Прочитај ми чланак
„Најевропскија“ од свих влада Републике Србије, предвођена највећим мучеником за модерност и ренесансу од… мислим да је он, уствари, највећи па нема упоредника… Под председништвом човека који носи кофер, а у коферу бежични микрофон, што га чини добрим и популарним певачем, особе која је према сопственим речима успела да Србима представи једног Хашима Тачија који није звер (дакле који је топао, хуман човек, који мрава не би згазио, орган би Вам дао, никако узео…) … Пала је на „најважнијем испиту“. Није успела да омогући да београдским улицама прошета парада хомосексуалаца.
У Београду, према неким проценама, живи око 170,000 особа „истополне сексуалне оријентације“. Када би сваки десети међу њима сматрао да је потребно да изађе на тај догађај, вештачки пренесен у Европу и Београд из једне другачије средине и културе, полиција би требало да стане у заштиту чланова организација које покушавају да параду спрече. Међутим, више је службеника амбасада у Београду задужено за помоћ паради хомосексуалаца, него што је холосексуалаца у Београду жељно да на улици доказује нешто што нема везе са њиховим правом да воле кога желе и живе свој живот у складу са својом вољом, разумљиво – као и у случају свих других грађана – не угрожавајући друге.
У разним одборима окупљени поједини организовани хомосекусалци, малобројни љубитељи људских права и нешто бројнији мрзитељи само једног балканског народа, нису били у стању да покрију ни трошкове медијске промоције и разних других реквизита. Морале су да помогну амбасаде неколико пребогатих западноевропских држава од којих су неке учествовале у убијању више стотина хиљада људи широм света који су током протеклих двадесет година имали несрећу да се нађу на њиховом империјалном путу. Дакле, један невелики перформанс, чију безбедност гарантује читава српска влада, међународну заштиту Северноатлантски савез, медијску промоцију стране новине и телевизије што царују Србијом, мора да добије финансијску помоћ из иностранства. Хоће да уведу „Европу у Србију“, а нису спремни да дају свако по сто евра за оно у шта наводно верују. Балканци у европском руху.
Нушићева госпођа министарка је морала имати љубавника да би била отмена, мислим да ће ускоро сваки српски министар морати такође да има дечка да би био модеран. То што су наше политичке вође у јавним пословима модерни колико и Тутанкамон, а корумпирани као Аганлија, не забрињава нарочито бирократе из Брисела и Вашингтона . И њих је баш брига за слободу и демократију у Србији. Извесно је да слабо маре и за права хомосексуалаца. Можда и имају некакав сентимент према хомосексуалцима- грађанима својих држава – српски су само средство.
Ево и зашто. Недавно је група британских интелектуалаца и политичара подигла буку због односа Москве према сексуалним мањинама. Предлагали су да Руској Федерацији буде одузета организација Зимских олимпијских игара у Сочију. Ретки су били гласови који су указали да је у односу на, рецимо, Катар руска политика чак и либерална и трпељива. Међутим, у Британији нико не предлаже да међународно фудбалско такмичење, које треба да буде одржано у овој заливској деспотији, буде за казну премештено другде. У томе је и суштина – права хомосексуалаца у Србији су стављена у контекст борбе за албанско Косово, укидање Републике Српске и стварање самосталне Војводине. У тај контекст их не стављају ни малобројни српски фашисти, ни организације крајње деснице, ни београдски хомосексуалци, већ управо страни комесари, министри и известиоци надахнути острашћеном мржњом. Никада не би споменули своја сазнања о томе како би парада хомосексуалаца прошла када би је организовали у Сарајеву или Приштини. То није важно. Права хомосексуалаца су само изговор. Циљ је уношење немира у Србију и јачање екстремиста. У тој политици хомосексуалци имају улогу коју су поједини војни команданти у недавним ратовима придавали цивилима. Није било доста свих ратних злочина који су се стварно догодили, него је у погодном тренутку на олтар мегаломанских националистичких циљева требало положити још жена и деце, наравно не оних из породица великих препородитеља и верника који су те народе водили. Они су морали да преживе како би данас поседовали стотине милиона долара.
Србија страда и зато што има лошу елиту. Да су 2001. Ђинђић и Коштуница отворено изашли заједно и рекли да су прозрели игру. Да су најурили из владе потпредседника који је провоцирао народ а онда оставио малобројне хомосексуалце окупљене на првој паради без заштите да их силеџије туку по улици. Да су Тадић и Дачић, или ових дана Дачић и Вучић јавно рекли истину: омогућили параду, али се придружили патријарху и СПЦ у великој литији одржаној ради сигурности на другом крају града, у којој би сваки учесник требало да приложи 10 евра за помоћ гладнима и угроженима… Све би било боље. Али како да до тога дође када Дачић тврди да је одржавање параде хомосексуалаца еврпски услов па га зато треба испунити, а истовремено ради бирача примети и како је хомосексуалност ненормална. Врх СПЦ после недоследног држања у вези са Бриселским споразумом, политике крајности коју годинама води, није у стању да делује у мери и правцу који се од једне модерне цркве очекују.
Зато јесмо и остајемо иделана мета за притиске и уцене.
(Напредни клуб)
