Pročitaj mi članak„Ostavite svaku nadu vi koji ulazite!“ Taj natpis bi trebalo da stoji ispod naziva ustanove koju, ne znam više iz kog razloga, nazivamo Osnovno javno tužilaštvo. Natpis koji za cilj ima da nam jasno da do znanja da se odreknemo nade u pravdu i pravednost, da se manemo ćorava posla, jer tamo ni jotu od ideala pravednosti nećemo naći.
Ipak, u proteklih godinu dana otkrio sam u sebi jednu, slobodno mogu da je nazovem, mazohističku potrebu da upravo na tom mestu tragam za odgovorima na pitanja: ko je odgovoran i ko je izvršilac napada na moju porodicu koji se dogodio 16.1.2025. godine? Moram priznati da pre ovog događaja koji me je spojio sa OJT haosom (nazvao bih ga „kosmosom“, ali ta reč označava uređenu celinu) nisam imao priliku ni „čast“ da stupim pod svodove ove nazovi institucije. Pa ipak, i tako nevešt, pretpostavljao sam da će na kraju krava ritnuti korito sa mlekom, da će biti mrka kapa i da ću džabe krečiti. Ali, tu je bila NADA. Nada da je nekakva pravda ovozemaljska ipak moguća. Ali, nada u ljudsku tvorevinu stoji na staklenim nogama. Kao i VERA u ovozemaljsku pravdu.
Mnogo je slepaca i slepica na ovom svetu. Neki sposobnost viđenja i uviđanja nikad nisu imali, a neki su je usput izgubili, svojevoljno ili protiv svoje volje. Ali, moj OJT-nautizam me je naučio da su dve najveće slepice – PRAVDA i VERA. Još u doba antike, PRAVDA je tako i prikazana, kao boginja sa povezom preko očiju, kako bi njen sud bio isti bez obzira da li se izriče gospodaru ili robu, bogatašu ili siromahu. U percepciji OJT galaksije, ona je nužno zlo, koje verovatno ima ugovor o stalnom zaposlenju, pa kao takvu ne mogu da je maknu iz ustanove, te je puštaju da bezumno ćoreta po polumraku socrealističkih hodnika, proglašavajući je za izlapelu babu koja čeka penziju. Kopernikanski doprinos našeg tužilaštva je upravo u tome da oči kadije moraju biti širom otvorene da bi videle kome da sude, a koga da štite. Jer, svi smo mi jednaki, ali ipak među nama ima JEDNAKIJIH.
U ovom čudnovatom vodiču bilo bi nepravedno ne pomenuti posestrimu i vernu drugu OJT-a – PU (zvuči kao uzvik koji dolikuje osobini insitucije, ali istine radi, napominjem da je reč o policijskoj upravi). Izvršna i sudska vlast Ustavom propisana, zarad što boljeg funkcinisanja društva imaju za cilj da prisno sarađuju. Mora se priznati da se one svojski trude da ispune taj ustavni aksiom. Pogotovu kada bi nešto trebalo sakriti i zataškati. Daću sebi za pravo da iznesem jedan uvid. Najveći problem u odnosu ove dve posestrime-institucije je komunikacija. Nije da je nema. Daleko od toga. Ipak, u gro slučajeva ta komunikacija deluje kao razgovor druida plemena Geati iz drevne Skandinavije i šamana naroda Vazimba sa još drevnijeg Madagaskara – duh je tu srčan, pa čak ni telo nije slabo, ali kao da je na snazi nepremostiva jezička barijera. Jedna posestrima je teški čekić, druga solidni nakovanj, a ono ništa između njihovog silnog sudara ste vi, čovek koji traga za pravdom.
