Прочитај ми чланак
Шта нам чине штеточине
Српским ораницама и државним амбарима данас харају савремени штакори, монополска „Викторија група“ удружена са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД), али и неколико тајкуна-латифундиста који су запосели пољопривреду, масовно уништавајући сточарство како би Србија морала да увози месо од европских прерађивачких гиганата и како би постала зависна од њих.
Стратегија им је јасна, да заувек искорене исконску, произвођачку Србију и претворе је у робовласнички и потрошачки резерват. Министри пољопривреде и трговине свих криминалних влада у последњој деценији, још нису одговарали пред судом за овај добро организовани злочин, мада су његове последице већ наступиле и тешко их је сагледати
Застрашујућа суша која је ове 2012. године погодила цео свет, па и Србију, већ сада има последице које ће бити дуготрајне, а за многе и смртоносне. Истовремено, све криминалне српске владе у последњих две деценије никада нису поставиле ниједан темељни државни пројекат баш на пољопривреди, тој светој крави од које би Србија могла да живи као европски Кувајт.
Чак ни у време најврелијих летњих дана ове године, са температурама преко 40 степени изнад нуле, кад је Влада Србије избегавала да прогласи ванредно стање због финансијских обавеза које би након тога имала према пољопривредницима, никоме није пало на памет да се сети одговорности бивших министара пољопривреде, Драгана Веселинова, Иване Дулић-Марковић, Горана Живкова, Саше Драгина, Душана Петровића…
Разлога би било пуно. Пољопривреда у Србији је уништена и без суше, њен главни злотвор је бандитска државна бирократија и одсуство било какве идеје да се ова земља коначно преорјентише на посао од кога ће наредне генерације моћи да живе боље него све претходне у новијој историји. Тај посао је пољопривредна производња и прерада хране.
Али, оно што српски министри не желе ни да чују ни да знају, јер су заслепљени брзим зарадама и мегаломанским пројектима, то је добро дошло домаћим тајкунима и лоповима, а још боље глобалној, међународној мафији која успоставља нови поредак контролом светских ресурса обрадивог земљишта и воде, као главних услова за стабилну производњу хране.
Из тих разлога је и најопаснија финансијска аждаја на континенту, Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), докапитализацијом од 40 милиона евра, постала је власник 24 одсто акција највеће српске пољопривредне компаније „Викторија групе“, која је била пуну деценију главна „хранитељка“ Демократске странке и њених главних „пословођа“. Чим је „Викторија група“ добила 40 милиона евра као „дознаку за побољшање и даљи развој пољопривреде у Србији“, постало је јасно да је 20 хиљада људи, колико званично ради у овој корпорацији, постало најамно робље највећег континенталног поробљивача, замаскираног у одело највеће европске банкарске институције.
Трансакција је добро дошла само малом, одабраном броју људи, који су на челу „Викторија групе“, али ће зло за целоукупну српску пољопривреду бити несагледиво! Жил Мететал, директор за агробизнис Европске банке за обнову и развој, хвалио се том приликом како је та банка у преговорима са српским предузећима која производе храну (не речи и којим!), те да ће ЕБРД убудуће бити заступљен у Надзорном одбору „Викторија групе“.
– Пољопривреда, пре свега производња хране, идеална је шанса за Србију и због тога смо одлучили да уложимо новац у „Викторија групу“, која је једна од најбољих агробизнис компанија на западном Балкану, као и потенцијални регионални лидер. Веома нам је важно да инвестирамо у приватни сектор, иако и са Министарством пољопривреде имамо веома озбиљне планове !
Није само рекао каква је то суверена држава Србија са чијом владом „има планове“, али је јасно о каквим је плановима реч! Наиме, уложених 40 милиона евра ЕБРД користи се, између осталог и за производњу пестицида, семена, минералних ђубрива, сточне хране, финансирање ветеринарских станица, сушара, као и фабрике за производњу биодизел горива, чиме је заокружена монополска логистика за производња стратешких пољопривредних производа.На тај начин је држава избачена са сопствених поседа, а Министарство пољопривреде више нема никаквог утицаја на приватни бизнис „Викторија групе“ и ЕБРД!
Ко је ово дозволио и зашто? Кога треба послати на оптуженичку клупу за овакво криминално удруживање са циљем смишљеног отимања најважнијих државних ресурса? Каква је одговорност бивших министара пољопривреде и шта је, уствари, затекао на свом новом радном месту министар Горан Кнежевић?
Не буде ли неко хитно упознао јавност са чињеницама, са пуним правом треба рећи да је и нова власт саучесник у једном злочиначком подухвату без преседана, у коме је Србији отето право на сопствену пољопривредну политику, на стратегију производње и прераде пољопривредних производа, и да су газде српских ораница група домаћих лопова и једна страна банкарска институција.
Жедна земља, гладан народ
Овдашњој јавности је мало познато да је за само пар година пољопривреда заједно са прерађивачком индустријом, изгубила чистих три милијарди добити, само зато што нема наводњавања! Тачније, и дан-данас, после пуних тридесет година превара и обећања, Србија наводњава само четири одсто пољопривредног земљишта!
