Прочитај ми чланак
Нејасно је да ли нови закон предвиђа и конкретни тарифарник увреда: вређање ниже рангираног политичара не може бити исто као вређање неког ко је баш на великој функцији.
Што јес’ јес’: ми нисмо Енглези, наш парламентаризам траје неупоредиво краће, а откако смо га поново увели, пре двадесет и кусур година, нисмо се изгледа још увек у свему томе најбоље снашли. ОК, нисмо у томе ни најгори – у Приштини падају туче и сузавац, код нас се после оног Шешељевог „изношења“ није десило ништа слично, али падају псовке и падају увреде.
На домаћој јавној сцени ситуација је иста. Кад не пљуште увреде и псовке, као да нешто није у реду. Логично, ситуација на јавним друштвеним мрежама још је гора, па се некако испоставило да се на интернету води непрестани „стогодишњи рат“. Речи су, испоставило се, моћно оружје, па се бонтон јавне комуникације који се успешно примењује у домаћим ријалитијима, са све неумереним помињањем полних органа, фамилије и осталих ласцивности, преселио и на друштвене мреже. И како су у ријалити шоу програмима уведене новчане казне за „увреде“, тако се неко досетио ових дана да се и у стварној стварности, а не само у ријалитјима, уведу казне за увреде и ружне речи. Наиме, јављено нам је ове недеље да ће убудуће они који вређају политичаре бити кажњени новчано и оштро – чак и до 150.000 динара.
Тако се испоставило да су политичари у овој земљи, некако, најугроженија врста, па им је у таквој ситуацији и потребна заштита. Пошто вређање политичара није лепо, има тежину, и томе се мора стати на пут. Није само још увек јасно да ли се кажњавање вређања политичара односи и на стране политичаре или само на домаће? Aко се овај закон буде доследно примењивао, биће да ће из Нушићеве „Госпође министарке“ морати да буде избачен онај део када мали Рака псује мајку сину енглеског посланика, јер познато је да су страни политичари још осетљивији на увреде него домаћи.
Што се тиче новог закона који ће регулисати проток речи на јавној сцени, нејасно је како се нико до сада није досетио да се, зарад лакше примене, одмах оснује неки државни Биро за увреде или Aгенција за спречавање псовки, како би се лакше контролисао јавни говор. Такође, нејасно је да ли нови закон предвиђа и конкретни тарифарник увреда: вређање ниже рангираног политичара не може бити исто као вређање неког ко је баш на великој функцији. Локална псовка је мање тешка него републичка, пошто је душевна бол увређеног политичара на републичком нивоу већа него душевна бол неког локалног моћника.
Даље, било би неопходно да се у тарифарник уведе и тачна дефиниција увреде и псовке, јер су у противном могуће разне манипулације. Неким људима је и смех – увреда, па је могуће да се борба против увреда претвори у борбу за колективну тишину и шапутање. У том смислу може се очекивати да се у Дневник РТС поново, као деведесетих, уведе Дневнички додатак који би имао симболички назив Дневник увреда, и у коме би се сваке вечери јавно жигосале увреде које су нанесене нашим политичарима, мада остаје нејасно да ли се забрана вређања политичара односи само на политичаре из власти или и на политичаре из опозиције.
Систематизовање увреда доста би помогло. У писање и примену закона требало би, без сумње, укључити и језикословце да би јасно оцртали шта увреда јесте, а шта није. На пример, као из оног вица, кад се каже „Једи г….“ то јесте увреда. A кад се каже „Немој да једеш г…“ то није увреда јер се ради о спречавању једења онога што се не једе. Таквих примера у богатом српском језику има напретек.
Затим, испоставља се да ће нови закон омогућити вербалну слободу и потпуну емоционалну експресију само онима са дубљим џепом. Дакле, само они којима 150.000 динара не представља никакав велики издатак моћи ће да псују колико желе. Сиротиња раја ће остати ускраћена, уколико се у тарифарнику јасно не уреди шта је то што обичан човек може да испљуне, а да плати, на пример, само хиљаду динара, да некако да себи одушка.
Да и не говоримо о томе да закон треба да обрати пажњу и на карикатуре, ТВ серије, књиге и филмове, јер је увреда увреда, ма на који начин да је изречена.
Пошто јавни простор треба да се уреди, и пошто политичари морају да се заштите, сва је прилика да ће нови закон регулисати нашу ионако прилично аљкаву и запуштену јавну сцену.
Није, међутим, лепо да закон не предвиђа никакав тарифарник за оне који политичаре хвале? Ил’ се то у Србији одомаћило као нека врста гратиса који сиротиња раја даје својим политичарима откако је света и века, па се то подразумева, или се о плаћању хвалоспева не говори јер није пристојно.
Извор: Новости.рс
