Прочитај ми чланакЈасно је да изјашњавање грађана о Дану републике неће много променити на терену, али ће послати поруку да Срби не пристају на слабљење и укидање РС.
Јасно је да изјашњавање грађана о Дану републике неће много променити на терену, али ће послати поруку да Срби не пристају на слабљење и укидање РС.
Опозиција Републике Српске је јасна – председник, влада и скупштина су консензусом за референдум о праву Српске на свој Дан Републике, који је оспорио Уставни суд БиХ. Нешто што деценијама није било спорно и што проистиче из Дејтона, сада је оспорено. Референдум као демократско и народно изјашњавање је легитиман начин да се изрази став грађана Српске и српског народа као конститутивног.
Заиста је тешко не реаговати ако вам неко оспори национални празник, у овом случају „рођендан Српске”, која је настала пре ратних дешавања. Ако се сада толерише укидање празника, следеће на реду може бити име Републике Српске, а то је већ и укидање ње саме као „ентитета”. То не би била ни сенка од дејтонске Српске.
Они који оспоравају право Српске на референдум о овом питању говоре да је реч о политичкој игри Милорада Додика пред локалне изборе, или пак о хазардерству које може имати опасне последице по Српску, али и Србију. Прва замерка заправо и није озбиљна, јер политичари увек имају и елемент политичког рачуна у одлукама, а одлука о референдуму је ипак много више но „предизборна”. Друга бојазан говори о томе да се референдум може искористити од противника Српске да се на њу изврши удар којим би она била доведена у питање.
Хрватска одавно има аспирације према деловима Српске, а о томе сведочи и 1941, али и 1995, када су хрватске трупе ишле ка Бањалуци и биле заустављене од Американаца (неки тврде од јеврејског „фактора”). Наравно, те исте хрватске трупе су напале РСК и етнички очистиле тај вековима српски простор уз благослов САД, али се тај благослов очигледно није односио и на делове Републике Српске.
Зато није без основа бојазан да садашња кампања екстремног хрватског национализма са усташким симболима није само предизборног карактера, већ да иза тога стоји нешто много озбиљније и опасније. Наиме, и мимо избора на хрватској политичкој сцени већ неколико година ствара се антисрпска хистерија која може бити и припрема за будући конфликт. Хрватско друштво је у дубокој кризи због тешке социјалне ситуације и одласка млађег и виталнијег становништва у земље ЕУ. Прича о „злим Србима” или „злој Србији” је и политика скретања пажње са унутрашњих проблема на спољашњег „непријатеља”.
Када екстремистичка реторика довољно дуго доминира јавним простором, и политичари постају њени робови који са „речи морају прећи на дела”. Забрињава и то што екстремистичку и неофашистичку реторику нико у ЕУ или САД не осуђује. То може да значи да ЕУ „не зна где јој је глава” због кризе изазване кризом дугова, миграната или ,,брегзитом”, али исто тако и да неким моћним круговима одговарају евентуални нови балкански сукоби.
Кругови блиски Клинтоновима деведесетих година су своје каријере градили на „Боснији” коју доживљавају као своје огледно добро на коме су „зараћена племена дисциплиновали и донели мир и просперитет”. Уколико би на председничким изборима победила Хилари (за коју мазохистички навија „либерална Србија”), са њом би дошла политика која личи на деведесете. То значи: јаке везе с муслиманским лобијем коме се излази у сусрет подршком балканским муслиманима, а пре свега Сарајеву и Приштини.
У пракси, то је удар на наше виталне националне интересе (гушење Српске, „признање” Косова и сл.) Америчке демократе су хибрид глобалистичке сорошевске реторике, неоконзервативног или неолибералног интервенционизма и инструментализација ислама као оруђа глобалне дестабилизације. Насупрот томе су Трамп и републиканци који би вероватно водили реалполитику засновану на једноставно схваћеном америчком националном интересу.
Уз то, Трамп је много ближи израелској и ,,брегзит” струји „националне политике”, што исто тако у значајној мери детерминише његову будућу политику уколико победи на председничким изборима. Победа Хилари била би извесно опасна по нас, а победа Трампа би донела неизвесност са ризицима и шансама.
Када се све то има у виду, јасно је да референдум о Дану републике неће много променити на терену, али ће послати поруку да Срби не пристају на слабљење и укидање Српске. Одустајање од референдума и поред свих ризика које он носи (реалних и надуваних) било би у перспективи и одустајање од Српске. А то је много више од било ког празника.
