Сергеј Лавров је један од најдуговечнијих министара спољних послова на свету, у Украјини спроводи визију коју дели са Путином: руска империја мора да се врати као озбиљан играч.

Било је то у Женеви  једној од најстаријих светских дипломатских метропола, 17 априла ове године. Стање је у Украјини закухало и светске силе су се, како обичавају, окупиле како би расправиле што да направе – иако је већ унапред свима било јасно да су интереси толико диспаратни да правог компромиса неће бити. Састанак није био кратак, расправљало се дуго, до касних послеподневних сати. И онда је стигла вест да су разговори завршени и новинари су се сјурили како би чули што је договорено. Но, пред њих су изашли само амерички државни секретар Џон Кери и шефица дипломатије ЕУ, бароница Кетрин Ештон, док је трећи кључни човек преговора, руски министар спољних послова Сергеј Лавров, нестао нетрагом.

И док су новинари решетали Керрија, наш је Рус лепо причекао да чује што су они рекли, а онда наручио своју конференцију. И већ тим потезом јасно дао до знања да је неки компромис постигнут, али да он о њему не жели да говори заједно са својим саговорницима будући да га тумачи на свој начин. Јер, он је руски министар и тако му се може. А тако се свиђа и великом газди у Кремљу, Владимиру Путину .

Сергеј Лавров је тренутно најдуговјечнији министар спољних послова на свету, не рачунајући земље које нити не покушавају да успоставе привид демократије. Већ и та чињеница га детерминише једним од кључних играча на међународној сцени – према мишљењу неким, и водећим дипломатом данас на свету. Јер, иако је јасно да све потезе у руској спољној и унутрашњој политици дефинише „цар“ Путин, Лавров је персонификација те политике на глобалној сцени, било да је реч о руској интервенцији у Грузију, побуни у Либији, грађанском рату у Сирији, преговорима с Ираном о нуклеарном програму или кризи у Украјини.

Стога се с правом треба да се запитамо ко је тај човек којему Путин толико верује – и зашто?

КВАЛИТЕТНА ШКОЛА

Сергеј Лавров рођен је 21. марта 1950. Године у Москви. Отац му је био Јерменин из Грузије, а мајка Рускиња из Грузије. Њена је служба на одређени начин професионално усмерила младог Сергеја – радила је у Министарству спољне трговине. Кад је Сергеј с великим успехом завршио средњу школу, желео се да посвети физици, али је коначно уписао Државни институт за међународне односе и тако каријеру усмерио према дипломацтији. Радишан и паметан, студирао је на тој квалитетној школи врло систематски, научио чак и сингалески језик те убрзо завршио у амбасади тадашњег Совјетског Савеза на Шри Ланки.

Ови биографски подаци кључни су за разумевање идеолошког профила Сергеја Лаврова. Он је, наиме, био државотворни Рус у правом смислу речи: мајка је била државна службеница, он се одмах након факутелта убацио у дипломатску службу и уживао је у снази бившег СССР – а који је тада био светска сила, пандан САД-у. У таквим околностима се формирао Сергеј Лавров, а како је био и остао изузетно интелигентан и предан послу, врло је брзо напредовао у совјетској спољнополитичкој хијерархији.

Одлазак у Њујорк

И тако 1981. године одлази у Њујорк те ондје седам година ради у мисији при УН-у, да би се уочи распада СССР – а вратио кући, у Москву.

Бројни његови биографи истичу како је са великом горчином са свог канцеларијског прозора посматрао распад совјетског империја.

И одатле произлази она темељна потка која му је после отворила врата Путинове наклоности: њих обојица верују да је СССР био легитимна, историјски оправдана и коначно Богом дана пројекција руске моћи те да је Москва након пада Берлинског зида поражена, да је током владавине Бориса Јељцина и хаоса који је тада владао осрамоћена и да је њихов свети задатак Русију да врате тамо где јој је место – на сам врх света.

Иако су обојица стасали у СССР-у , где је чланство у Комунистичкој партији било услов за било какав напредак, били су довољно мудри да увиде све мањкавости те идеологије коју су затим заменили новом: патриотском, руском која за циљ има обнову империја без идеолошког садржаја – управо се зато Путин и приклонио Православној цркви.