Три изгубљене милијарде евра за непуне три године, то је новац којим је могао да се изгради систем наводњавања који би задовољавао потребе једне изразито аграрне земље, каква је Србија.
Доступни подаци говоре да је од скоро пет милиона хектара обрадивог земљишта, наводњавано само 200 хиљада хектара! Такав говор бројки никоме не треба додатно појашњавати.
Огледало српских власти је суво, спржено и запарложено земљиште, али и мртве баруштине, неочишћени канали (у Војводини је чак читав систем наводњавања, још од времена Марије Терезије, већ скоро један век заборављен и неочишћен, мада би и данас добро дошао у недостатку других решења). Помор сточног фонда је у завршној фази, меса ће бити све мање а цена ће му бити све већа…
Прерађивачка индустрија крупних велепоседника спрема сурови обрачун са сиротињом, јер је на видику још један талас повећања цена хране, а сушна и жедна земља 2012. године донела је пустош која се са ораница и пијаца пренела у свачију кућу.
Човек и домаће животиње, упркос свим изумима савремене техничке цивилизације, и даље су нераскидиво повезани у ланцу исхране, а последице пуцања тих карика одмах су видљиве. Наиме, после свега што се дешава и са природним катастрофама каква је суша и са криминалним понашањем српских власти кад су пољопривреда и сточарство у питању, ретки су они срећници у Србији који могу да се похвале да годишње поједу у просеку око 55 килограма меса колико званична статистика говори.
Јер та статистика говори лажним језиком (просек је оно што најбогатији поједу, под претпоставком да је та количина равномерно подељена на сва гладна уста). На другој страни, у Европској унији, просек годишње потрошње меса је више од 80 килограма по једном становнику, али, и тамо, наравно, има гладних и оних који „избегавају месо“ јер им се не уклапа у кућни буџет.
Кад би неко коначно кренуо у реализацију пројекта система наводњавања, то би по данашњим ценама коштало 1,5 милијарди евра, а такозвана примарна каналска мрежа коштала би двеста милиона мање. Ни оних 22 хиљаде киломатара старог система Дунав-Тиса-Дунав, никада истински није искоришћено, јер нико деценијама није уређивао каналску мрежу и вода не може да допре до парцела!
Ниједној влади до данас није пало на памет да искористи водотоке, језера, подземне воде и постојеће а запуш(т)ене канале како би иначе плодну српску земљу учинио десетоструко корисном за пољопривредну експлоатацију највећег ранга.
Нови министар пољопривреде Горан Кнежевић мораће да објашњава обећања бивших власти да ће у септембру бити завршена прва фаза великог пројекта развоја система за наводњавање, што ће омогућити наводњавање нових 63.000 хектара ораница.
Хоће ли, заиста? Да ли је могуће да ће у наредних пет година (баш тако су зацртали, бољшевичку петолетку!) бити наводњавано 1,1 милион хектара? Чему овакве лажи ако сви, и стручњаци и лаици знају да оваквом политиком то није могуће?
У аграрном буџету за те намене у овој години издвојено пет милијарди динара, а у току је обнова постојеће каналске мреже за одводњавање која ће бити претворена у двонаменски систем који ће служити и за наводњавање.
Званично, „радови су у току“ на 40 локација, а системима за наводњавање треба да буде обухваћено укупно 45.000 хектара на територији Војводине, у Панчевачком риту и на територији града Београда, 16.000 хектара, а у целој Мачви само 1.700 хектара! Како је ово могуће и ко је то одредио?
Паклено лето 2012
Само у Војводини, суша је до сада однела милијарду евра планиране добити од пољопривреде, али ни то није било довољно да Вада Србије прогласи ванредну ситуацију него је предложила да се пољопривредницима репрограмирају дугови које имају према Министарству пољопривреде, па чак и да не треба донети одлуку о забрани извоза житарица (на предлог покрајинске владе Војводине).
У међувремену је у више од педесет градова и општина са подручја Војводине, спржено све што је посејано на површини од преко милион хектара (тачније, 1.138.000 хектара!), и то кукуруз, сунцокрет, соја, шећерна репа, детелина…
У оваквој ситуацији, посебан је цинизам кад влада предложи Министарству финансија и Пореској управаи да се газдинствима – физичким лицима, на годину дана репрограмирају обавезе плаћања „водне накнаде“ за одводњавање у 2012. години! У Србији која скоро уопште није наводњавана!
Стручни извори тврде да, уколико извозници испуне већ уговорене обавезе и продају другим земљама око пола милиона тона кукуруза, створиће се мањак ове стратешке житарице на домаћем тржишту, што ће одмах значити мању производњу сточне хране, покољ стоке и несташицу меса!
Произвођачи сточне хране затражили су од државе хитно затварање граница за извоз свих житарица, али, непоштовање раније склопљених уговора о извозу, коштаће колико још једна суша!
