Није ван памети да и влада и Србија после 1. септембра буду блокиране до те мере да се у влади почне рамишљати о одступању.

Док мудраци у Вашингтону већ бистре како ће изгледати Русија после Путина, потомци Вилхелма Другог и Хитлера много су уздржанији, будући да су своја знања о Русима плаћали на најскупљим могућим школама. Зато је, упркос томе што су се придружили санкцијама против Москве, суд о немачкој капитулацији пред Вашингтоном мало преурањен.

Чиме су Американци убедили Немце да заведу санкције и Русима и самим себи, што ће их коштати 80 мијарди евра годишње? Обећали су им нешто велико, рецимо да ће једном поделити богату утробу Сибира? Или су им запретили нечим крупним? Своју историјску школарину Немци су дакле плаћали милионски, у главама. То их није учинило нимало бољим, довољно је видети њихов однос према Србима или Грцима. Али их је учинио и несклоним за авантуре, што им данас налаже бар три ствари. Прво, авантура је ићи по утробу Сибира силом. Друго, авантура је оглушити се о америчке претње. Треће, авантура је изгубити 80 милијарди годишње.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Зато ће Немачка, још далеко од капитулације, у Украјини наставити да игра двоструку игру. Да, пристала је на санкције Русији, али ће наставити преко Беча не само да са Путиновим људима пакује мировни споразум већ ће у њега гурати и Порошенка. Да, неће се противити америчкој пресуди Москви за оборени малезијски авион, али ће учинити све да Путину помогне у разоткривању те ствари.

Да, све ће учинити да јавно покажу како немају ништа против да историја обрне још један круг, после кога ће се они наћи на дну; у себи, међутим, биће све склонији свом једином неизговореном историјском ревизионизму – оном према коме су их два пута у једном веку Англоамериканци увукли у рат са Русијом.

Хоће ли бити и трећег пута, прво је питање којим се немачке елите данас баве на сваки начин, осим наглас.

Свест о томе колико се Европа данас примакла рату у коме неће ратовати за своје интересе, него ће имати улогу меса није привилегија само немачке елите. Чак је и украјинска Рада, иста она која је у фебруару подигла руку за бандеровца Турчинова, ни пола године касније, макар накратко, ускратила Јацењуку подршку за ратне законе. О болном понављању историје све гласније размишљају и Пољаци, до јуче најгорљивији добровољци за инфантеријску претходницу у походу на Кремљ.

Тријумф америчких санкција у Европи, упркос пратњи оркестрираног сатанизовања Русије, парадоксално је показао да се Европа Русије не плаши, да не види опасност у њој. Мотив тих санкција био је страх од Америке и свакаквог семена зла које би њене службе могле да посеју источно од Атлантика. Санкције од којих ће трпети и Русија и Европа јесу производ тог страха, али шта су његови крајњи домети? Тачка топљења тог страха види се тамо где почиње европски страх од рата. Наравно, питање свих питања и за Европу и за Немачку је следеће: када страхом од рата коначно потисну страх од америчких рекеташа, хоће ли бити касно, хоће ли стрела већ бити одапета.

Ако је то стварно рат, ни у један велики рат Европа није ушла са мање тестостерона, жеље и амбиције. Ни са мање изгледа за себе. Док већина представника европске елите баца своје дрво на Путинову ломачу, европски лидери не изгледају као да су то њихове ратне трубе. Ништа у понашању Меркелове, па чак ни Камерона не личи на културрасистичка иживљавања оксфордског либералног гуруа Тимотија Гартон Еша, који Путина у Њујорк тајмсу описује као „иритантног малог човека“ (узгред, у истом духу 2000. године Коштуницу је описао као „најдосаднијег човека кога сам икад срео“).

Српски страх прозаичнији је од европског. Ултиматум у Београд стигао је безмало о стогодишњици претходног. Према њему, Србија мора гласно да осуди Русију и заведе јој санкције иначе ће јој бити стопирани преговори о придружењу. И не би била нека дилема кад преговори не би имали једну опасну конотацију. Наиме, док они трају, Србија има нешто што личи на гаранцију безбедности, будући да би њихов прекид, као у Украјини, могао на улице да изведе не нарочито бројне присталице интеграција, али нарочито плаћене и нарочито наоружане.

Рок за Вучићев одговор је 1. септембар. Ако поклекне, то ће значити да Путин 19. октобра неће доћи у Београд, што је и суштински циљ ултиматума. Ако задржи неутралност, Путин ће доћи, и то неће бити обична посета државника, већ нека врста српског референдума, посебно ако се пружи прилика Србима да поздраве руског председника. Биће то тачка са које се неће моћи назад (осим што неће ни требати).

Слично као и Европа, Србија води двоструку политику. Са једне стране, она западно чудовиште храни тзв. реформским, а суштински колонијалним законима, са којима би завођење санкција Русији итекако било у континуитету и сагласју. Уосталом, кад се цела Европа и добар део остатка света спрема за рат, ма колико се молили да га не буде, разоружана држава Србија доноси закон о медијима, којим се добровољно одриче власништва и утицаја над њима, рачунајући ваљда да, кад већ немамо оружје, не требају нам ни медији, или да ће у случају рата морал нације подизати Блиц и Б92.

Док се дакле понаша радикално колонијално, Србија, са друге стране, одбијајући да осуди Русију, испољава радикално суверенистичку политку, какву себи данас не може да дозволи ни једна Немачка. Речју, свиме што ради у домену своје колонијалне политике Србија слаби одбрану своје суверенистичке политике, док истовремено својом суверенистичком политиком подрива свој мир, колонијални и бедан, али мир.

Толико трошење ресурса и једне и друге политике тешко би поднеле и много моћније земље од Србије. Отуда су њене моћи да се одупре дестабилизацији свакога коме то падне на памет веома мале. Овде дакле више није реч о томе шта влада хоће и жели: она не може да заузме непријатељски тон према Русији и не може да се, плаћајући цену тога, одупре Западу. Њена слаба шанса састоји се у могућим међурешењима, иако се чини да су она искључена, и на танкој нити двострукости немачке политике.

Све то значи како није ван памети да и влада и Србија после 1. септембра буду блокиране до те мере да се у влади почне рамишљати о одступању. А тако нешто отворило би на неко време небо за буквално сва решења – од најбољих до најгорих. Где би и ова прва била тешка, као ход по жици много тањој и од ове данашње Вучићеве. И по тој жици ходаће цео један народ.

(Нови стандард)

Ознаке: анализа, геополитика, Жељко Цвијановић, Русија, САД, Србија