Прочитај ми чланак
Громогласна је била најава напредњака да ће спровести департизацију. Међутим, функције у јавним предузећима поново су подељене лојалним члановима партија – и то у проценту од 98 одсто, како је показало истраживање DW.
Помпезно најављивана департизација у предизборној кампањи, у уподобљеним општинама претворила се у обичну сечу кнезова. Старе партијске директоре, заменили су нови – поново партијски. У 11 највећих градова у којима је од локалних избора 2012. године прекомпонована власт, од 104 директорске функције чак 102 су раздељене по партијском кључу, од чега су само три директора заостала из претходне гарнитуре власти. Готово половина директора долази из Српске напредне странке, а само за директорке телевизија Смедерево и Панчево извори DW тврде да немају везе са странкама. Комплетну табелу са списком градова и директора јавних предузећа можете преузети испод текста.
Латинизми
„Беспоговорно се залажем за департизацију и борбу против политичких класа и привилегија. То је condicio sine qua non сваког напретка“, рекао је Александар Вучић у кампањи 2012. године. Иза латинских фраза дошло је обећање да ће у првих сто дана рада владе департизовати јавна предузећа, управу и управне одборе и формирати независна контролна тела.
Вучићева обећања нису испуњена ни у траговима
Тврдио је Вучић и да ће страначки функционери до руководећих положаја долазити само ако буду стручњаци у траженој области.
Међутим, две године касније, јавна предузећа су и даље део партијског плена који се дели по принципу што јача позиција – то и јаче јавно предузеће, па стожерима локалних коалиција по правилу припадне оно најпрофитабилније.
„Из јавног сектора се испумпавају средства за партијске буџете кроз новчана и неновчана давања, путовања партијских кадрова о трошку буџета и пословање са приватним фирмама партијских пријатеља“, каже професор Зоран Стојиљковић, члан одбора Агенције за борбу против корупције.
„Посебан вид црпљења новца за партијске буџете је партијски порез, пракса у којој вам се каже да нисте изабрани (само) зато што сте паметни и лепи, него што смо вас ми предложили, па вам се одмах затим каже и коју ћете суму уплаћивати на партијски рачун“, наводи он за DW.
Награда за лојалност
У Србији послује око 700 јавних предузећа, чији је губитак у 2013. износио преко 50 милијарди динара. Држава и даље нема податак колико је тачно запослених у јавном сектору, лицитира се све до 900.000.
Бројка и даље расте, упркос забрани запошљавања, зато што се управо на локалу решава питање егзистенције чланова партија, каже политиколог Душко Радосављевић за DW.
„Само мали број се запосли у органима државе и државне управе, па се они остали запошљавају у локалним јавним предузећима и установама. У Србији има много сиромашних, а пошто не могу да реше то велико питање беде, они га онда решавају за своје партијске чланове.“
Рачуница затим постаје застрашујућа: ако сваки директор – а DW је наишао на неколико примера – одмах у радни однос прими десетак партијских другова, долазимо до бројке од неколико десетина хиљада радних места која се деле коалиционом комбинаториком. И то после сваких избора и уподобљавања.
Није наше, нашли смо
Да ли бирају најспособније или најоданије кадрове питали смо све значајне странке које у 11 великих градова учествују у власти. Одговора су нас удостојиле само Либерално демократска партија и Лига социјалдемократа Војводине, које имају по једног директора: либерали у Панчеву, а лигаши у Сомбору.
Градоначелник Лесковца Цветановић (СНС): Легитимно је запослити рођаке
И једни и други тврде да не практикују партијско постављање директора нити партијско запошљавање.
„Чланови наше партије, сама наша политика, поглед на свет и време су у дубокој колизији са тим начином размишљања и идејом како треба да се учествује у вођењу државе.
Никада као свој циљ нисмо постављали унутарстраначко запошљавање, нити су се људи учлањивали у ЛДП због решавања личне егзистенције“, наводе у одговору за DW у ЛДП-у. ЛСВ у одговору пише да је против страначког запошљавања којим се грађанима шаље порука да не могу да се запосле без партијске књижице.
Српска напредна странка није одговорила на упит, па се овде позивамо на мишљење градоначелника Лесковца Горана Цветановића (СНС). Он је у новембру за DW рекао да је „ваљда легитимно и легално право сваког члана наше заједнице да покуша да запосли свог супружника или члана породице“.
Правила фарсе
Закон о јавним предузећима, усвојен крајем 2012. године, налаже да се директори бирају на јавном конкурсу и да не смеју бити чланови органа партије. Такође, морају поседовати факултетску диплому, стручност у области деловања предузећа и одређено искуство. Међутим, према речима Златка Минића, сарадника Транспарентности Србија, тај закон је већ на почетку примењен селективно.
„Ако партије имају намеру да заврше посао за себе, довољно је само да поставе неког члана комисије“, прича Минић за ДW. „А закон је потпуно оставио комисијама да раде по својим критеријумима и није дао никакве оквире каква би мерила требало да буду. Иако је прописано да се образложења морају објављивати, то је у већем броју случајева било рађено само форме ради.“
Овако је изгледало бодовање кандидата у Пожаревцу – „нашима“ увек максималних 15 бодова
Тако је јавности остало непознато по којим су аршинима комисије одлучивале, осим по страначкој припадности. Критеријуми за избор директора пожаревачких јавних предузећа били су пријава, усмени разговор и помало монтипајтоновска категорија општи утисак, али су кандидатима бодови уписивани само збирно, при чему су партијски кадрови добијали увек максималних 15 бодова.
Професор Зоран Стојиљковић из Агенције за борбу против корупције каже да је то показатељ да су процедуре које закон прописује само формално спроведене, а у случајевима кад је то за партијске великодостојнике посебно важно, онда ни формално. „Сама конкурсна процедура је задобила облик фарсе, па су се и неки изабрани жалили да су у њиховом избору учествовала потпуно некомпетентна лица. Тако су потпуно обесмишљени и релативизовани поуздани критерији избора.
Директори опште праксе
На позиције директора неретко долазе већ искоришћени и ислужени кадрови, директори опште праксе који су већ водили неко друго предузеће, а Никола Пајић из Српског покрета обнове у овом тренутку налази се на челу чак два јавна предузећа. Он је у фебруару именован за в. д. директора суботичког Димничара, а недавно је постављен и на челно место у сомборском ЈКП Чистоћа.
Такође, прелетањем из једне у другу странку – по правилу ону која је на власти – партијски апартчици вешто избегавају смену и остају део владајуће структуре. Зоран Стојановић из Лесковца је тако после 30 година у СПС-у прешао у СНС и остао на челу „Водовода“.
Истини за вољу, Влада Србије је у априлу најавила формирање посебног тела за контролу јавних предузећа, али до закључења текста нисмо добили одговор из када ће ово тело бити формирано и на који начин ће контролисати избор директора. „Чини се да поред свих предизборних зарицања нико нема намеру да сече грану на којој седи“, каже Стојиљковић. „Могу да се кладим да ће последње две ствари које ћемо гледати бити неутралне стручне конкурсне комисије за избор руководећих људи на местима где постоје реална моћ и новац, и измене изборног система које би омогућиле да грађанке и грађани Србије утичу на избор одборника и посланика бар у истој мери као партијске олигархије. Тада ћу и поверовати да је Србија нешто више од мањкаве или дефектне демократије“, закључује он.