Нови министар пољопривреде Горан Кнежевић недавно је тврдио да „у овом тренутку“ Србија има сасвим довољно житарица за домаће потребе. Иза његових леђа, неко је добацио: „…Србија неће бити гладна!“. Дивна парола, али, истина је друкчија! Србија је на прагу масовне глади, што је последица одсуства стабилне државне политике, вишемесечне суше али, пре свега, криминалног монопола на кључне пољопривредне производе.
Ово је, не помињући главне кривце, потврдио и један од стручњака Продуктне берзе у Новом Саду, рекавши да је „…проблем са кукурузом и сојом, која су два основна елемента у цени коштања сточне хране, а цена кукуруза и соје само расте, а Србија реагује и на дешавања на светским тржиштима ових култура, где се, у последње три године, бележе рекордне цене…“
Како то да соја, на пример, бележи светске рекорде у висини цене, а да Србија не зарађује од ње? Одговор је јасан: монопол који држи „Викторија група“ и ЕБРД зарађују, а Србија нека увози!
Исто или слично десило се са кукурузом. Србија је један од десет светских извозника ове житарице, и то некоме није по вољи.
Наредне године, учешће сточарства у укупној пољопривредној производњи, следеће 2013. године биће за чак 25 одсто мање него данас, што никада није забележено у историји Србије!
Стручне процене говоре да ће због одсуства озбиљне аграрне политике, због онога што чине „Викторија група“ и ЕБРД, али и због суше, доћи до пораста цене сунцокретове сачме, које се користе у производњи концентроване сточне хране. Заједно са кукурузом, то ће довести до скока цена сточне хране.
Уследиће још један покољ стоке, што ће тренутно можда одржати ниво цена меса на прихватљивијем нивоу за потрошаче. Али не за дуго… Убрзо после тога ће доћи до интервентног увоза меса и прерађевина од меса из Европске уније.
Циљ ће тако бити остварен! Пољопривреда у Србији, а са њом и село, биће убијени, а тиме и само биће овога народа и његово, вековима сигурно прибежиште.
Злочин који спроводе криминална корпорација на грбачи пољопривредника, скоро је обављен. Али, зашто до данашњег дана нема одговора на ово стратешко убијање милиона људи, и хоће ли нове власти наћи начина да хитно утврде ко је за ово одговоран, хоће ли да суспендују штетне уговоре и разбију бандитско удруживање? Ова питања нису обична, него је реч о питањима живота и смрти. Зато је и одговор на њих хитан.
Штакори коло воде, а држава их подржава
Све док примарна пољопривредна производња у Србији буде неорганизована и док буде јефтина сировинска база, Европска банка (ЕБРД), “ Викторија група“ и разни организовани мешетари, оствариваће мултимилионске профите и екстрапрофите. Због тога ће Србија гладовати, а онај ко још може да плаћа, платиће храну по највишим ценама у Европи.
Заштићени као ретке животиње
Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) ужива посебан статус у Србији, па су тако сви њени службеници заштићени од могућег кривичог гоњења дипломатским имунитетом! Исто правило важи и у другим државама које је ова банкарско-мафијашка корпорација заробила дужничким ропством, „инвестицијама“ и другим методама убијања суверенитета. У случају Србије, ЕБРД је до сада доносила и политичке одлуке, преко својих извршитеља у државним институцијама. Ко ће ово да заустави?
Црна хроника поскупљења
Прва поскупљења у 2012. почела су у фебруару, када су у просеку за 10 одсто поскупеле најпре поједине месне прерађевине, смрзнуто воће и поврће, алкохолна пића, кућна хемија и средства за личну хигијену. Наставило се крајем априла, поновним поскупљењем средстава за личну хигијену, козметике за децу и то од четири до 11 одсто, док су у неким трговинама увећане цене џемова, меда и кечапа од седам до 13 одсто.
Основне намирнице, хлеб, месо, млеко, брашно, уље и шећер биле су стабилне од почетка године, пре свега захваљујући уредби која је трговачку маржу за тај пакет ограничила на десет одсто.
У септембру че произвођачи повећати све цене што је немоћно и са жаљењем потврдио и министар за унутрашњу и спољну трговину Расим Љајић, најављујући одговор државе: „…Уредба о маржама остаће на снази…Спремни смо и да интервенишемо из робних резерви. Знамо да пшенице има око два милиона тона али и даље откупљујемо како бисмо могли да интервенишемо на тржишту.
Са кукурузом, сојом и сунцокретом ситуација је знатно лошија, а то директно утиче на повећање производне цене меса. Ми у залихама код робних резерви имамо око 70 милиона тона кукуруза и видећемо какве су могућности да се са тим количинама интервенише код произвођача како би смањили њихове трошкове…“.
Драма и неизвесност. То су последице криминалне политике која је у српском аграру вођена пуних дванаест година. Те Аугијеве штале тек треба очистити, али, са ким и како?
(Таблоид)
