Прочитај ми чланакПредседник Србије Александар Вучић је недавно у ауторском тексту о дарима протестанског духа критиковао колективну леnjност и непомерljивост српског народа. Он није једини који је изнео овакву критику менталитета рада на овом простору, други су Дворниковић, Рајс и Цвијић.
Ова критика подсећа на реакцију руске аристократије када су били зачуђени зашто руски сеljаци нису једнако продуктивни као и немачки имигранти који су се на позив Екатарине Велике населили у делове Руске Империје у 1763. И тада, као и данас, су критичари то приписавали менталитету и духу радника, који за разлику од немачког протестантског духа, руске сеljаке одводи у леnjост и инактивност. Из позиције аристократије, који подсећа на положај данашnjе елите у Србији, је било тешко схватити да су у ствари они криви за то.
Немачким дошljацима је, за разлику руских сеljака, дозвоljено да кроз властништво земljе задрже плодове свог рада. Ово их је мотивисало да буду продуктивни и да улажу у своја имаnjа. Руски сеljаци и кметови су, осим плаћаnjа господарима, били изложени тешким порезима који су убијали ову мотивацију за радом. Руски сеljаци су научили да све што зараде припада Богу и Цару, и да ништа што зараде не могу искрено да назову својим. Један странац је забележио да обичан народ нема воljу да ради више него што је строго потребно, ако би икада показали да имају мало више, били би узнемиривани док не откупе свој мир кроз мито и ”поклоне”.
Тако је Арчибалд Рајс видео вековно турско ропство као узрок нашој леnjости, али шта није увидео је да су неки облици ропства остали, што да објаснити зашто је овај менталитет пренет и у слободну Србију.
Франц Опенхајмер је у својој кnjизи Држава направио поделу како ljуди могу да стекну богатство. Прво средство је назвао економско, које обухвата производnjу и размену добара, док је друго средство назвао политичко, где се насиljем отимају добра произведене економским средствима од прве групе. Опенхајмер је у држави видео организациију која користи политичка средства. Неки облици овог присвајаnjа туђег рада су укинути, као ропство и кметство, али остали су још неки облици, првенствено приватизација природних ресурса, опорезиваnjе и корупција.
Проблем је што је држава потребна за неке легитимне ствари, и како онда финансирати ове легитимне ствари без крађе? Решеnjе се налази у порезу на незарађени приход, звана рента. Рента је приход који власник неког природног добра (земljе) или монопола ужива без рада. Ово је облик присвајаnjа туђег рада индиректно, и представljа једнако велику крађу као и порези.
Економисти се слажу да овај порез не чини штету привреди, што је доказ да се узима незарађено. Овај порез омогућује да се смаnjе или скроз укину други порези, тако би престала пljачка радника, што би можда код леnjог српског радника напокон пробудило мотивацију да и он ради.
