(Вечерње новости)

Потресна животна драма Тијане Петровић (18), младе медицинске сестре коју неће да запосле. Тијани је умрла бака која ју је издржавала од друге године.

ПОМАЖЕМО ПРЕМА ЗАКОНУ

У Параћинском Центру за социјални рад директорка Биљана Миленовић Стојановић објашњава да Тијана јесте њихов корисник, али да постоје правно-формалне сметње да она добије сталну новчану помоћ.
– Позната нам је ситуација ове девојке. Заиста је живот шибао на сваком кораку. Ми јој помажемо колико можемо, али, с обзиром на то да је сада пунолетна, здрава и да има родитеље, не може да добије сталну социјалну помоћ.
Плаћамо јој смештај и, повремено, може да добије једнократну помоћ – објашњава Миленовићева.
Она додаје да је Центар Тијани, док је похађала средњу школу у суседној Ћуприји, плаћао месечну аутобуску карту.

Тијана Петровић (18) већ три месеца волонтира у параћинској Општој болници, а нико од пацијената и колега не слути какву драму преживљава ова тек стасала девојка.

Живи без динара прихода, нема новца ни за хлеб. Суочена је са тешком дилемом: ако прекине волонтирање да тражи било какав посао, неће моћи да полаже приправнички испит и изгубиће шансу да ради у струци. А, да настави да ради у болници као медицинска сестра – волонтер, практично је немогуће, јер нема од чега да живи.

У марту јој је умрла бака, која јој је финансијски помагала, а мајка, која иза себе има више бракова и још деце, избацила је недавно из куће речима: „Сад си пунолетна, сналази се“.

– Буквално сам била на улици, као и више пута до сада. Не сећам се кад су ми се родитељи развели, јер сам отприлике са две године почела да живим код баке. Све што сам постигла дугујем њој и због тога ћу јој бити захвална до краја живота. Не памтим кад сам осетила мајчинску љубав, загрљај, пољубац…

Отац ми је био у затвору, излазио и враћао се иза решетака. Неколико месеци са њим били су ми прави пакао. Кад ми је у марту бака умрла, изгубила сам једину особу која ме је истински волела. Не тражим много, нити желим да ме неко сажаљева.

Потребан ми је посао који бих могла да радим по подне, кад завршим рад у болници. Да дођем до мало новца, да опстанем док волонтирам. Или, кад би се нашли добри људи, нека породица, да ме пригрле и помогну ми неколико наредних месеци, док не станем на своје ноге – са тугом нам се исповеда Тијана.

Она тренутно живи у собици коју јој плаћа Центар за социјални рад, али од те установе ни на какву другу помоћ не може да рачуна. Разочарање и депресија целог живота су били њена свакодневица. А, за неколико месеци када положи приправнички, Тијана ће коначно моћи да сопствени живот узме у своје руке.

– Учићу језик и покушати да одем у иностранство јер ме за Параћин ништа више не везује, сем туге – каже Тијана.

 

Ознаке: медицинска сестра, Параћин, социјални случај, Тијана Петровић