Прочитај ми чланак

Срби на КиМ и нова Куртијева „нормалност“: А свилен се гајтан стеже око врата…

0

"Оно што сада преживљава наш народ на северу КиМ, ми на југу преживели смо још 2008, 2009. године, њих тек сада притежу, праве, полако али сигурно, још један гето и од Севера..."

„Одавно овде нема ни трунке нормалног живота, а најненормалније од свега је што се ми на то полако привикавамо. Кад од 2008. живиш под тим ненормалним околностима, оне у једном тренутку постану нормалне. Просто, то је борба за опстанак и човек мора да се прилагођава. Имам утисак да се Курти са нама игра, зада нам нови проблем да види докле и како ћемо!“

Овако јутрос један од Срба из Грачанице описује за РТ Балкан нову „нормалност“ насталу јуче за Србе на Косову и Метохији затварањем шест експозитура Поштанске штедионице на северу КиМ. Јесте да у тим експозитурама већ неко време није било динара, али, док су биле отворене било је наде да ће у неком тренутку стићи и неки динар. Те експозитуре биле су, ипак веза са Србијом, од јуче оне су затворене, и та нада је угашена, прекинута још једна веза са матицом.

Да све буде још ненормалније, наш саговорник тврди да је Србима са Севера у овом тренутку много теже него онима који живе по гетима на југу, опкољени са свих страна албанским селима и градовима.

„Оно што сада преживљава наш народ на Северу, ми смо преживели још 2008, 2009. године, мало пре или мало после тога. Ми смо навикли на овакав живот, без слободе, њих тек сада притежу, праве, полако али сигурно, још један гето и од севера. Ми смо овде свесни, искрено причам, да нас неће пушком протеривати као за време рата и одмах после… То неће, међутим, полако али сигурно стеже се свилен гајтан око нашег врата, полако нас даве, затежу живце а резултат ће на крају бити исти“, прича наш саговорник.

Од почетка фебруара и забране динара, Срби и на југу и на северу полако решавају још један проблем. Како живети и преживети без динара? Како купити хлеба, набавити лекове, како подићи плате и пензије, претворити их у евро.

„Решење смо, ми овде на југу нашли у томе да седнемо у кола, аутобус, такси, одемо до Мердара или Кончуља, пређемо преко административног прелаза до експозитура Поштанске штедионице у контејнерима, подигнемо оно динара колико имамо. Одемо онда до Куршумлије или Врања, тамо покупујемо намирница што нам треба за неко време, остатак новца заменимо за евре и назад на Косово. Ко се мало боље разуме у нове технологије може динаре да замени за евре и електронским путем“, прича овај Србин из Грачанице.

За ову обавезу понекад, кад су гужве на прелазима, треба одвојити читав дан, треба сипати гориво или платити такси, аутобуску карту… Најтеже је пензионерима којима деца нису ту, који су тешко покретни, они морају да се распитују, траже, моле некога ко иде до Мердара или Кончуља да му дају картицу, да им подигне новац, замени за евре, купи нешто намирница…

„Слично је и за лекове, морамо да тражимо некога ко иде до Курушумлије па да молимо да понесе наше здравствене књижице да нам тамо подигне лекове“, тече даље прича о животу Срба на КиМ.

Што се тиче прелаза, сад је ситуација још и добра, понекад буде чекања, понекад се брзо пређе, пакао следи од почетка јула, кад на Косово крене албанска дијаспора из Западне Европе. Тада ће на прелазима бити километарске колоне, чекаће се сатима. Како ће тада Срби са југа прелазити до шалтера ПШ и долазити до својих плата и пензија, социјалне помоћи, стипендија, знаће они сами.

У продавницама на југу Косова одавно нема робе из Србије. На рафовима су намирнице из Албаније, Хрватске, Словеније, Северне Македоније. Млеко и јогурт из Битоља или Словеније, понешто из Црне Горе, слаткиши из Хрватске, Босне, Скопља… Македонски јогурт највише подсећа на београдски.

„Пролом вода недостаје и Албанцима, као и још многи српски производи. Знам и да Албанци власници продавница у српским гетима, у близини наших села осећају велики пад промета. До почетка фебруара и забране динара било је и Албанаца који су у радњама примали динаре, сад тога више нема“, прича наш саговорник.

Притезање обруча око Срба на Северу последњих годину дана добро су осетили и Срби на југу.

„Једноставно, Север је био наш ослонац у сваком смислу. По српску робу ишли смо у Северну Митровицу, тамо смо ишли по лекове, тамо по динаре. Роба је била и јефтинија, а знао си и шта купујеш. Сад нам је све то ускраћено. У Северну Митровицу ишли смо да осетимо мало слободе, да удахнемо мало ваздуха кад нам досади живот по овим нашим гетима, сад је и тамо сасвим другачији осећај, специјалци, патроле, дуге цеви, шлемови, контроле, на сваком кораку“, речи су нашег саговорника из Грачанице.

Срби са севера КиМ плате и пензије подижу у експозитурама ПШ, контејнерима који су постављени у Рудници, близу Јариња, на Брњаку. Онда продуже још десетак километара до Рашке или до Рибарића, мало даље до Новог Пазара или Краљева по намирнице, да остатак динара замене за евре, да подигну лекове.

Ефекти свега најбоље ће бити видљиви у септембру када стигну подаци колико ће деце бити уписано у школе, односно, колико је Срба остало на Косову и Метохији а колико се одселило. Млади који одлазе у централну Србију на студије, кад једном оду, више се овде не враћају. 

„Овде да буде боље – тешко. Барем док се нешто на глобалном нивоу не промени. Овде су људи рашчистили, или су отишли, или су остали да трпе. Сад се на оно што је остало врши додатни притисак. Ми смо без Севера обезглављени, остали без ослонца, без темеља и зато нам је још теже“, каже јутрос наш саговорник, Србин из Грачанице.