Прочитај ми чланакУпркос гомили скелета у ормару, Ђукановић је изгледа успео да увери Брисел и Вашингтон да на њега могу да се ослоне.
Легенда каже да је Френклин Рузвелт, говорећи о односу САД према латиноамеричким диктаторима попут Анастасија Сомоза Гарсије из Никарагве, оправдао подршку бруталним аутократама речима: „Сомоза је можда кучкин син, али је он наш кучкин син“. Порекло цитата није баш најјасније, али изјава елегантно описује однос Вашингтона током Хладног рата према антикомунистичким дикторима на обе хемисфере. Будући да су на врхунцу тензије САД и Москве, нова генерација непријатних лидера користи предности старих шаблона.
Одличан пример за то је Мило Ђукановић, до пре неколико дана премијер Црне Горе. Ђукановић, који је дошао до изражаја након бомбардовања Дубровника у Хрватској 1991, невероватним маневром успео је да се транформише у западног „кучкиног сина“ на Балкану. То је позиција које се држао током својих седам мандата у кабинету даљ би свако супростављање својој владавини приказао као руско мешање у унутрашње ствари мале јадранске државе, уз убирање признања од европских званичника за своју проевропску позицију.
Ђукановић се сада повукао, али да ли то заиста значи да се ближи крај његове 25-годишње владавине Црном Гором? Упркос томе што је Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) освојила највећи број места у скупштини, њен неуспех да обезбеди већину оставио је опозиционим партијама могућност да формирају следећу владу, што би био преседан у Црној Гори, којом од распада Совјетског Савеза 1991. управља Ђукановић.
Уствари, већину тог времена он није био ни на премијерској ни на председничкој функцији, будући да је два пута одступао са дужности само да би се после враћао да преузме узде. Најава да ће 25. октобра опет одступити и отворити пут блиском сараднику Душку Маровићу, притом задржавајући челно место у партији, сугерише да Ђукановић само накратко одлази иза кулиса, а не да се повлачи са сцене.
ТВОРАЦ МАФИЈАШКОГ РАЈА
Ђукановић тврди да је његово повлачење подстакнуто групом српских националиста који су наводно на дан избора планирали да изведу државни удар уз помоћ руских тајних служби. Тиме је Ђукановић допринео учвршћивању манихејске слике црногорске политике као избора између „Истока и Запада“, при чему је дугогодишњи владар једина особа која спречава да Русија однесе победу.
Упркос тврдњама да је одступање са власти плод његове „пажљиво испланиране намере,“ његови критичари указују да је масовна изборна крађа прави разлог који стоји иза повлачења. Противници су такође изразили сумњу да је државни удар заправо инсценирала владајућа ДПС да би се усковитлали безбедносни страхови и нагласила важност привржености Црне Горе Европској унији, што обезбеђује да се одржи владавина права и победи организовани криминал.
То су две највеће препреке у приступним преговорима ЦГ са ЕУ. Узевши у обзир начин на који дугогодишњи владар Црне Горе управља земљом, остаје да се види да ли ће његови савезници из владајуће елите уопште да се баве овим проблемом.
Под Ђукановићем Црна Гора је стекла репутацију раја за организоване криминалне банде, а бивши премијер је италијанским истражитељима сам признао да се удруживао са мафијом због шверца цигарета. Велики скандал је избио око приватизације Никшићке банке, у којој су Ђукановић и његова породица стекли контролне акције. Пошто ју је преименовао у Прву банку, Ђукановић је наставио да даје издашне кредите својим пријатељима, а средства банке је користио чак и за плаћање Мадониног концерта у Будви.
Међу осталим профитерима од великодушности Прве банке је и Станко Суботић, српски бизнисмен којег италијанска антимафијашка јединица оптужује за злоупотребу положаја, и Дарко Шарић, осумњичени трговац наркотицима којем је Ђукановић понудио црногорско држављанство. Кад је банка пропала 2008. године, влада је у њу експресно упумпала новац. Ђукановић је касније отпустио гувернера Централне банке, пошто је јавно критиковао илегалне активности Прве банке, и заменио га својим блиским пријетељом.
Иако се укупно богаство Ђукановића 2010. године процењивало на 10 милиона фунти, државним новцем је 2006. гарантовао 300 милиона евра позајмица приватним компанијама којима управљају његови сарадници, при чему је враћена само половина те суме.
МИЛО ЈЕ КОЧНИЦА ЗА ЦРНУ ГОРУ У ЕУ
Због шире позадине у тензијама са Русијом и стратешке важности Црне Горе (позициониране на јадранској обали) за НАТО, ова прљава историја се највећим делом једноставно игнорише. Упркос гомили скелета у ормару, Ђукановић је изгледа успео да увери Брисел и Вашингтон да на њега могу да се ослоне. Нема сумње да он ради на томе да оформи коалицију која ће ДПС одржати на власти, а са 36 од 81 места у скупштини партија мора да обезбеди подршку мањих странака да би успела да формира владу. Наравно, исте те партије могу изабрати и да формирају коалицију са опозиционим Демократским фронтом.
Иронично, упркос Ђукановићевим мрачним инсинуацијама да су његови противници руске марионете, управо промена руководства би могла бити оно што је Црној Гори потребно да се додатно приближи Европи. Иако је његова прошлост до сада гурана под тепих, Ђукановићева дуга историја корупционашких и криминалних активности је на путу да – кад се јавност фокусира на потенцијално чланство Црне Горе у европским институцијама – постане велики камен спотицања. Мала држава на Јадрану има да обави много посла како би достигла западне стандарде транспарентности и доброг управљања, а у томе би Црној Гори доста помогло неукаљано ново руководство.
Џејмс Надо је политички консултант из Брисела са деценијским искуством анализе конфликата у земљама у развоју. Претходно су његове текстове објављивали The Hill и Real Clear World, а редовно пише за Foreign Policy Association
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
