Прочитај ми чланакСрпско-албански сукоби на простору Србије датирају вековима од цара Душана до данашњих дана. Ради сагледавања садашње ситуације не треба ићи тако далеко у историју, довољне су чињенице из блиске прошлости које говоре да Албанци никада нису прихватали Србију као своју државу и да су вечито политичко неслагање изражавали кроз велике побуне и ратове са Србима.
Прву већу побуну на простору Србије која прераста у оружани сукоб Албанци чине након тек завршених балканских ратова (1912-1913.г.) када је Србија установила своје границе и државност (Лондонски мир 30.05.1913.г.).
У јесен 1914. године Албанци организовани у војне формације крећу из Албаније у освајање јужних градова Србије (Дебар, Струга и Охрид) све до Призрена. Овај догађај познат је као „Арнаутска побуна“ који је креиран и подржан од стране Аустро-Угарске. Оружје које је коришћено од стране Албанских побуњеника је делом заостало из предходних ратова, а делом је дотурано од стране Аустро-Угарске. Ради гушења ове побуне Србија је морала да ангажује 3 дивизије своје војске (око 20.000 војника). (1*)
Качачки покрет обухвата период од 1918-1924. године, када се у планине Космета одметнуло преко 10.000 качака (качак. тур.-одметник) који су владали многим селима (најпознатије вође качака били су Азем Бејта Галица и његова жена Шота Галица – прим. аут.). Њихов циљ је био издвајање насељених места са албанским живљем из Краљевине СХС и припајање Албанији. Опет је власт Краљевине СХС морала да ангажује велике војне и полицијске снаге ради разбијања и уништења качачких одреда.
Како се историја понавља, сличан догађај је задесио Србију када су 1944. године при крају завршетка Другог светског рата и грађанског рата у Краљевини Југославији Албанци са Косова предвођени организацијом Бали Комбетар (алб. Balli Kombëtar – Народни фронт) организовали побуну формирајући терористичке групе балиста. За сузбијање ове оружане побуне Југословенска армија је морала да издвоји 40.000 војника, док су побуњеници бројали око 15.000 војника. После ових догађаја на Косову је 8. фебруара 1945. г. уведена Војна управа. Међутим остаци балистичких група су и даље спроводили терор, не мирећи се са одлуком нових југословенских власти да Косово буде део Србије у оквиру СФРЈ, тако да су припадници Одељења за заштиту народа (ОЗНА) водили борбе са терористима све до 1956. године. Опет су побуњени Албанци-балисти користили оружје заостало из предходног рата. Велики број разног наоружања налазио се у поседу Албанаца, којима је у генима усађена љубав према оружју, тако да је тадашњи министар полиције Александар Ранковић морао да спроведе велику акцију одузимања оружја 1955-1956. године. (2*)
Након завршетка грађанског рата у Краљевини Југославији долази до стварања СФРЈ и у оквиру тога Србије са Аутономном покрајином Косовом и Метохијом (КиМ). Вековне сукобе Срба и Албанаца замењује лажно братство и јединство на челу са Бором и Рамизом (Боро Вукмировић и Рамиз Садику, припадници партизанског покрета на Космету – прим. аут.) као симболом братства наметнутог диктатуром једног комунистичког вође. Оно, међутим, не траје дуго, тако да већ 1981. године, након смрти Јосипа Броза, долази до велике оружане побуне Албанаца у Приштини. Опет реагује војска која је брзо и ефикасно угушила побуну.
И опет грађански рат у СФРЈ (1991-1995.г.) не доноси решење за српско-албанске односе, већ још више удаљава Србију од своје колевке КиМ. Оружана побуна Албанаца на КиМ у периоду 1998-1999.г. доводи на ратну сцену НАТО снаге које врше агресију на Србију (СРЈ), помажу борбу шиптарских терориста и дају им нову државу „Косово“ (17.02.2008. г.) коју су до данас признале 109 држава на челу са САД, и водећим државама ЕУ. (3*)
Сагледавајући генезу сукоба Срба и Албанаца кроз историју уочавамо неколико занимљивих детаља који се увек понављају и карактеришу сваки описани догађај:
Оружана побуна Албанаца дешава се увек након рата из кога Србија излази војнички исцрпљена и у коме Албанци нису учествовали те вешто користе постратно стање за своје циљеве,
Наоружавају се пленом (шверцом) из предходног рата и уз помоћ савезника,
Албанце подржава нека велика војна сила или савез који их помаже у организовању оружане побуне, наоружању, обуци и логистици,
Ради сузбијања оружане побуне српска држава ангажује јаке војне и полицијске снаге и велика материјална средства,
Никада преговори или политички договори нису дали резултате, увек је Србија морала ратом да реши сукобе изазване албанском побуном.
Дакле решење садашње ситуације која је, гледано кроз прошлост, најнеповољнија за Србију намеће се из наведених чињеница узетих из сукоба Срба и Албанаца кроз протекли историјски период.
Руководство лажне државе Косово не мири се са наметнутим политичким преговорима са Србијом већ се припрема да поентира своју самопроглашену независност ратом и натера Србију да де факто и де јуре призна Косово. Зато неколико година уназад уз помоћ НАТО и ЕУ припрема формирање „Војске Косова“.
