његова примена може одговарати захтевима творца закона који је увек пред собом имао у виду потребе људи због којих се закон и доноси. Правни патриотизам се стога не може одвојити од законитости и правне једнакости које су уграђене у његову суштину, што је по природи ствари пријемчиво за све грађане Србије. Управо се правним патриотизмом могу премостити све друштвене и етничке разлике и потребе, јер се однос према држави као Отаџбини у наведеном смислу не дефинише етнички, већ правно.
Патриотска борба за законитост подразумева да оквири правног уређивања било ког питања које се тиче државе или грађана морају бити устројени сагласно домаћим вредностима, интересима и потребама. Правно нормирање стварности једино је могуће извршити преко представничког тела, а постојећи уставноправни поредак у том смислу треба променити у погледу хијерархије општих правних норми, па би тако домаћи правни поредак требало да има супрематију над нормама међународног права, при чему би ратификовани међународни споразуми требало да буду у сагласности са Уставом.
Манифест правног патриотизма даје јасне и децидиране одговоре и на многа горућа питања као што су: судбина домаћих нормативних аката и међународних споразума који су противни уставноправном систему Републике Србије, однос према територијалној целовитости и деловима државне територије која је под окупацијом међународног и шиптарског режима у Приштини и немогућност промене важећег Устава док постоји окупација јужне српске покрајине. Такође, Манифестом се објављују бројна основна правна начела која у будућности треба да буду уграђена у темеље правног поретка и најављује се свеобухватна реформа законодавства у свим државним ресорима, а посебно у области правосуђа са којим грађани најчешће имају непосредног додира.
Садржина и обим питања која се овим програмским актом уређују сведоче о његовом значају и практичном домашају. Овај Манифест се непосредно обраћа свим посленицима правничке струке, професорима права, судијама, јавним тужиоцима, адвокатима, дипломираним правницима, студентима права, као и свима који се баве практичном применом закона, са циљем да се и они придруже патриотској борби за законитост и враћање провереним традиционалним вредностима државе и права.
За разлику од свих досадашњих страначких и режимских евроунијатских стратегија и акционих планова, Манифест правног патриотизма Покрета Двери је животни акт који одговара стварним потребама свих наших грађана и њиховој жељи да живе и раде у уређеној, правној и ефикасној држави. Стога би овај стваралачки, државотворни и програмски акт Покрета Двери требало подржати без резерви. Посебну дужност на овом важном задатку има и српска правничка јавност која никада не сме да заборави – да ван Отаџбине и историјских, државних и правних вредности које иста баштини, нема ваљаног правног поретка.
(Двери)