Znali smo mi sve to još i one noći kada smo otišli da prijavimo napad. Još jasno pamtim reči svoje supruge koje su stare evo već 12 meseci: „Znam ja da za ovo niko neće da odgovara. Ovo radim da ostane zabeleženo ako se nešto dogodi nekom iz moje porodice ili meni, da ste znali a ništa niste uradili…“ Priznajem, muškarcu često bude žao kad je žena u pravu, a ona to često jeste. Nakon tog traumatičnog događaja, koji je na moju porodicu ostavio prilične posledice, ipak je provejavala nada da bi nalogodavci i počinioci mogli biti „privedeni pravdi“ (avaj, kakva naivna umetnost). Ne da bi neko robijao, već da bi institucije poslale poruku da takve stvari ne smeju da se događaju nikome. Da je to nešto što nije zabeleženo u skorijoj istoriji naše varoši. Neka me neko slobodno ispravi ako grešim. Moja supruga i ja smo rođeni i odrasli u ovom gradu. Tu smo odlučili da se vratimo nakon školovanja i gradimo život, jer je ovaj grad za nas bio simbol sigurnog doma. Izgleda da je bilo naivno što ovakvo poniženje nismo mogli da zamislimo ni u najužasnijim košmarima. Ono što neuporedivo više užasava jeste činjenica da za godinu dana niko nije opomenut, a kamoli procesuiran. Apsolutno SVI koji su učestvovali u ovom zlodelu su na slobodi. Neki su se čak izdigli na društvenoj lestvici, a mi osećamo strah i nelogadu kad god bi se neka nepoznata kola parkirala ispred naše kuće ili kada bi prilikom šetnje gradom osetili da neko ide iza nas. Ovaj opis je ublažen, jer ja rečima ne mogu da opišem taj osećaj, iako možda na papiru to deluje preterano i patetično. Svaka retraumatizacija ima negatine posledice, a na neki nedokučiv način snažnija je od primarne traume nakon pretnji i ugrožavanja bezbednosti koje je moja porodica pretrpela 16.1.2025. godine. Ovaj pasus nije izraz kukumavčenja. Mi smo odlučili da nastavimo sa svojim životom normalno. Imamo dovoljno snage i duha da živimo ispunjeno, imamo i tri ogromna razloga za to. Ipak, lagao bih kada bih rekao da trauma nije pohranjena u nama i da nas katkad neobjašnjivo ne opseda.
Bio bih nepravedan i neobjektivan kada bih ceo OJT univerzum okarakterisao kao aspsolutno loš. Moram da priznam, a i drago mi je zbog toga, da sam u hodnicima i kancelarijama upoznao zaista dobre ljude, koji su bili predusretljivi i iskreno se trudili da izađu u susret. Od portira, preko službenika, pa i nekih tužioca. To su obični ljudi, hlebotvorci, koje svakodnevno srećem na ulici. I drago mi je što ih srećem. Uveren sam da zbog takvih ljudi, iako oni nemaju moć odlučivanja na najvišoj instanci, te institucije još uvek postoje kao odraz onoga što bi trebalo da predstavljaju za svakog građanina. Takvim ljudima se ovim putem zahvaljujem, ako moja zahvalnost ima bilo kakvu težinu. Do sudija nisam stigao, pa ne mogu da procenim. Oni su za mene ostali mitska bića, a možda je tako i bolje.
Glavni tužilac koga sam zatekao kada je istražni proces počeo i nastavio se u narednih devet meseci, trudio se, koliko je u njegovoj moći da slučaj izgura do suda. Pretpostavljam da je klinove u točkove dobijao sa raznih strana. U jednom trenutku mi se čak učinilo da od slučaja može nešto i da bude. To je sve, naravno, skopčano sa malopre pomenutom nadom i verom u ljudsku tvorevinu, ali verovatno tu uticaja ima i moja lakomislenost.
Zaokret se dogodio onog trenutka kada se u OJT svemiru dogodilo gašenje supernove, kiša meteora, sukcija crnih rupa, sudar galaksija, kvarkotres ili šta već… Ja ću za to upotrebiti šahovski termin – rokada. Glavni tužilac bio je zamenjen (ili svrgnut, ne znam koji bi termin bio prikladniji OJT rečniku). Možda je nadobudno smatrati da je bio zamenjen zbog bavljenja mojim slučajem, ali možda i jeste… Elem, od tog trenutka kreće zaokret u odnosu i komunikaciji sa oštećenom stranom. Komunikacija se gotovo svela na telefonsko zakazivanje sastanaka i razmenu mejlova, u kojima nam je, doduše, napomenuto da je slučaj još uvek od primarnog značaja za OJT. Avaj, kao i pred svaki raskid, odnosi su zahledneli i čekao se samo trenutak kada će se stvari nazvati pravim imenom. To se i dogodilo na našem poslednjem sastanku sa „brendnju“ tužiocem, koja je odigrala tu ulogu da okonča nemoguću romansu između PRAVDE i čoveka kome je naneto zlo. Takvoj vezi u našem društvu izgleda sledi neminovno šekspirijanski scenario iz „lepog grada Verone“.
Da smo došli do kraja puta naše ljubavi, pojašnjeno nam je u tri tačke.
