Skupština Srbije usvojila je budžet za 2026. godinu onako kako ova vlast usvaja sve što joj padne na sto: brzo, bez stvarne rasprave, bez javne kontrole, u paketu sa još 57 tačaka koje bi u svakoj normalnoj državi zaslužile zasebne sednice, javne rasprave, amandmane i pažnju građana. Ali ovo nije normalna država, već politički mehanizam koji je parlamentarizam pretvorio u keramičku figuru , stoji, a ne služi ničemu.

Usvajanje budžeta, koje bi trebalo da bude najvažniji demokratski čin u godini, svedeno je na puku formalnost. Vlast godinama sprovodi istu matricu: ubaciti što više zakona u istu skupštinsku sesiju, zapljusnuti poslanike lavinom materijala koju je nemoguće pročitati, a kamoli analizirati, i u takvoj zbrci izgurati sve što je politički potrebno režimu.

Kada parlament u jednom danu „žvaće“ 58 tačaka dnevnog reda, to više nije zakonodavni dom — to je pokretna traka za pečaćenje odluka donetih izvan institucija. Takva praksa nije slučajna, već namerna. Vlast time guši demokratsku raspravu, blokira poslaničku kontrolu vlasti i onemogućava bilo kakvu suštinsku ulogu parlamenta.

Opozicija u takvom sistemu deluje nemoćno — i to ne zato što nema argumente, nego zato što parlament više nije mesto gde argumenti nešto znače. On je pretvoren u strogo kontrolisan prostor u kojem većina mehanički pritiska taster „za“, a svako neslaganje ili pitanje tretira se kao smetnja u sistemu.

Ovako ustrojena Skupština ne može biti ni instrument nadzora, ni kočnica samovolji vlasti, ni garant demokratskih procedura. Ona je instrument vlasti, a ne institucija države.

U tom kontekstu, sve više dobija na težini pitanje da li opozicija uopšte treba da legitimiše rad ovakve Skupštine svojim prisustvom. Kada je parlament sveden na politički dekor, kada rasprava ne postoji, kada poslanici ne dobijaju vreme da čitaju predloge, a kamoli da amandmanima utiču na njih, onda učešće opozicije postaje simbolično — i u najgorem slučaju, postaje privesak nelegitimne političke prakse.

Ovaj budžet, sa projektovanim rastom od tri odsto i deficitom od 337 milijardi dinara, još jednom dokazuje da vlast nastavlja istu politiku kontinuiranog zaduživanja, fiskalne magle i nerealnih projekcija. Ali mnogo opasnije od samih brojki jeste činjenica da su one usvojene u instituciji koja više nema kapacitet da vrši demokratsku kontrolu.

Svaki put kada Skupština izglasa 58 zakona u jednom danu, građanima treba da bude jasno: ovo nije država koja radi. Ovo je država koja simulira rad.

I zato je bojkot rada ovakve Skupštine sve više ne politička odluka, već borba za elementarnu institucionalnu pristojnost i dokaz da se legitimitet onoga što je postalo gola forma više ne može održavati prisustvom opozicije u klupama.

Oznake: lakrdija, nopozicija, poslanici, Skupština Srbije, usvajanje budzeta, vlast, amandmani