Прочитај ми чланакКако се од баналне кафанске туче може доћи до мрачне завере усмерене против премијера и државе, до корумпираних највиших функционера полиције у служби мистериозних и анонимних мафијашких газда и шта је у свему томе донекле нејасно.
Ту треба почети полако, редом: дакле, око четири изјутра, дана 10. маја 2014, дежурна служба Полицијске управе београдске примила је позив за интервенцију на сплаву “Ривер”, а од колеге из све многољудније Управе за обезбеђење МУП Србије, који да је нападнут заједно са штићеним лицем и да су обојица повређени. Патрола Полицијске станице Нови Београд упућена је на лице места око 4:05, али је тамо затекла само колегу и штићено лице, голмана Владимира Стојковића.
После ће се дознати да су се остали учесници инцидента већ били удаљили, не чекајући полицију, али и да постоји снимак надзорне камере на коме се све види и који баца другачије светло на ток догађаја. Вођа патроле, извесни наредник полиције, написао је тог јутра у службеној белешци да му је колега из Управе за обезбеђење рекао да је њега и штићено лице напао и повредио син премијера Александра Вучића, Данило Вучић, али да нека вођа патроле то не напише у извештају, него да је реч о “НН” лицу.
Наредник је све лепо написао како је било, па се та белешка појавила пре неки дан и у “Политици”. После је испало да у својој изјави пред полицијом тај исти радник Управе за обезбеђење тврди да није била реч о Данилу Вучићу, већ о лицу “атлетске грађе, око 170 цм, црне кратке косе”, које би могао да препозна. Службена белешка о разговору с њим такође је нашла свој пут до Политике.
Данило Вучић, кажу, јесте био на сплаву “Ривер” у критично време. Ту нема места пакосним питањима типа “а да шта ради малолетник на сплаву у то време”, из два разлога: као прво, другачија су времена; као друго – и важније – дечко је био у добром друштву припадника елитне јединице војне полиције који га чувају. Све и да је дошло до неке ситуације, ти врхунски професионалци спречили би сукоб пре него што и почне. Уосталом, касније се појавио неки кик-боксер са Новог Београда који је потврдио да се потукао са Стојковићем и његовим пратиоцем, све не знајући ко су, јер да је био нападнут.
ИСПРЕДАЊЕ ВУНЕ: Ту сада долазимо на занимљивији део приче него што је банална кафанска туча која је, уосталом, снимљена, расветљена и јасна. Премијер Александар Вучић каже да се био јако потресао када му се у пет изјутра јавио неки полицајац да му каже да је његов син напао полицајца и штићено лице. Потресао се, каже, толико да је одмах написао оставку. Није јасно да ли је прво проверио шта се десило, код Данила и код његовог обезбеђења. То не би смео да буде проблем, претпостављамо. Премијер је такође изјавио да је свога сина на време упозорио да се не туче, а посебно да ни случајно не нападне полицајца. То упозорење можете да тумачите како хоћете; ми ћемо се уздржати.
Е, сад: овај блесави кафански инцидент сместа је подигнут на највиши државни ниво медијском експлоатацијом. Та паника ослања се на наводну спремност Александра Вучића да на мах и без провере и размишљања поднесе оставку чим је чуо да се његов син Данило Вучић потукао с неким ко је још притом и полицајац.
То што се Данило Вучић није ни с ким потукао, у том циркусу није више било важно. Важна је била прилика да се још једном испреде (српски: спинује) прича о злим људима који ништа друго не снују него “паклене планове” да Ацу Вучића “удаве” (“Информер”) у поплавама, смрзну у Фекетићу или – као сада – перфидно натерају на оставку, кад им се већ измакао од разних атентата о којима таблоиди стално нагваждају.
Из околности да је неки непромишљени, амбициозни или злонамерни полицајац пробудио Вучића 10. маја у рану зору са лажном вешћу сада се изводе и испредају теорије паклених завера које да се кују у самом врху полиције, као што је лепо рекао Дарко Шарић, главни ослонац за такве теорије. Тако је настао узрочно-последични след од туче на сплаву “Ривер” до “генерала Папаје” и његовог тајанственог шефа.
Дарко Шарић, наиме, има право да се на суду брани како хоће, па и лажима, а има и оно што сматра за свој специфични смисао за хумор. Све му је, каже, наместио “пијани и луди генерал Папаја” из полиције, који је “опрао 7,5 милиона евра” (не каже чијих и како), али кога ће Дарко Шарић именовати кад дође време; још неће, напетости и забаве ради. То је већ почело неподношљиво да личи на ону хистерију око предаје Милорада Легије Улемека: кад он проговори, пашће небо на Србију.
Проговорио је и знамо шта је било.