Prvo, tužilac je verovatno nenamerno razotkrila OJT dvoličnost, koju je ova izgleda u njedrima vešto skrivala od samog početka. Potreba za bavljenjem ovim slučajem od strane OJT je od samog početka bila podstaknuta prevelikom medijskom pompom koji je slučaj izazvao. Zaključak tužioca da je OJT počelo da se bavi ovim slučajem „kako bi zapušilo usta javnosti i onemogućilo da se kaže kako „tužilaštvo štiti određene pojedince i pripadnike stranke“. Tako da je zapravo sve bila mimikrija, bez ideje i namere da se posao uradi do kraja. Kakav nož u srce čoveka koji traga za pravdom. Da je znao da će tako biti, čovek bi, mesto u OJT, u potrazi za utehom odmah otišao u OJK (Običnu Javnu Kafanu) ili, bolje, u PM! (verujem da obajšnjenje ove skraćenice opštem čitalačkom auditorijumu nije potrebno)
Drugo – dokazi. Pre nego što prozborimo neku o „nedostojsnosti“ dokaza, valja reći da su gotovo svi dokazi dostavljeni od strane NAS, da su isti postojali u PU, koliko nam je poznato, ali da su tamo volšebno nestali, usisani od strane crne rupe ili čega već… Ipak, snimci na kojima se jasno vide elementi raznoraznih zločina, od uništavanja imovine do maltertiranja ljudi, kao ni izolovani otisci koji su forenzički obrađeni, ipak za tananu dušu OJT nisu dovoljni da se pokrene sudski postupak. Pretnje koje su izrečene mojoj supruzi se na tim snimcima ne čuju, samim tim nema osnova da joj se veruje. Možda je trebalo angažovati Gaja Ričija da iskadrira ovaj napad sa sve naprednom opremom za snimanje kako bi stvar bila jasna. Stvarno smo amateri… žrtve amateri. Nakon pitanja supruge ima li smisla da dolazi noću, da preti u kući gde je troje dece, napadač ponavlja pretnju „Poruči suprugu da bude pametan sutra, da ne bismo nastavljali dalje sa ovim“, po mišljenju tužioca zapravo je jedna blaga Cezareva misao. Po njenom ukusu bi bilo nešto konkretno, kao „opštenje sa majkom, ubistvo ili odsecanje glave“. Pored žrtve amatera, sada imamo i napadača amatera, koji ne zna ljudski ni da zapreti, da bi OJT imao za šta da se uhvati. To MINIMIZIRANJE ZLOČINA bi i mogli da progutamo, ali ono što posebno boli je njeno nastojanje da NORMALIZUJE ovaj događaj. Takve stvari su, po rečima tužioca, „obično zastrašivanje“ koje se događa gotovo svakodnevno, pa prema tome trauma žrtve ovog zločina iz januara 2025. preteruje. Ovakva izjava vređa dostojanstvo, inteligeciju i….boli… Po mom mnenju, to je ona stara prevara kada se žrtvi zlostavljanja objašnjava da je zapravo ona kriva, jer je dala povod zlostavljaču da deluje. To je već previše morbidno! Bolje da smo raskinuli preko SMS poruke i izbegli bar ovu surovost.
Onda sledi treće – RADIKALNA BANALIZACIJA ZLOČINA. Tužilac nam je na kraju „raskidnog procesa“, kao višnju na šlag, servirala priču o tome kako je najgore to što je tužilaštvo za ovaj slučaj potrošilo svoje vreme i novac za razna veštačenja. Izgleda da je tužilaštvo načisto kaliralo zbog naše neosnovane pizme protiv uzornih građana koji su samo pokušavali da malo zavedu red po tuđim kućama. Sjajna raskid taktika! Jadan OJT, zaista smo se posramili zbog našeg krajnje razmaženog ponašanja!
Ona izlizana kaže da čovek iz svega ponešto nauči. I to je tačno! Naučili smo da su karikaturalni likovi iz pozorišta senki koji su nas posetili te prohladne januarske noći 2025. godine samo posledica nefunkcionisanja institucija. Na kraju krajeva, oni iako imaju imena i za većinu znamo ko su, zapravo su bezlični – ljušture koje parazitiraju u ovom društu, jer im gore pomenute ustanove to dozvoljavaju. Prolazni su. Otići će i na njihovo mesto će doći drugi, sa drugim imenima, ali isto tako bez ličnosti. Oni zapravo nisu najveći problem. Suštinski problem su institucije koje im njihova zlodela dozvoljavaju i tolerišu. Zbog toga je ovaj tekst posvećen institucijama, sa nadom da će od jednog trenutka početi da rade posao zbog kog postoje, makar zbog svojih kolega prethodnika koji su svoje živote i čitave radne vekove posvetili kako bi izgradili ove institucije na korist građana i zemlje. Nekada smo učili decu da su službenici ovih institucija tu da sprovode zakon i brane prava pojedinaca ustavom zagarantovana. Čemu sada da ih učimo? Ako neko ima ideju, neka nam kaže…
Kažu da je odlika dobrih pisaca da se ne ponavljaju. Srećom, ja sam milionima svetlosnih godina udaljen od dobrog pisca. Zato ću se ponoviti i ovaj tekst završiti pitanjem. Da li će partijski karađozi nastaviti da vrše nasilje nad građanima ako im to institucije dozvole? Naravno da HOĆEJU! Da li ćemo mi nastaviti da se borimo za slobodne institucije koje rade svoj posao? Naravno da HOĆEMO! Pa, neka svekoliko građanstvo odluči da li će biti na strani onih koji HOĆEJU ili onih koji HOĆE.
