Прочитај ми чланакСве је почело једним графитом „Ћаци у школу“, који је из подсмеха прерастао у симбол једне нове парадржавне масе коју је власт искористила за физичку окупацију центра Београда и гушење студентских протеста. Од прљавих шатора и „Ћациленда“ као ругла и легла насиља, исти простор је временом „умивен“ и претворен у беле шаториће, божићне кућице и празничне манифестације, кроз које се данас легално испумпава новац из државне касе?
Све је почело једним графитом.
Неко је, у намери да увреди новосадске студенте који су блокирали факултете, на зиду гимназије „Јован Јовановић Змај“ написао: „Ћаци у школу“. То једно погрешно слово, тај крик неписмености, у првом тренутку деловао је као банална и помало смешна грешка. Али управо у томе лежала је његова снага. Оно што је требало да буде увреда, постало је симбол. Име. Ознака. На крају – читав један систем.
Тако су рођени „Ћаци“.
Убрзо се појављује и друга парола: „Ћаци хоће да учу“. У том тренутку власт схвата да је добила нешто много вредније од обичне контра-поруке. Добила је маску. Термин под којим може да мобилише људе без јасног идентитета и аутентичне политичке воље, али са врло конкретном наменом – да буду присутни, да заузму простор и да симулирају „народ“. Пензионери, партијски активисти и људи по задатку почињу да се представљају као „ђаци“ који бране право на образовање, изврћући стварност и присвајајући протест који никада није био њихов.
Оно што је почело као графит, убрзо се претворило у кошмар у центру Београда.
Када су студентски протести постали масовни, а примена полицијске силе превише видљива и политички скупа, власт мења тактику. Уместо пендрека – шатори. Уместо кордона – људска маса по задатку. У Пионирском парку и испред Народне скупштине ничу шаторски кампови, касније прозвани Ћациленд.
То није био камп идеолошких противника, нити место дијалога. Била је то физичка окупација простора. У шаторима су ноћили навијачи, уцењени радници јавних предузећа и лица са криминалним досијеима. Простор је био запуштен, прљав и агресивно чуван. Циљ је био сиров и једноставан – заузети јавни простор како ту не би могли да стану грађани који протестују. „Ћаци“ су постали пешадија једног прљавог рата за квадратне метре у срцу града.
Али та слика је имала проблем. Била је ружна. Смрдела је, и буквално и политички. Центар европске престонице личио је на импровизовано насеље под надзором сумњивих ликова, што је постало тешко објаснити и домаћој јавности и страним посматрачима. Ћациленд је постао терет.
И ту на сцену ступа кључни обрт.
Власт не одустаје од простора – она га умива. Људи се повлаче, али инфраструктура остаје. Шатори више нису прљави, већ бели. Више нису „контрапротест“, него „манифестација“. Више се не зову камп, већ „Божићно село“, „празнични базар“, „туристичка понуда“.
Исти простор, иста логистика, иста сврха – али сада са дозволама, уговорима и буџетским ставкама.
Прва верзија Ћациленда коштала је странку: сендвичи, дневнице и логистика за људе по задатку. У другој верзији, тај модел постаје профитабилан. Град плаћа „манифестације“, а фирме блиске власти добијају послове – често без стварне конкуренције или кроз намештене тендере – за кућице, струју, озвучење и обезбеђење. Оно што је јуче било ругло, данас се продаје као „празнични дух“.
Суштина се, међутим, није променила.
Простор је и даље блокиран. Студенти и грађани и даље немају где да се окупе. Јавни трг је и даље окупиран – само што се окупација више не спроводи силом, већ папиром. Не батинашима, већ фактурама.
Ту долазимо до суштине приче о EXPO-у 2027.
Оно што данас гледамо као „беле кућице“ и „празничне садржаје“ јесте генерална проба. EXPO није само међународна изложба, већ правни оквир који омогућава да све постане пројекат од „националног значаја“, да све буде привремено, а да ништа не мора бити транспарентно. Уз помоћ специјалних закона, јавни простор се претвара у полигон за легално извлачење новца. Принцип је једноставан: узети државно земљиште, прогласити га EXPO зоном и кроз радове, манифестације и пратеће садржаје легализовати новац који завршава код истих кругова моћи.
Студентски протести су ту шему озбиљно уздрмали. Покварили су рачуницу и показали да власт губи легитимитет, као и да су следећи избори политички изгубљени. Али то само по себи није довољно.
Овај систем не мора да победи на изборима да би преживео. Довољно је да купи време, да одложи суочавање са стварношћу и да издржи до редовног изборног рока, припремајући излаз по моделу који је већ виђен у региону – контролисано повлачење без стварне одговорности.
Зато је опасно веровати да је све готово. Није. Ћациленд није нестао – он је легализован. Од графита до шатора, од шатора до белих кућица, од кућица до EXPO-а. И све је, формално, по закону.
После Божића долази Ускрс, за њим Видовдан, потом летњи базари, јесењи вашари и поново Божић. Бескрајни циклус „манифестација“ служи као алиби за континуирано трошење јавног новца. Под плаштом празника и туризма, државна каса се систематски празни, док исти круг извођача, посредника и политичких заштитника изнова наплаћује исту инфраструктуру. Тај механизам ће радити све до БеоEXPO-а 2027. године, који све више делује као финални кишобран за легализацију пљачке под формом националног интереса.
