ОТИШАО председник Србије Томислав Николић у Загреб – на скуп који је, не само доласком Џоа Бајдена, уздизао Хрватску и њене геополитичке интересе и позицију у ширем региону – и три пута изљубио хрватску председницу Колинду Грабар-Китаровић.

То је неизбежно отворило многа питања.

Сме ли председник Србије, после свега, да се љуби са онима који воде Хрватску?

Сме ли да „политичким пољупцима“ ствара лажну слику да на релацији Београд-Загреб постоје мањи проблеми и оптерећења него што заиста постоје?

С обзиром да је у Загребу (не баш између пољубаца) говорио и о новом пријатељству, треба ли Србија и Срби да уопште теже било каквом новом „братству и јединству“ са Хрватима?

Могу ли Хрвати да буду српски пријатељи или пријатеље – и Србија и Срби у целини – треба да траже на сасвим другим странама?

Зашто Николић и Вучић пријатеље траже међу онима који нам за сву досадашњу историју никада нису били пријатељи, а још су у и у свтским ратовима били на супротној страни?

Желимо да се допаднемо Словенцима и Хрватима, а треба да их пустимо да иду својим путем
Миломир СТЕПИЋ, редовни профессор Београдског универзитета

 

• Црна Гора је пример етноинжењеринга. Стварања хибридне нације у време титоизма. Насилно можете да направите нацију и од Мачвана или Сомбораца. Реверзибилан процес је тешко спровести, али верујем да сем оних који су индоктринирани (јер економски зависе од тога да ли ће се изјаснити као Црногорци или Бошњаци), обично становништво је потпуно просрпско без обзира да ли се изјашњавају као Срби или као Црногорци

ТА ТРИ пољупца су била куртоазна. Можда и покушај да се узме доминантна позиција, јер је хрватска председниц морала да их отрпи да би самит прошао без инцидената.

Изрека да у политици нема пријатељстава већ интереса, није тачна, јер постоје пријатељства и наклоности које су утемељене на историјском искуству, заједничком страдању, заједничкој победи, на истородности, припадности истој вери и истој цивилизацији, на истом етничком пореклу. Ако бисмо све свели на интересе, онда бисмо се питали зашто се Немачка ујединила, када је западни део знао да ће милијарде и милијарде морати да упумпава у источни део. Али, национално уједињење нема цену.

Ми и Руси, како је оценио и Хантингтон, припадамо православној цивилизацији и наш покушај интеграције у западну цивилизацију је – аномалија. Зато је нормално да се наши политичари срдачније грле са руским, него са западним.

На балканском нивоу, српско-бугарска близина би требало да функционише добро, али су у Првом и Другом светском рату били против нас и у погром становништва јужне Србије су уносили емоције сличне онима које су имали Хрвати у егзекуцијама Срба у западним крајевима. Наравно, са Бугарима нас је свађала и политика…

Хрвате и Словенце упорно зовемо пријатељима јер се код Срба одржао југословенски комплекс, иако нас је и комунистичко и монархистичко југословенство много коштало. Тога морамо да будемо свесни и то је оно што би било право суочавање са прошлошћу.

Тај комплекс се види од наступа наших кутлурних радника, до тога да још имамо 300 институција са префиксом „ју“ , „југо“ или југословенско. Хрвати су такве називе избацили, иако им је Југославија више користила него нама.

Стално хоћемо да се допаднемо Хрватима и Словенцима, а ја мислим да они треба да иду својим путем, а ми да бранимо своје интересе. И то не интересе Србије, него српског народа, што укључује и Србе који су опстали у Хрватској.

Црна Гора је пример етноинжењеринга. Стварања хибридне нације у време титоизма. Насилно можете да направите нацију и од Мачвана или Сомбораца. Реверзибилан процес је тешко спровести, али верујем да сем оних који су индоктринирани (јер економски зависе од тога да ли ће се изјаснити као Црногорци или Бошњаци), обично становништво је потпуно просрпско без обзира да ли се изјашњавају као Срби или као Црногорци.

Кад се размакну сумаглице пропагандне пресије званичних власти – а та пресија је врло снажна – постоји јасна свест да смо ми исти народ и са истим интересима. И једни и други смо – Ми. Лако је направити јаз, треба радити на јединству.

И став Подгорице поводом КиМ је променљива ствар.

Србија је у светским ратовима била на једној страни, а њени суседи на супротној
Живојин ЂУРИЋ, директор Института за политичке студије

 

• Нису Енглеска, ни Америка, узеле територију Србије и створиле квазидржаву Косово да би је припојиле себи, али је очито да имају претензију да Србију територијално смање. Као што има још процеса који воде цепању и отуђивању српске државне територије (Рашка, Војводина и друга отворена питања)

ТРИ пољупца су жеља за добрим односима две земље и манифестација добре намере, а како је друга страна то схватила – то не знамо.

Односе између држава карактерише то какве су им намере и интереси. Историја нас опомиње да смо много улагали у добре односе са суседима, а да они нису били пријатељски према нама, већ су се приклањали силама које су Србију сматрале бастионом и експозитуром Руске Федерације.

