Pročitaj mi članakPromenama Porodičnog zakona predviđeno je da deca svedoče protiv svojih roditelja. Postupke protiv roditelja pod optužbom da su fizički kažnjavali svoju decu moći će da pokrenu rođaci, prijatelji, komšije, slučajni prolaznici… Iza parola o „zaštiti prava deteta“ i „usklađivanja sa standardima Evropske unije“ krije se namera naprednjačkog kartela da značajno poveća broj dece namenjene domaćim i stranim usvojiteljima. Predstavnici vlasti prošle godine su tvrdili da „deca ne pripadaju roditeljima, nego državi“, a sada taj umobolni i zločinački stav ugrađuju u zakonsku regulativu. Ako je svog sina Danila mogao da preda pod starateljstvo Velje Nevolje i Ace Rošavog, ne čudi što Vučić namerava da otimanjem tuđe dece uništi tradicionalne porodične vrednosti. Ipak, narod mu nije oprostio prodaju javnih resursa, a naročito neće rasprodaju dece.
Novim Nacrtom izmena i dopuna Porodičnog zakona, Srpska napredna stranka priprema pravne uslove za uništavanje tradicionalnih porodičnih vrednosti, obesmišljavanje uloge roditelja i pojednostavljenje procedure za oduzimanje dece iz matične porodice. Javna rasprava će trajati do 26. aprila ove godine, da bi potom ove sporne izmene bile puštene u skupštinsku proceduru.
Režim Aleksandra Vučića godinama nameće zakonska rešenja, koja su mu omogućila legalnu pljačku javnih resursa i privatne imovine. Serijom tzv. Leks specijalisa, naprednjački kartel je suspendovao set zakona o javnim nabavkama, obaveznim građevinskim dozvolama i ostalim propisima, koji su predstavljali prepreku njegovim korupcionaškim kombinacijama.
Skupštinska većina promenila je Zakon o Vojsci Srbije kako bi Vučića proglasila za vrhovnog komandanta, iako je to u suprotnosti sa ustavnim rešenjima. Usvajanjem tzv. Mrdićevih zakona, vlast je i zvanično preuzela kontrolu nad tužilaštvima i sudovima. U skupštinskoj proceduri već se nalazi predlog zakona kojim će biti uništena autonomija univerziteta, kao i predlog izmena Zakona o policiji, koji ima za cilj da je pretvori u Vučićevu pretorijansku gardu. Naposletku, vlast je odlučila da nametne Porodični zakon, kojim će uništiti porodicu.
Nacrtom izmena i dopuna tog zakona samo se procesuira ono što je još pre godinu i po dana najavio narodni poslanik i funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović, koji je rekao da „deca ne pripadaju roditeljima, nego državi„. U skladu sa tim, Vlada Srbije je pripremila rešenja koja olakšavaju i ubrzavaju proceduru oduzimanja dece roditeljima.
Kao razlog za izmene Porodičnog zakona navedena je povećana potreba za „zaštitom dece“ i „usklađivanjem sa standardima Evropske unije“. Iza floskule o „zaštiti prava deteta“ krije se namera zakonodavca da ovlasti državne institucije da u odlučujućoj meri utiču na odnose u svakoj porodici. Prema rešenjima koja se navode u Nacrtu izmena i dopuna predviđeno je „pojačavanje nadzora nad roditeljima, jer je to nužno za zaštitu dece“.
Osnovno sredstvo za pritisak na roditelje predstavlja „zabrana svakog fizičkog kažnjavanja dece“. Pritom, zakonom nije definisano šta se smatra nasiljem, a šta „lakši oblik disciplinovanja“. Pravne norme su preširoke i neodređene, što omogućava brojne zloupotrebe. U praksi, takva rešenja će omogućiti deci, rođacima, porodičnim prijateljima, poznanicima, komšijama, pa i slučajnim prolaznicima da podnose prijave protiv roditelja.
Da stvar bude još gora, Nacrt izmena zakona predviđa „jače učešće deteta u pravnim postupcima“. U određenim slučajevima mišljenje deteta će biti „obavezujuće“ za donošenje konačne odluke o kažnjavanju roditelja. Ako se dete naljuti na roditelje zbog povišenog tona ili pljuske po dupetu, ono može da ih optuži za nasilje, pa da komisije iz centara za socijalni rad ekspresno donesu odluku o njegovom udaljavanju iz porodice. S obzirom da ne postoji ništa prirodnije od dečjeg otpora roditeljskom nametanju discipline, na kojoj se zasniva kućno vaspitanje, može se očekivati da će deca iskazivanjem revolta stvoriti uslove za zloupotrebu ovog zakona.
Iako se drugim zakonima regulišu nivoi pravne odgovornosti i poslovne sposobnosti maloletnika, ovim predlogom rešenja omogućava se deci od 8 ili 10 godina da svedoče protiv svojih roditelja. Ne postoji način da se proveri da li je dete iznelo samostalno uverenje ili ga je formiralo pod nečijim uticajem, roditelja ili socijalnih radnika i sudija. Bez stogih psiholoških standarda, koji nisu obuhvaćeni ovim predlogom zakona, moguća je manipulacija decom.
