Pročitaj mi članakOvi koji nisu “vučićevci”, ako ne podrže studente, ili ne naprave treći put, pomažu Vučiću da ostane na vlasti
Фото: Стање ствари
Поводом текста Ранка Гојковића “Не може се против бољшевизма борити бољшевичким средствима“, Стање ствари, 22. 2. 2026.
Неки људи су се годинама борили против режима, а онда су или били уздржани или критиковали студенте у блокади, па им је прилепљена етикета “вучићевци”. Разумем господина Гојковића и слажем се да је “глупост проглашавати ʼвучићевцемʽ свакога ко није по сваку цену на том таласу иако је тај човек јасно и недвосмислено и делом и животом потврдио и борио се и бори се против овог најамничког режима”.
Ако се неко није продао, ако се и даље бори против режима, само не жели да подржи студенте, или било коју опозицију, зато што је међу њима и неко друге идеологије, онда није “вучићевац”, није ни “неутралан” или “амортизер”, он је нешто треће, и требало би, ако је интелектуалац, да понуди трећи пут.
Господин Гојковић је објаснио шта му смета: он не жели “у строј заједно са сорошоидном смердјаковштином окупљеном око издајничких сорошевских медија и издајника прогласоваца”.
Мислим да свако има право на своје мишљење и да има право да критикује и власт и опозицију.
Али, ако критикује све, требало би да понуди и неко решење, неки излаз, да направи своју листу.
Зато ме занима следеће: ако нико није добар од оних који су на политичкој сцени, ако студенти нису заслужили ни шансу да се докажу, шта је решење? Зашто нема трећег пута?
Није мало интелектуалаца за које може да се каже да су нешто треће, али ништа конкретно се не догађа на десници, десница не постоји. Исте препреке стоје и пред студентима и они су кренули се организују, заједно са свима који их подржавају. Зашто то исто не ураде и они који су против режима и проевропске опозиције и студената у блокади? Зато што постоје препреке?
Ако не постоји десница, ако интелектуалци не стварају трећи пут, шта је опција онима који су против режима, а не воле ни опозицију? Да буду апстиненти, да “гледају само своја посла”, да само критикују? Наравно да ће свим срцем бити уз студенте, јер студенти раде и нуде нешто конкретно. А десница, ако не направи трећи пут, а саботира студентску листу, прави штету и у суштини, хтела то или не, ради за режим.
Затим, занима ме да ли би људи попут Ранка Гојковића, кад би били на власти, или да, рецимо, имају своју приватну фирму, пре запослили инжењера који је исте идеологије али је нестручан и неспособан, или инжењера друге идеологије али стручног и способног да направи, на пример, надстрешницу?
Како да држава функционише ако се свака идеолошка, верска, етничка… заједница затвори и нико неће да дели власт? Где води таква искључивост. Једни би увели санкције Русији, други ЕУ, зато што им се не свиђа идеологија оних који су у тим државама на власти?
Можда је касно да професор Динко Грухоњић позна Христа, али, да ли је претерано и неке младе људе, студенте левичаре, одбацити (на страну да ли су студенти левичари мањина или већина у студентском покрету)? Шта ако и ту има простора за мисионарску делатност? Да ли мисионари могу бити искључиви? Мислим да искључивост није добра ни за борбу против бољшевизма.
Апостоли су живели у свету (1. Кор. 5, 9-13). Мислим да би Апостол Павле студентима био као студент да би студенте придобио (1. Кор. 9, 19-23).
Дакле, људи који су против Вучића, али нису за опозицију или студенте, нису “вучићевци”.
Исто тако, људи који се боре против соросоваца, а подржавају студенте, нису соросовци, или, како их режимски таблоиди зову, “блокадери”.
Ови који нису “вучићевци”, ако не подрже студенте, или не направе трећи пут, помажу Вучићу да остане на власти. Ако би подржали студенте и били део студентског покрета, онда би помогли студентима да соросовци или грухоњићи не дођу на власт или да немају већину у новој власти. Ако неће да подрже студенте, ни да праве трећи пут, знамо шта неће, не знамо шта хоће и могу и како мисле да се сруши режим и промени систем, ако заиста мисле да је Вучић издајник.
