Прочитај ми чланакМултиполарност је на видику, али она почиње од ослобођења Европе, а не од ресетовања односа Русије са САД.
Неким неочекиваним обртом појавила се и дошла у центар пажње могућност обнављања и нормализовања руско-америчких односа. Победа Доналда Трампа на председничким изборима се поклопила са повећањем од 21 одсто Руса који подржавају приближавање са Западом и сада их је укупно 71 одсто, према најновијој анкети Левада центра. Имајући у виду да је пре само месец дана 48 одсто Руса страховало да може да избије трећи светски рат између Русије и САД, развој догађаја је драматичан колико и Трампова победа.
Одмах после избора Трампа, Путин је и сâм изјавио да је „Русија спремна и жели да обнови укупне односе са САД“, чиме се ставља тачка на „и“ и прелази на „т“, јер Трамп, кога би требало да инаугурише амерички естаблишмент, то сâм не би могао да уради. Непосредно пред америчке изборе патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је пред Светским саветом руског народа да „прилика, да се настави дијалог и граде мостови данас не изгледа тако безнадежно… Знамо да, поред званичног гледишта које нам представљају медији, постоје друга Америка и друга Европа“.
Руку под руку с тим, избори и развој политичких догађаја у разним европским земљама – укључујући и оне историјски блиске Русији, као што су Бугарска и Молдавија – указали су да би руско-европски односи такође могли бити нормализовани у значајној мери у блиској будућности. На председничким изборима у Француској 2017. године вероватно ће победити кандидат који жели да побољша односе Русије и његове земаље, и ЕУ као целине.
Тако је инфо-сфера испуњена следећим застрашујућим питањем: да ли ће Русија и Запад да се помире? Или је популарна формулација усмерена на могућност да Русија и Запад обнове или нормализују односе. Сâмо ово питање погрешно је постављено због низ разлога. Прво и најважније, без обзира на популарна и погрешна тумачења, Запад је вишеслојан па чак и унутар себе супротстављен феномен, који се не може сматрати јединственим субјектом или ентитетом у односу на Русију. Наравно, термин се често користи ради концизности или у недостатку бољег. Али важно је оно што је у основи. Разматрамо два различита ентитета – САД и Европу.
РУСИЈА И САД НИКАД НЕЋЕ БИТИ ПРИЈАТЕЉИ
САД не могу ни бити ништа друго него руски егзистенцијални непријатељ, и обрнуто. САД представљају врхунац геополитичког атлантизма, хегемонске, тоталитарне идеологије либерализма и цивилизацијске мисије „Запада“, коју је поставила Модерна, која опет датира са краја европског Средњег века. САД не знају ни за једну другу историју. Русија, са друге стране, суштински представља квалитативну супротност: геополитички континентализам, евроазијство и цивилизацијски задатак традиције. Све историјске инкарнације и Русије и САД до извесног степена су, у једном или другом облику, показале ове константе.
Европа, са друге стране, није САД и није нужно Запад у поменутом смислу. Амерички пројекат је плод пада „европске цивилизације“, одбацивање и понижавање свог континента, традиције, својих геополитичких склоности и свог логоса и доприноса људској историји. Не постоји темељни антагонизам Европе и Русије, већ су Европа и Русија природни партнери, а у одговарајућим условима Европа је западна артерија великог евроазијског тела. У геополитичком смислу Европа је Римленд.
Данас, када се и постојање Европе доводи у питање, у контексту геополитичких и есхатолошких конфронтација Евроазије и САД све је јасније да пут Европе из бездана лежи у партнерству са Русијом и новим интеграцијским пројектима, што би Америку свакако искључило из видокруга, а већ је најављен њен одлазак у пензију као хиперсиле.
Зато, да бисмо се бавили питањем односа Русије и Запада, ствари морамо звати правим именима и растумачити дипломатске клишее.
Што се тиче америчко-руских односа, Трампово председниковање нуди трачак наде и могућност да ће тај егзистенцијални антагонизам привремено отупети на основу прагматичности, међусобно признатог ривалитета, геополитичког реализма у спољној политици и краткорочне сарадње како би се преусмерили досадашње деловање и учинак америчке политике на Блиском истоку. И, као општа напомена, то отклања могућност избијања Трећег светског рата између две земље на овај или онај начин.
Русија и САД могу да сарађују и вероватно би требало заједно да раде у интересу безбедности у свету, али њихово приближавање нужно суштински значи смањивање егзистенцијалног у мисијама једне или друге земље. Да ли ће то завршити поделом Русије, фрагментацијом САД или њиховим повлачењем из глобалних хегемонистичких планова Pax Americana, у панамерикана, који има одређене историјске корене у америчкој геополитици, то ће питање овог геополитичког обрачуна у 21. веку остати отворено и даље.
ОСЛОБАЂАЊЕ ОД АТЛАНТИСТА
Али право питање је Европа. Не само да Русија и Европа имају све могуће разлоге да сарађују већ судбина Европе зависи од тога. Европа и идентитет њених народа су у кризи, што зауставља сваку могућност позитивне конструктивне промене. Неолиберални економски модел ЕУ – који су уградиле САД у периоду после Другог светског рата – ставио је економске окове поносним европским народима, који се сада увредљиво називају „периферија“ у односу на атлантистичка упоришта у ЕУ, а на крају је читаву Европу учинио америчком колонијом и предметом хирова финансијске олигархије.
Са друге стране, док су америчка економска и геополитичка надмоћ у кризи, Русија и интеграцијски пројекти у којима учествује понудили су ЕУ обновљени закуп живота, у коме ће се водити рачуна како о вредној европској прошлости тако и о конструктивној будућности обновљеног пола мултиполарног света. Једине снаге које сада вуку Европу назад, како пише амерички Foreign Policy су оличене у лику масовно непопуларне Ангеле Меркел. Без атлантистичких кустоса лидери ЕУ су збуњени и беспомоћни у вези са овом дилемом. Ова питања су, међутим, антиатлантистичке, проевропске („проруске“) иницијативе поставиле и предложене су различите нијансе алтернатива широм континента.
Политички пејзаж у Европи се мења, у извесној мери захваљујући и „Ефекту Трамп“. Сад многе европске земље могу мало слободније да дишу од атлантиста, и то указује да се руско-европски односи могу поправити. Успон политичких партија и покрета који одбацују атлантизам и либерализам постепено се повећава, а прилика за практичну победу на разним изборима представља кључни фактор у том процесу. Чињеница да се европски суверенистички кандидати и партије, без обзира да ли су лево или десно, често називају „проруским“ – што говори о антируским (уствари, антиевропским) санкцијима или Криму – је и прилично одређујући знак о домаћим платформама тих земаља. Успон „алтернативне“ (стварне) Европе, праћен усиљеним променама у постојећој структури елите ЕУ, процес је који се захуктава.
„Ефекат Трамп“ би могао имати парадоксалне последице. То би могла бити и Европа која ће „поново бити велика“. Неће бити „нормализације“ или „обнављања“ односа – пре ће се ти односи постепено реформисати и, како се на квантитет може утицати да постане квалитет, можда ће се и потпуно променити. Крајњи циљ је Европа од Лисабона до Владивостока, а не од Будимпеште до Лос Анђелеса. У том светлу, унапређење односа између Русије и Запада може само значити промену Европе и удаљене САД. Дипломатске ноте, трговина и гестови размењени између Вашингтона и Москве само су позадина. Мултиполарност је на видику, почевши од ослобођења Европе, а не од ресета односа са САД.