Поред веома озбиљних упозорења стручних аналитичара да се безбедоносна ситуација на КиМ сваким даном погоршава српско руководсво пружа уверења да се ништа посебно неће догодити и уверава грађане Србије да немају разлога за бригу. Да ли је такво неозбиљно тумачење српских политичара непознавање стварног стања на КиМ, или бежање од одговорности, свеједно је, али је веома опасно и штетно по будућност Србије. Тек да се подсетимо, није снага војске „Косова“ у промени назива (Безбедоносне снаге Косова у војску Косова) и планираном бројном стању од око 3.500 војника са оружјем, већ у непобитној чињеници да се на Косову у поседу грађана налази пола милиона оружја са дугим цевима што представља опасност од масовно наоружаног народа који се веома брзо може мобилисати у војне формације. (4*)
Процена је да „Војска Косова“ веома брзо може да мобилише 5 бригада, а то је око 20.000 људи. Ове јединице су војно оспособљене и наоружане, одређена су им мобилизацијска зборишта те могу у року од 72 сата да ступе у борбу.
У случају рата, који захтева веће напрезање људских потенцијала, тзв. Косово би могло, у складу са војнотеоријским разматрањима, да уз максимално мобилизацијско напрезање, ангажује 10%-15% од целокупног албанског становништва, и да мобилише од 170.000-260.000 војника. (Број становника Албанаца на КиМ износи 1,7 милиона према попису од 2011.г.). Данас су те цифре сигурно веће обзиром на увећан наталитет Албанаца и сигурно учешће Албанаца из Македоније и Албаније.
На Косову се и даље врши обука не само БСК већ и резервног састава и ствара се клима да се након формирања војске „Косова“ уведе редовно служење војног рока. Анкете показују велико и оптимистичко расположење и жељу младих људи да редовно служе војни рок.
Супротно од таквог стања на Косову, српски министар војни, Зоран Ђорђевић најављује дефинитивно да се редовни војни рок неће вратити у Војску Србије и то образлаже недостаком новца! (5*)
Министар Ђорђевић образлаже како би увођење редовног служења војног рока коштало Србију додатних 70 милијарди динара годишње и наводи примере који иду у прилог овој тврдњи (пример Шведске као богате државе која тек након две године разматрања поново уводи редовни војни рок- прим аут.). Уколико Србија нема тих средстава онда једноставно нису потребна поређења са другима нити објашњења, а да ли је заиста тако као што тврди министар војни? Не треба ићи у дубље финасијске анализе, али ипак да напоменемо да се Србија од 2012. године задужила додатних 10 милијарди евра па се са правом можемо запитати где одоше толика средстава и како да за војску нема новца? (6*)
Међутим није сада упутно правити поређења како коме одговара већ зрело и озбиљно размислити о томе да ли Србији треба војска или не. Поређење са Шведском нема смисла јер та држава није у неповољном безбедоносном окружењу као што је Србија, али опет уводи редовно служење војног рока. Зашто министар војни не направи поређење са Грчком која је у много већим дуговима и финасијским проблемима него Србија па није укинула редовно служење војног рока већ и даље јача своју војску?
Прави одговор на нове провокације које долазе од тзв. владе Косова око формирања квази војске је јачање Војске Србије и стварање оружане силе која ће бити у стању да заштити отету територију КиМ када се однос снага у свету промени и створи повољна политичка клима, а она, надајмо се, полако долази. У том циљу Србија треба поред јачања своје војске да прави војно-политичке договоре са државама које имају сличне проблеме са Албанцима. То су пре свега Грчка, а затим Македонија и Црна Гора. Иако су Македонија и Црна Гора признале лажну државу Косово треба рачунати да се и у те две државе политичка ситуација мења тако да ће и оне саме увидети опасност и захтевати заједничку платформу са Србијом и Грчком, а против албанске хегемоније.
Преговоре треба водити са водећим светским силама које нису признале лажну државу Косово, а не са шиптарским терористима који су на челу тзв. косовске владе. За почетак тражити доследну примену Резолуције 1244, и промену међународних снага присутних на Косову у чији би састав ушле Русија, Кина, Индија и др. као што је било на почетку мандата КФОР-а од 1999. г. (присуство Русије), дакле снаге које предводи УН, а не НАТО. У том правцу треба да делују српска влада и дипломатија. За то су потребне јаке државне институције, пре свега војска, а не демагогија коју нам скоро свакодневно пласира српска политичка елита.
Референце:
(1*) www.politika.rs/scc/clanak/270820/Prvi-albanski-napadi-na-srpsku-drzavu
(2*)www.kurir.rs/vesti/drustvo/pobuna-albanaca-1944-rat-s-balistima-voden-u-drenici-clanak-2207081
(3*) srbin.info/2016/09/06/drzave-koje-su-priznale-tzv-nezavisno-kosovo-spisak/
(4*)www.blic.rs/vesti/politika/vlasi-potvrdio-kosovo-je-puno-oruzja-imam-i-ja-pusku/l9j6pb4
(5*)www.nspm.rs/hronika/zoran-djordjevic-necemo-vracati-obavezno-sluzenje-vojnog-roka-vodimo-miroljubivu-politiku-i-ne-treba-nam-to-iskustvo-posle-svega-sto-smo-proziveli-90-ih.html
(6*)http://rs.n1info.com/a233911/Biznis/Javni-dug-Srbije-pao.html
