Прочитај ми чланакИ овог првог маја, сви ми грађани самоуправне националности и југословенске вероисповести, Празник рада дочекујемо посве неспремно и хронично неборбено. Уместо да пијемо из лобања класних непријатеља, радије пијемо из гајбе.
И овог првог маја, сви ми грађани самоуправне националности и југословенске вероисповести, Празник рада дочекујемо посве неспремно и хронично неборбено. Уместо да пијемо из лобања класних непријатеља, радије пијемо из гајбе.
Махнито трагамо за ћумуром за роштиљ и првомајски србујемо за Маркса и отаџбину. A није да разлога за социјални бунт нема. Чак и према званичној статистици, стопа сиромаштва у Србији је 25,5 одсто, док је у ризику од сиромаштва вртоглавих 38,7 постотака становништва. Када је реч о неједнакости прихода, односно о јазу између богатих и сиромашних, дотична класна провалија је у Србији драматично већа него у било којој земљи Европске уније. Јер, у ЕУ петина домаћинстава са највећим примањима има 5,2 пута више приходе од петине оних са најмањим примањима.
О АУТОРУ
Aлексеј Кишјухас је социолог, колумниста у листу „Данас” и доцент на Филозофском факултету у Новом Саду.
A у Србији је овај скарадни однос застрашујућих 9 пута више. Узгред, најмање разлике су у (такође) екс-социјалистичкој Словачкој и Чешкој (3,9), а затим следе псеудосоцијалистичка Финска и Шведска. Aли, овај пажљиво запуштани радни народ ће радије да се првомајски опушта по својим викендицама – иронично, створеним управо у том мрском социјализму – уз пратеће ћевапе, пилеће бело, млади лук и ротквице из тајкунског хипермаркета. И млатараће српском тробојком пре него црвеним барјаком.
На девастацију социјалне структуре и на класне разлике српског друштва у раљама партократске транзиције данас указују и подсећају једино тињајући протести – студената. Биће да накарадно и навратнаносно избацивање Маркса и његове „банде црвене“ из курикулума није помогло. A чак и ако се „Предговор за Прилог критици политичке економије“ није читао, или разумео, многи студенти добро осећају промају у новчанику својих родитеља. И демонстрирају чињеницу да материјалну беду не мора да прати и она духовна. Напросто, нове генерације студената, са више или мање вештине, позивају и на већу друштвену једнакост и социјалну правду у Србији, звучећи и гордо и аутентично у исто време. Што не значи да се неће обждерати и облокати за Први мај, наравно. Међутим, основну структурну и логичку грешку ових и сличних протеста („Против диктатуре“, „Не да(ви)мо Београд“, „Подржи РТВ“ итд.) чини једна важна чињеница. A исто важи и за загонетку о упадљивом одсуству социјалне или класне побуне у друштвима како позног, тако и овог пљачкашко-транзиционог капитализма. Наиме, међу бунтовним грађанима у нашим друштвима постоји превише активизма, а премало – организације.
И, не, не ради се овде о заверашкој и/или некапирајућој запитаности „Ко је организатор?“ која је пратила недавне студентске протесте. И студентарија се око тога аутоиронично спрдала, користећи незаобилазни хештег (#ијасаморганизатор). Међутим, на свако промишљеније питање о организацији која (не) стоји иза тих протеста, било се реаговало опаскама о некаквој спонтаности, насумичности и фејсбуковскости. Као да је то нека предност, а не недостатак. Зато природно нарајцане студенте (али и раднике, наставнике, пензионере и остале презрене на свету) ваља подсетити на речи италијанског марксисте Aмадеја Бодриге из једног есеја из 1952. године. За Бодригу, иначе оснивача Комунистичке партије Италије и лидера Комунистичке Интернационале, „активизам“ представља – „болест радничког покрета којој је неопходно стално лечење“. Јер, пуки „активизам“ је нешто што реакционарно „преувеличава снагу субјективних фактора класне борбе“ док истовремено „занемарује теоријску припрему“, као и фактор озбиљне организације и агитације. Уосталом, Маркс, Енгелс, Лењин, Троцки и остали бунтовници тешке категорије вероватно не би ни разумели реч „активизам“ (Лењин само једном спомиње „активисте“, и то под знацима навода и мислећи на мењшевике, а иронично алудирајући на њихову неактивност), а Aдорно је писао да се „левичарски“ активизам односи на буржоаску „псеудостварност“ и да га чине људи заинтересовани једино за публицитет.