Руска политичка врхушка таквог Лаврова 1994. године враћа у Њујорк, али сада као шефа мисије, и то је била прилика његова живота коју није пропустио. Радио је неуморно, учествовао у решавању кризе на простору бивше Југославије, косовске кризе која је резултирала бомбардовањем Србије 1999. године (када је попустио пред САД-ом, али то му се после више није поновило), а као један од најискуснијих дипломата у УН-у успешно је разбијао америчко – британске тезе о опасностима које прете од Ирака.

Велики професионалац

Све то није прошло непримећено у Москви. Путин је дошао на власт 2000. године и полако је на кључне позиције доводио људе од личног поверења (Сергеја Шојгуа, Сергеја Иванова, Игора Сечина), а празно му је остало место министра спољних послова. Ондје је , наиме, био Игор Иванов, искусни дипломата ​​и професионалац који није делио Путинове идеје. Руски председник га је брзински сменио у марту 2004. године и позвао Лаврова да преузме дипломатију.

Овај се брзином ветра спаковао и одјурио у Москву, чиме је почела сад већ десетогодишња кохабитација коју су многи видели само као привремену меру.

Цене га и колеге те сви о његовим професионалним квалитетима говоре у суперлативима, иако напомињу да зна планути ако преговори крену у смеру који му се не свиђа. Тада бурно реагује, прекида договоре, тражи нови почетак. Али, истичу његови блиски сарадници, иза такве експлозивне природе (али само иза затворених чврсто дипломатских врата) крије се поетска душа: Лавров, наиме, пише стихове на руском. Срећно је ожењен, има ћерку, али никад није крио и да му је луксузан и лагодан живот јако драг. Страствени је пушач, преферира добар виские чак и пред руском вотком, а одела му се шију у Лондону и Берлину. Спортски је ти , што се види и на његовој импозантној појави, флуентно говори енглески, а добро зна и француски, иако га ретко јавно користи

И као такав би могао још дуго, ако га послужи здравље, да води руску дипломатију и надмашити рок трајања совјетских претходника – не баш и Андреја Громика који је жарио и палио светском дипломатијом од 1957. до 1985. године .

Н , интересантно је да Лаврову, који је каријеру почео у СССР – у, узор није ни овај, ни Вјачеслав Молотов.

Сам је, наиме, неколико пута рекао да се угледа у принца Александра Горчакова који је након пораза у Кримском рату подигао на ноге осрамоћени Русију. Кад се та изјава узме у обзир, много је јаснија и садашња руска – Путин – Лавровљева – политика према Украјини. А све уз челични израз лица овог Московљанина који се јавно не смеје јер му једноставно недостаје смисао за хумор. А то је веома забрињавајућа карактеристика.

РАТОВАО СА ТРИ АМЕРИЧКА МИНИСТРА

Колин Пауел , 2004.

Лавров му се јавно супротставља око тадашње украјинске Наранџасте револуције .

– Морамо избећи погубну праксу двоструких стандарда у евалуацији изборног процеса – изјавио је Лавров, јасно се реферирајући на америчке председничке изборе 2000. који су решени одлуком Врховног суда.

Кондолиза Рајс, 2006.

Учесници више њихових састанака изјавили су како је „Лавров до перфекције довео способност да изиритира америчку државну секретарку до те мере да та иначе врло мирна универзитетска професорка реагује оштро, бесно, што је за дипломата врло негативно, изузетно емоционално“ .

Хилари Клинтон, 2009.

Нова америчка администрација Барака Обаме је као један од спољнополитичких циљева поставила „ресетовање  односа са Русијом  На првом сусрету у Женеви Хилари Клинтон је Лаврову дала макету склопке за испаљивање пројектила на којој је ћирилицом требало писати „ресет“ , но писало је „преоптерећење“ , што је он пристојно, али оштро исмијао.

А кад су га бесно прозивали да одбија помоћи побуњеницима у Сирији, Лавров је мирно рекао:

– Онај ко се љути, ретко је у праву .

(Јутарњи лист – Жељко Тркањец)

Ознаке: биографија, Жељко Тркањец, Русија, руски министар спољних послова, Сергеј Лавров