Србија је у светским ратовима била на једној страни, а суседи на супротној.

На нивоу Европе и ЕУ, не може се говорити о добрим намерама, већ о страчуNATOм интересу, не о жељи да се Србија економски унапреди, већ из геополитичког интереса: да будемо простор којим би ЕУ овладала и контролисала га економски, војно и политички. При чему је ЕУ са САД – чему треба додати и Ватикан – увек тежила да се што више приближи руским границама са онима који ће бити на страни Запада.

Било је тренутака емоција између Србије и Француске у Првом светском рату, или нас и Грка, као што ни са Румунијом нисмо имали лоше односе. Али, ту треба бити обазрив јер Румунија почиње да показује интересовање за један део становништва Србије.

Много би се више добило ако би се Србија економски и политички ослањала на Евроазијски економски савез.

Ни Русија ни Кина немају територијалне претензије према Србији, за разлику од неких европских земаља.

Нису Енглеска, ни Америка, узеле територију Србије и створиле квазидржаву Косово да би је припојиле себи, али је очито да имају претензију да Србију територијално смање. Као што има још процеса који воде цепању и отуђивању српске државне територије (Рашка, Војводина и друга отворена питања).

Многе групације у Србији исказују жељу за самосталност или за припајање другима. То раде под утицајем споља, финансирани из америчких и европских фондова за геополитичко прекрајање европског тла.

Чему све то?

Мислим да је то једна општа мобилизација против народа и територија које би биле усмерене према Истоку и Русији – јер је она центар војног и политичког интересовања Европе и САД. Са циљем да се Русија уруши, како би светом доминирао правац настао у Америци и западној Европи, а то је неолиберализам.

Чији ће концепт превладати, зависи од односа снага, то јест од војног, политичког и економског обједињавања групација.

У том контексту, миграције у Европу нам оцртавају појас уже Европе, где ће бити европско језгро, и спољни појас европских држава које ће бити брана против процеса који би евентуално могли да дођу са Истока (Русије, Блиског Истока итд.)

Да закључим, не може се говорити о љубави или мржњи, већ о интересу, осим када дође до оружаног сукоба где можемо да јасно кажемо ко је коме пријатељ и савезник. Тек када дођу најтежа времена видимо поделу на пријатеље и непријатеље.

Црногорци никада нису опростили Карађорђевићима губитак државности. У комунизму су се определили за варницу која је тињала и разбуктала се. Однос Црне Горе према Србији је дефинисан њиховим осећајем узвишености, иако велики део становништва сматра Србију матичном државом. Та групација није доминантна – не управља државом – и питање је да ли ће успети да преузме власт и поправи однос према Србији.

Гледајмо ко је признао „Косово“, не губимо из вида неоколонијализам ЕУ
Дејан МИРОВИЋ, професор (приштинског) Универзитета у Косовској Митровици

МНОГО љубљења сугерише да Србија нема непријатеље.

А ако Србија нема непријатеље, онда је јединствена земља на свету и у историји.

Јер, шта значи то да немате непријатеље – то значи да као држава немате националне интересе!

Ево само неколико чињеница које демантују то да Србија нема непријатеље и помоћу којих можемо да одредимо ко су они: NATO бомбардовање, признање независности такозваног Косова, тужба против Србије за геноцид, економски притисак и неоколонијализам ЕУ према Србији и пљачкање и сиромашење наших грађана путем пљачкашких приватизација.

Када говори о непријатељима Србије, треба да гледамо у оне чији је интерес да српски грађани имају што мање средстава да преживе.

Бивши савезници Немачке – Бугарска, Мађарска и Хрватска – стално угрожавају Србију

Јован ПЕЈИН, историчар, бивши директор Историјског архива Србије

 

• Румуни подстичу Власе у источној Србији, користећи старе везе из Другог светског рата, а формирали су и конзулат у Неготину ради романизације Влаха. У Банату такође користе старе везе, из времена пре истеривања Аустроугарске, али и из времена Другог светског рата, када су појединци ступали у легију Светог архангела, фашистичку и нацистичку организацију која је ратовала у Русији, код Стаљинграда. Њихове потомке сада мобилишу и активирају у кампањи против Србије

ДУША непријатељског односа према Србији је главни немачки лоби у САД који је у Конгресу. Они су искористили традиционално неповерење Велике Британије прма Србима и подстакли САД на ратни поход против Југославије и Србије, тако да су Американци обавили посао који нису Немци у Првом и Другом светском рату. При томе, нећемо делити Немце од Аустоугарске!
Бивши савезници Немачке – Бугарска, Мађарска и Хрватска -стално угрожавају Србију. А појављују се и Арбанаси, а онда и Румунија, која је још у 19. веку имала план да направи заједничку границу са Италијом посред Југославије, у реону реке Купе. То је било оно лудило око идеје обнове Римског царства). Сада се то негде јавно, а негде тихо понавља.

Колинда је јавно рекла оно за границе Војводине и јавно говорила о правима Хрвата у Србији иако ми немамо етничке Хрвате, или их имамо јако мало.