Taj uvod u projektovanu propast svake porodice najavljivan je još prošle godine, kada su predstavnici vlasti pretili roditeljima srednjoškolaca koji su učestvovali u protestima posle masovnog ubistva pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. Takođe i javni izvršitelji prete oduzimanjem dece roditeljima koji se suprotstavljaju, često nezakonitim, plenidbama pokretne i nepokretne imovine.
Ako ovakve izmene i dopune Porodičnog zakona budu usvojene u Narodnoj skupštini, vlast će dobiti novi i jači mehanizam za kažnjavanje nepodobnih roditelja. Ko god podržava opoziciju ili iznosi kritiku na račun režima biće u opasnosti da ga stigne najopasnija osveta, da mu centri za socijalni rad oduzmu decu. Ipak, izostala je ozbiljna i odlučna reakcija na tu zloslutnu predikciju torture.
Opozicione parlamentarne stranke ingorišu Nacrt izmena i dopuna Porodičnog zakona, a nevladine organizacije ga u načelu podržavaju, a u pojedinostima zahtevaju blage korekcije. Komitet pravnika za ljudska prava (YUKOM) ocenjuje da je „zakon dobar u nameri, ali nije pravno dovoljno precizan“. Centar za zaštitu deteta podržava ideju da „mišljenje deteta bude obavezujuće“, uz primedbu da pravni sistem nije spreman za primenu tog zakona, pa je potrebna dodatna edukacija sudija i socijalnih radnika.
Beogradski centar za ljudska prava smatra da „zakon ide u dobrom pravcu usklađivanja sa međunarodnim standardima“ i upozorava da pojedine norme nisu jasno definisane, pa mogu da dovedu do neujednačene sudske prakse.
Četiri javne rasprave, koje su do sada održane, obeležene su političkim parolama o potrebi da se zaštite prava dece, a iz gotovo svih analiza izostavljeno je pravo deteta da normalno živi u matičnoj porodici. Umesto potrage za rešenjima koja će ojačati porodicu, kao najznačajniju zajednicu u svakom društvu, vlast i njeni sateliti ne bave se posledicama koje će izazvati ovako izmenjen Porodični zakon. Zarad potrebe da „usklađivanja sa standardima Evropske unije“, naprednjački režim nameće zakonsku regulativu kakva je uništila porodice i u državama članicama Evropske unije. Kao da nije dovoljno teško stanje u kome se nalaze roditelji i deca u Srbiji, kreira se pravni okvir koji u potpunosti zanemaruje surove činjenice.
Više od 400.000 dece u Srbiji nema osnovne uslove za normalan razvoj, nego živi na granici apsolutnog siromaštva ili ispod nje, bez tri svakodnevna obroka, redovne zdravstvene zaštite i mogućnosti za obrazovanje.
Vlada Srbije, resorno ministarstvo i sve ostale državne institucije nemaju jedinstvenu bazu agreriranih podataka o deci bez roditeljskog staranja. Na osnovu informacija iz više izvora (Vlada Srbije, UNICEF, razne NVO) procenjuje se da adekvatno roditeljsko staranje nema nekoliko hiljada dece. Te procene obuhvataju decu bez roditelja, zanemarenu i decu koja su izmeštena iz porodice. Tokom nekoliko poslednjih godina, vlast je zbrinjavanje dece usmerila na deinstitucionalizaciju, odnosno na izmeštanje dece iz domova u hraniteljske porodice.
Dostupni podaci ukazuju da se u državnim institucijama, koja imaju svojevrsni status rezidualnog oblika zaštite, nalazi oko hiljadu maloletnika, uglavnom onih sa posebnim potrebama i smetnjama u razvoju. U hraniteljskim porodicama se nalazi oko 4.000 dece. I taj oblik „zaštite dece“ nije regulisan na zadovoljavajući način.
Hraniteljske porodice dobijaju dve osnovne mesečne naknade, jednu za izdržavanje deteta, a drugu za rad. Za izdržavanje dobijaju od 30.000 do 55.000 dinara po detetu, zavisno od uzrasta i drugih uslova. Taj novac je namenjen za troškove hrane, odeće, školu i džeparac. Visina naknade može da bude uvećana do 50 posto ukoliko dete ima zdravstvene probleme ili posebne potrebe.
Kao nagradu za svoj rad, hranitelji dobijaju oko 20.000 dinara mesečno, ili oko 12.000 ukoliko imaju više dece. Osim toga, država pokriva troškove za kupovinu udžbenika, ekskurzije i posebne lekarske intervencije. Hraniteljska porodica, dakle, ukupno prima oko 80.000 dinara mesečno, što često otvara prostor za javne debate.