То искуство није сметало разнима да отворе конкурс за “генерала Папају”, човека за којега су мислили да је “бескомпромисни борац против криминала”, а он… И не само то: има и “Папаја” газду, до сада непознатог врхунског шефа свих шефова, самозатајног и скромног човека који се вози скутерима и јавним превозом. Радна претпоставка свих тих теорија, међутим, своди се на постојање завере у врху полиције, а са циљем да се дохака Александру Вучићу, због, ваљда, његове познате бескомпромисне борбе против корупције и организованог криминала.
То је, као што смо сви приметили, музика за Вучићеве уши. Ништа није пријатнија ни она друга музика из обавештајно-безбедносне заједнице, о томе како су га толико пута спасли од атентата; да није њих, не би претекао.
Испоставило се, међутим, да никаквих рађења о глави било није; да удворички медији и њихова логистика из свих Служби све то измишљају у нади да ће се Вучићу допасти. Свако мало имамо још један “паклени план”, што “тајкуна”, што “Демократске странке”, што “организованог криминала” да премијеру дођу главе. А он се скрушено нуди за жртву, ако је већ дотле дошло, али са својега пута скренути неће, па макар погинуо.
НАМЕШТАЊА И ЗАТАШКАВАЊА: То је једна ствар; друга ствар је озбиљнија: годинама већ траје и тиња потмули подземни сукоб у и око обавештајно-полицијске заједнице. Ти су људи ионако склони сплеткарењу и међусобном олајавању, амбициозни (што неспособнији, то више), воле паре као и сви ми, нису познати по неким скрупулама итд.
Велика већина поштена је и савесна, али довољна је и мањина па да направи садашњу ситуацију. Неименовани извор Политике, на пример, наводи склоност неких полицијских и безбедносних функционера да “тргују информацијама” у циљу личне промоције или користи.
То је одувек искушење у свим Службама, али некада је то било јако опасно. Данас имамо причу (опет из “Политике”) да је МУП давао “лажне информације” о томе да где би био Дарко Шарић, све док БИА није то установила и обавила шта треба. Из те приче онда се испрела допунска аргументација: то мора да је тај “Папаја”, матер му пандурску корумпирану!
Кад су нагађања да ко би “Папаја” могао бити постала већ неукусна, јавио се Роћко Миловић, начелник УКП (Управе криминалистичке полиције), једним јетким саопштењем: отприлике, укратко – ако мислите да сам ја, кажите. Вели да би био поносан да има такву моћ и таква достигнућа.
Човек је с правом увређен и једак: у том потмулом сплеткарошком подземном рату он је био више пута колатерална жртва – ни крив ни дужан. Реч је о томе да је УКП служба веома важна, критично важна свакоме ко има намеру да политику води полицијским средствима, па је контрола над њом од виталног значаја.
Не би нас зачудило да сазнамо да УКП више времена и енергије губи на чување властите независности и професионалности него на свој посао – лов на криминалце.
Није лакше ни Дирекцији полиције на коју апетите такође имају разни. Сад се чује да је Милошу Опарници (раније Интерпол, сада Унутрашња контрола) покушало да смести скандал кад се кандидовао за директора полиције: као, ћерка наркоманка (неистина). Опарница, паметан човек, неће да коментарише те приче.
Било је ту још скандала, јер тај потмули подземни сукоб повремено избије у јавност на скандалозне начине, али – што је овде занимљиво – ти скандали остану заташкани или игнорисани. Ако је, на пример, истина да је МУП давао лажне информације о Шарићу – је ли неко због тога био смењен, најурен из службе или гоњен? Ми то не знамо, али чујемо да је МУП “лагао”. И шта? И ништа.
Имали смо и панике око “прислушкивања”, па шта је било? Ништа. Могуће тумачење било би да је неко хтео некоме да смести, али да се тај неко успешно одбранио – до следеће прилике. Имали смо Мишу Банану и ону двојицу, Лазаревића и Гару из МУП и докле смо стигли? Дотле да је Ивица Дачић постао министар иностраних дела и препустио полицију Стефановић др Небојши, чиме је Миша Банана ваљда изгубио на значају. Све се некако чини да је опсесија полицијом постала кључни мотив за политичку класу у Срба, сасвим нушићевски: плава риба, кљукана династија, свастикин бут. Трт, трт, трт.
А да они лепо пусте полицију да ради свој посао, да се не отимају о позиције у МУП, да не негују клијентелистичке удворице и шлихтаре у полицији, да престану са намештаљкама и “Папајама”, да се окану страначке кадровске политике, да престану да хране таблоиде сумњивим и саблажњивим материјама? Можда би све било здравије и ефикасније. Данило би и даље ишао по сплавовима у добром друштву, избегавао туче и све би било у најбољем реду.
Текст из 2014. године
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 25, 2021