Следе испади из Мађарске где су угронацистичка странка Јобик главни пропагатор антисрпске политике и Омладински покрет 64 жупаније који је на правио испаде у Суботици, Бачкој Тополи, Иђошу, чак и у Темерину , где су набили човека на колац 2004. године!

Румуни подстичу Власе у источној Србији, користећи старе везе из Другог светског рата, а формирали су и конзулат у Неготину ради романизације Влаха.

У Банату такође користе старе везе, из времена пре истеривања Аустроугарске, али и из времена Другог светског рата, када су појединци ступали у легију Светог архангела, фашистичку и нацистичку организацију која је ратовала у Русији, код Стаљинграда. Њихове потомке сада мобилишу и активирају у кампањи против Србије.

За Арбанасе је све већ позната ствар…

Бугари имају странку Атака у Софији, која подстрекава антисрпска осећања у јужној Србији и утиче на то да становништво узима бугарско држављанство. Такво деловање се протеже чак до Пирота и Врања. А делују и у Македонији. ВМРОвци су део те политике.

Исламски фактор је захваљујући разбијању националне свести код Срба муслимана за време кроато-комунизма добио застрашујуће размере – захваљујући реисламизацији. То се види по смотри у Новом Пазару и речнику Сулејмана Угљанина, који сем што је муслиман, ништа не разуме од политике, а у политику уноси конфесионалну мржњу као основу.

Следећа опасност је унутар Срба: имамо Србе који су потпуно напустили традицију и не желе да буду Срби, већ Европљани или Американци. Говоре српским језиком, а раде против српских националних, државних, културних и верских интереса. Чак могу да се сретну и такви који кажу – зашто не бисмо били католици.

Потпуно бешчашће и лудило! Све подређују личном стандарду и хедонизму.

Из тих група се ангажују и политичари који све чине да ослабе позицију Србије у времену када смо притиснути економским тешкоћама и смртном опасношћу са Запада која нам прети физичким уништењем – да нас избрише са кугле земаљске.

Албанци су Србима отворени противници и потенцијални непријатељи
Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник листа Национални интерес

• Монтенегрини су тужни отпадници од српског националног корпуса и православља. У напорима да буду не-Срби и против-Срби – имају, подршку и помоћ заинтересованих актера из окружења и са веће даљине. Као такви, лишени су историјске будућности, иако им се можда привиђа да убрзаним табањањем NATO путем, најзад могу постати нација

РАТНИ противници Милошевић, Туђман и Изетбеговић су се у Дејтону и Паризу учтиво руковали, а не љубили.
Када се по први пут пољубе, и то три пута, српски председник и хрватска председница, то не може да прође незапажено. На снимку церемније дочека био је видљив неодлучни отпор, чак и насмешена збуњеност Колинде Грабар Китановић. Николић је учинио шта је хтео, необично и неочекивано – дипломатски пољупац по старом српском обичају.

У дипломатским формама сусрета и разговора куртоазни пољупци не означавају емотивна стања пријатељства или непријатељства.

Одвојени од узнемирујућих политичких емоција они, заправо, маскирају међусобно непревазиђене супротности.

Непремостиве разлике и неподурани интереси Србије и Хрбватске остају. Спорови не зависе од тога да ли су актери испољили срдачност пред камерама.

Пријатељи Србије су сви они из окружења и шире, који не раде против Србије и подржавају српске националне и државне интересе на унутрашњем и међународном плану. Пријатељи могу бити стари, проверени и традиционални, каква је Русија – али и стечени у посебним епохалним приликама, као што су сада Кина или Индија. Пријатељи могу да буду и међу онима који нам нису савезници, али и другом „табору“ гаје опште или посебне симпатије, као на пример Грчка или Шпанија поводом случаја Косова и Метохије.

Ни непријатељи, такође, нису сви исте врсте. Једни испољавају своје непријатељство дуго и истрајано. Други га прикривају и манифестују у тешким тренуцима по Србију. Они користе погодне прилику да изненада и што жешће науде Србији. Разочарања у ове друге су посебно тешка, јер се ради о нестанку самозаваравајућег привида, изневереним очекивањима, дубоким заблудама и срамним преварама.

Монтенегрини су тужни отпадници од српског националног корпуса и православља. У напорима да буду не-Срби и против-Срби – имају, подршку и помоћ заинтересованих актера из окружења и са веће даљине. Као такви, лишени су историјске будућности, иако им се можда привиђа да убрзаним табањањем NATO путем, најзад могу постати нација.

За Албанце је више него јасно да су конкретни српски противници и потенцијални непријатељи у могућем отвореном конфликту.

За друге, статус мора у свакој прилици пажљиво да се проверава и дефинише. То се понајпре односи на велике силе, пре свих Америку и међународне надржавне и војне творевине, какве су ЕУ или NATO!

Део власти за осведочене српске пријатеље мисли да су непријатељи, а за бруталне српске противнике и непријатеље да су нам пријатељи. Консензус је могуће постићи само реалистичном праксом суверенизма и неутрализма.