Deo stručne javnosti smatra da je to prevelik novčani iznos, koji stvara finansijski motiv za hraniteljstvo, dok drugi deo tvrdi da naknada nije dovoljna za tako odgovoran celodnevni posao. Kao argument protiv hraniteljskog načina rešavanja problema navode se podaci da novčana socijalna pomoć u Srbiji za pojedinca iznosi oko 12.000 dinara mesečno, a za četvoročlanu porodicu od 20.000 do 25.000 dinara. Da, to je četiri puta manje od mesečnih primanja hranitelja, ali većina njihovih sredstava troši se na decu, a pritom imaju ogromnu odgovornost.
Hranitelj nije formalno zaposlen, ali faktički radi najzahtevniji mogući posao – brine o detetu bez roditelja. Za to dobija ličnu nadoknadu koja je duplo manja od minimalca. Upravo u toj razlici između percepcije i stvarnosti nastaje prostor za nerazumevanje, koji podstiču duboke slabosti sistema. U takvim okolnostima, koje podstiču sumnju u humanost ljudi koji se odlučuju da „udome“ dete, logično je što postoji stalni nedostatak hraniteljskih porodica.
Izmenjeni Porodični zakon stvoriće uslove za značajno povećanje broja dece oduzete od roditelja. Ne zna se gde će ona biti smeštena i u kakvim uslovima. Hraniteljskih porodica nema dovoljno, a domovi su namenjeni deci sa smetanjama u razvoju. Državni intervencionizam povećaće broj dece koja će biti ponuđenja za usvajanje.
Porodičnim zakonom je predviđeno samo „potpuno usvojenje“, što znači da dete ulaskom u novu porodicu prekida sve pravne veze sa biološkim roditeljima. Zakonom o socijalnoj zaštiti uređen je način delovanja centara za socijalni rad, proces usvajenja u Srbiji i inostranstvu, kao i zaštita od zloupotreba i trgovine decom. U skladu sa tim propisima utvrđuje se podobnost potencijalni usvojitelja, koji moraju da prođu proveru zdravstvenog stanja, psihičke stabilnosti i materijalnih uslova.
Centri za socijalni rad sprovode obaveznu obuku budućih usvojitelja, koji se upisuju u Jedinstveni registar usvojitelja. Ista institucija vrši i proveru deteta, koje može da bude usvojeno ako nema roditelje, ako su oni lišeni prava starateljstva ili ako su dali saglasnost. Centar za socijalni rad donosi procenu „u najboljem interesu deteta“, a konačnu odluku potpisuje resorni ministar. Usvojenje je neraskidivo, ne može da se poništi.
Deca iz Srbije mogu biti predata stanim usvojiteljima ako u roku od najmanje godinu dana nije pronađena porodica u Srbiji. Strani usvojitelji moraju ispuniti iste kriterijume kao i domaći.
Tako je na papiru. Kako je u praksi, videlo se po informacijama iz stranih medija, koji su objavljivali tekstove i dokumentarne filmove o trgovini decom iz Srbije. U Švedskoj je, pre četiri godine, emitovana televizijska emisija u kojoj je navedeno da su njihove agencije organizovale usvajanje oko 800 dece iz Srbije. Švedski usvojitelji su plaćali po 14.500 evra za jedno dete. Vlada Srbije je to demantovala, ali upravo u to vreme potpisala je ugovore sa još nekoliko stranih agencija za posredovanje u postupku usvajanja.
Tokom prošle godine, 309 dece je imalo status „podobne za usvajanje“, a 752 usvojitelja (pojedinaca ili bračnih parova) nalazilo se na čekanju iako su ispunili propisane uslove. Ranije je usvajano stotinak dece godišnje, a u poslednje dve godine samo po pedeset. Navodno, mali broj dece ispunjava stroge uslove za usvajanje. Međutim, to će se promeniti novim Porodičnim zakonom, koji će domaćim i naročito stanim usvojiteljima povećati ponudu dece, koju će moći da uzimaju na angro ili po komadu.
Od Aleksandra Vučića nije moglo ni da se očekuje ništa drugo, nego da pokuša da uništi porodične vrednosti. Odrastao u disfunkcionalnoj porodici, Vučić je i sam bio žrtva zanemarivanja roditelja. Nekoliko puta je u medijima prepričavao kako je teško povredio oko kad ga je majka Angelina, kad je imao samo godinu dana, ispustila iz naručja, a zvanični otac Anđelko ga je terao da jede pokvarenu paštetu. Vučić se još gore poneo prema svojoj deci, naročito prema sinu Danilu, koga je kriminalizovao pre desetak godina, kad ga je dao pod starateljstvo u hranidbeni klan Veljka Belivuka i Aleksandra Vukojevića, zvanog Aca Rošavi.
Ako se tako odnosio prema svojoj, jasno je da Vučić nema razumevanja za potrebe tuđe dece da žive u matičnoj porodici, a ne kod domaćih ili stranih usvojitelja. Posle javnih resursa, preduzeća i ostale državne imovine, Vučić namerava da ozakoni i prodaju dece. Ipak, ako i uspe da pre sledećih izbora progura ovako izmenjen Porodični zakon, posle oslobođenja Srbije, i on će doživeti istu sudbinu kao i Vučić. Biće ukinut i odbačen u prošlost.
