Прочитај ми чланак
Развој ЕУ започео је 1951 године Париским уговором на коме је учествовало шест земаља Белгија, СР Немачка, Француска, Италија, Луксембург и Холандија. Они су ову заједницу назвали Европска заједница за угаљ и челик. Касније је основана Европска економска заједница 1957. године уговором у Риму.
Тек 1.11.1993. године створена је Европска Унија уговором у Мастрихту.
У целој причи о ЕУ као новом „бескласном друштву“ јасно се примећује јурњава дела србијанске „елите“ за европском „шаргарепом“.
Та шаргарепа се састоји од кредита и инвестиција пројектованих по неколонијалном моделу, који се примењује у земљама тзв. трећег света. Нико не спомиње да ће поменуте „повољности“ као кулу од карата „одувати“ наш платни биланс.
Посебно је занимљиво да у веома често помињаној метафори о штапу и шаргарепи готово нико и не помиње магарце. А управо су они главни протагонисти поменуте јурњаве за шаргарепом: да би се такав план спровео у дело, мора се наћи довољан број магараца.
Овде је реч о кристално јасној стратегији понижавања и економског условљавања не само политичког руководства Србије, већ и целог српског народа. Логистичку и сваку другу подршку пружају им домаћи играчи на терену: Они су неопходна окупациона полуга (у савременим историјским околностима). Неки од њих су потпуно упознати са окупационим циљевима нових ментора и раде директно по њиховим директивама, док други спадају у подгрупу корисних идиота, који раде из уверења у скори долазак тог „бриселског месије“.
Притом добијају позамашна финансијска средства за спровођење „хуманистичких“ и других „отворених“ идеја и пројеката, са циљем идеолошког и псеудорелигијског припремања српске нације за окупационо дело.
Друга снажна полуга (тесно повезана са првом) у остваривању савременог окупационог миљеа су контролисани медији, који врше вредносно и духовно поробљавање српске нације. Јасно се уочава тежња англо-саксонске политике да се српском народу (поред очигледног процеса медијске идиотизације) програмира и у свест учита нови „генетски код“ – нови закон његовог живота оличеног кроз Њу ејџ систем вредности.
Тај мутирани закон живота српског народа у овом контексту подразумева и прихватање националног и личног понижења, а са њим и прихватање потпуне „сребренизације“ српског духа. То је дух полтронства и потпуне националне инфериорности: свесно се ствара неогебелсовска конструкција да српски народ мора да прихвати непостојећу колективну кривицуи, са њом, живот а цивилизацијским понижењем и самопрезрењем.
Реч је о пројективној националној аутодеструкцији са циљем затирања било какве могућности дугорочне националне и државотворне обнове. То је, дакле, споља инициран поремећај ега.
У тој и таквој поставци српски народ у сваком тренутку и на сваком месту мора бити свестан своје „историјске одговорности“ и „геноцидности“ да се не би случајно догодила српска историјска, геополитичка и духовна ревитализација (и контранапад), која недвосмислено доноси и ново мешање геополитичких карата на Балкану.
ЕВРОПСКА УНИЈА И(ЛИ) КОСОВО И МЕТОХИЈА
Врхунац цинизма и лицемерја ЕУ је „пријатељска“ понуда која је у интересу наше „светле“ и „усправне“ европске будућности. То је понуда (читај: притисак) за легализацију отимачине Косова и Метохије. То је шамар услед којег су се многи сањари и евроносталгичари из дубоког европског сна тргли са болним зујањем у ушима. Како ико може говорити о уласку у ЕУ као крајњем домету српске државе и народа после јасног недвосмисленог одређења званичника ове организације о Косову и Метохији? Трба ли трошити време и указивати на многобројне изјаве бриселских званичника који о томе јасно говоре? Хоћемо ли сачекати да зујање од шамарчине само од себе престане или ћемо рећи но пасаран?
Поново смо сведоци акутне српске политичке шизофреније. Не може се залагати за Косово и Mетохију, а истовремено се залагати и за улазак у ЕУ. У садашњем историјском тренутку ови циљеви су оштро супростављени један другом, тачније – један другог искључују.
Једино ако ЕУ промени свој став по овом питању и јасно се одреди за Косово и Метохију у саставу Србије, или се Србија, не дај Боже , одрекне саме себе, тј. Косова и Метохије, у шта је, признаћемо, мало теже поверовати.
Наша политичка елита се у том смислу мора дугорочно одредити „којем ће се приволети царству“, односно да ли јој је приоритет Косово и Метохија у Саставу Србије, али ван ЕУ, или јој је приоритет ЕУ без Косова и Mетохије. Треба само мало храбрости да би се схватила и та једноставна геополитичка комбинаторика.
Постављати идеју европских интеграција као кључну у времену свеопште националне и државотворне дезинтеграције, која је иницирана управо од евроинтегратора, као и времену кризе саме Европске уније, својеврстан је апсурд без преседана. И, свакако, дубока патологија.
Косово и Метохија је вододелница која је отрезнила многе Србе који су спавали дубоким европским сном. То је онај Рубикон преко кога ниједан искрени православни Србин неће прећи у трагању за „бескласним“ отвореним друштвом и бриселским „рајем“. Јер Европска унија је ипак пролазна идеолошка творевина владајућих глобалистичких елита, док су Косово и Метохија у срцима духовних потомака светородних Немањића – вечно.
(Данило Тврдишић – Глобализација безумља)