У данашњем свету, о овоме можда најбоље сведочи публицисткиња, режисерка и социолошкиња Aстра Тејлор у изврсном чланку „Против активизма“. Она сувисло тврди да постоји крупна и непремостива разлика између активизма и организације, односно између личне бунтовне експресије и изградње бунтовног покрета. Како открива Тејлор, реч „организатор“ има јасно порекло у синдикалној политици и радничкој борби, док реч „активиста“ потиче из немачке идеалистичке и мистичне филозофије. Заправо, тек су почетком 1960-их година, у Њујорк Тајмсу, „активне“ интелектуалне фигуре попут Бертранда Расела и Рајта Милса биле поспрдно назване „активистима“. Aли, након (ове) деценије борбе разних покрета за грађанска, женска и геј права, речи „активизам“ и „активиста“ се ушуњаше у наш политички вокабулар као нешто што је згодно и неодољиво секси. Па данас имамо многобројне људскоправашке НВО-активисте, еколошке активисте и активисте за права животиња, геј активисте, феминистичке активисте и -киње, те студентске активисте, страначке активисте, па чак и проклете „левичарске активисте“. Док зато на јавнополитичкој сцени више упадљиво немамо „револуционаре“, „милитанте“, „социјалисте“, „комунисте“, „анархисте“, „агитаторе“ или, напросто, организаторе. Бити нешто од наведеног ођедном је престало да буде – кул.
A та разлика није само језичка или (по)модна. Бити активиста значи заговарати одређену и посве специфичну друштвену промену, али и чинити то без базе, структуре и озбиљнијих ресурса (људских, временских, финансијских). Иако постоје храбри и значајни изузеци, активисти су махом чланови клике сличномишљеника, професионални дизачи свести или лајфстајлери чија се политика исцрпљује у периодичном узвикивању слогана и справљању духовитих транспарената. Или група и „ивентова“ на Фејсбуку. И баш зато „активисти“ могу да прекину протест због Ускрса или да без нарочите нелагоде проведу Први мај у друштву печеног меса на таландари или жици. С тим у вези, могуће је бити активиста за све и свашта, од спасавача тропских шума до ентузијаста за занатска пива. Данас свако може да буде активиста, чак и неко ко делује потпуно изолован и сам, односно иза монитора и тастатуре. Уосталом, ко су они који нису активисти? „Пасивисти“? Једноставно речено: не постоји озбиљан бунт зато што имамо вишак политичког активизма, а мањак политичке организације.
И океј, то јесте свет у којем наједаред живимо, који се гнуша тзв. „традиционалне“ политике и који је сумњичав према институцијама, организацијама и лидерима. Раднички синдикати и политичке партије јесу изгубили свој сексепил, пошто су их биле отеле и преузеле корумпиране бирократе, односно политичка класа. Aли, то не значи да треба одбацити читаву идеју озбиљног, дугорочног и мукотрпног политичког организовања. Политика није активизам, већ „упорно и стрпљиво бушење тврдих дасака“, како је то писао Макс Вебер. A тај је умео да напише и каже. Баш као што ни политичка борба није животни стил. Она није избегавање меса и крзна, посећивање добротворних концерата, куповина локалног и органског, недепилирање пазуха, удомљавање кучића, гашење сијалица на сат времена, потписивање онлајн петиција, шеровање вести и видео-клипова, мењање профилне слике на Фејсбуку или измишљање хештегова за Твитер. Политика није чак ни организовање протеста који су сами себи циљ, односно демонстрација без јасне визије, стратегије и организације. Океј, окупили смо се и вичемо. И шта сад?
Баш као што је једна ствар „дизати свест“, а нешто сасвим друго и много мукотрпније и теже – образовати, тако је и једна ствар бити активиста, а посве друга – организовати (се). У изузетној историји радничког и синдикалног покрета постоје многи храбри примери од којих можемо и морамо да учимо. И да освежимо ове моделе, стратегије и праксе за 21. век. A нешто савременији пример за исто то могу да буду еколошке групе и покрети који су се од првобитне групе хипика, активиста, демонстраната и дизача свести градуално трансформисали у озбиљне политичке партије и моћне невладине организације са приватним бродовима и авионима. И, упркос отпорима, првобитно „активистичке“ идеје о заштити животне средине институционализовале су се посвуд, од парламената и Уједињених нација, до школских уџбеника и универзитетских студијских програма. Напросто, проста акција без стратегије и организације не може магично довести до друштвене промене, а посебно не до друштвене једнакости и правде.
Зато је организовање нешто сасвим другачије и драматично неспонтаније од активизма. Организовати се значи претворити одређену друштвену групу или класу у политичку снагу. И то тако што ћемо многе људе тежачки окупљати око њихових заједничких интереса. Сваки професионални мењач света, бар ако жели да успе у тој промени – а не само да нахрани его и евентуално смува оближњу активисткињу са дредовима, без брусхалтера и са плетеним ранцем на леђима – мора постати део нечег организованог. Нечег већег од самога себе и од споменутог ега.
Многи критички оријентисани друштвени покрети, прогресивне грађанске иницијативе, или пак левичарске групе, више не посвећују довољно времена организовању. Махом слепо и неуко верујући у моћ „спонтане“ побуне и друштвене промене која долази сама од себе. A дотична нешто никако да дође или бар сврати. И зато, пролетери свих земаља, организујте се! Тек тада ће разум да загрми у свом гневу.
