Најновија српска политичка историја учи нас да су код нас могући свакакви обрти, па и такав да лидер ДС-а буде на челу неког „патриотског блока“.

Ко је пре само два дана могао да помисли да ће лидер Демократске странке Бојан Пајтић бити тај који ће на насловној страни „Политике” („Десет теза о Србији“, 18. август 2014) афирмисати идеју о „српском становишту”? Подсећања ради, пишући у часопису „Идеје“ 1934. године о кризи у југословенској држави, где се „сваки проблем поставља (…) у знаку словенштине и хрватства“, док је „забрањено (…) гледати га са српског становишта“, Милош Црњански ту синтагму дефинише као померање тежишта са југословенског на српски интерес, као политику „која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска”, посвећена „не Србијанцима, него Србима”. Црњански због „Идеја” бива идеолошки нападнут, етикетиран и проскрибован, без места у јавном простору адекватном његовом таленту и значају.

Готово 80 година касније, поново афирмишући „српско становиште“, у mainstream медијима слично пролази и књига „Дух самопорицања” (2011) Мила Ломпара, објављена за владавине Пајтићевог ДС-а. Уместо пажње и дебате, Ломпарово „српско становиште“ владајући идеолошки дискурс дисквалификује као израз „борбеног национализма“ у јагњећој кожи и „нарцисоидног аксиолошког изолационизма“ (М. Беланчић).

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Док Ломпар „српско становиште“ дефинише пре свега као импулс културне политике, Пајтић је чак ближи изворном политичком значењу Црњанског, уверен да „прво треба да уредимо српску Србију да би то сутра била европска Србија“. Такав став може се тумачити заокретом у политици ДС-а. Наиме, њен бивши лидер Борис Тадић је национални аспект политике и косовски мит, као једно од његових историјских упоришта, сматрао препреком на европском путу Србије, чак заговарајући једну врсту преумњења јавне свести.

Не треба заборавити да је и по силаску с власти за један од највећих успеха своје владавине именовао маргинализацију Војислава Коштунице, најаутентичнијег заговорника „српског становишта“ у савременој политици. Такође, време владавине ДС-а остаће запамћено по својеврсном „еврофанатизму“ и по томе што су заговорници „српског становишта“ били изложени сталном дискредитовању у медијима.

Ова подсећања немају намеру да Пајтићу политички или морално оспоре право да се залаже за „српску Србију”, већ да илуструју дубину политичког заокрета који је својим текстом најавио. Уосталом, главна одлика већег дела епохе Петог октобра, којој је ДС дао основни тон, јесте искључиво третирање српског питања као демократског, насупрот његовог третирања као националног у деведесетим. Криза смислености тог става наступа 2008., када су Косово и Метохија званично отети вероватно најдемократскијој српској влади у последњих 60 година, да би се српско питање у међувремену кристалисало у оно што једино и јесте – геополитичко питање. Најмање што се може у таквом ставу јесте оно што предлаже Пајтић: обрисати и измишљени титоистички опозит националног и грађанског и његово чедо из двехиљадитих – опозит српског и европског.

Иако, по свој прилици, није желео да иде тако далеко, Пајтић нам показује да ни српска историја није заувек завршена победом савремених интерпретација либералних вредности, које данас најчешће зовемо европским. Јер „српско становиште“, према Ломпару, јесте, поред осталог, и захтев за разликовање европских вредности од европских интереса. На тој линији мишљења није тешко разумети како је бриселска оријентација у Србији од идеје о вековном миру, цивилизацијском напретку, економском расту и социјалном благостању еволуирала у огољену геополитичку идеју, која данас пред Србијом стоји у првом реду као питање безбедности земље. За то не треба тражити поузданије сведоке од Виктора Јануковича и Украјине, чији су слом и трагедија почели застојем у европским интеграцијама.

Отуда оданост „српском становишту“ налаже озбиљну и опрезну дебату о ЕУ. Оно чему у јавном простору присуствујемо данас свакако се може описати као опрезно, али не и као дебата.

Враћајући се Пајтићу, тешко је и непоуздано разматрати искреност његових речи о „српском становишту“ и „српској Србији“ пре европске. Уместо тога, много је поузданије уздати се у његово познавање политичког тржишта. Наиме, Пајтић је свестан политичке неопходности српског становишта, као и тога да то политичко поље данас не „покрива“ власт, од које се то ипак више очекивало него од ДС-а.

„Градили смо европску, а запоставили српску Србију. То исто данас ради СНС“, самокритичан је и критичан Пајтић.

Политички инжењеринг, који је свој замах доживео 2008. године, довео је до тога да данас у српском парламенту седи 250 заступника „европске Србије“ и ниједан заступник „српске Србије“. Пратећа појава тог инжењеринга јесте у томе да су интелектуални заговорници „српског становишта“ углавном смештени на маргинама јавног простора.

Најновија српска политичка историја учи нас да су код нас могући свакакви обрти, па и такав да Бојан Пајтић сутра на челу неког „патриотског блока“ постане опасност за власт, која данас своје „српско становиште“ држи тек на танкој нити одбијања да уведе санкције Русији. То би, међутим, била мала опасност према оној да, у моменту када се много тога у Србији решава, њен политички живот и јавни простор буду без гласа заговорника „српског становишта“.

(Политика)

Ознаке: Бојан Пајтић, ДС, Жељко Цвијановић, патриотски блок, српски национализам