Прочитај ми чланакБору Стјепановића, глумца, редитеља, аутора више стотина филмских, телевизијских и позоришних креација, творца чувене "Аудиције" и бившег декана и професора на Академији сценских уметности у Сарајеву, екипа Клиx.ба пронашла је у Мостару, где припрема нову представу.
Бору Стјепановића, глумца, редитеља, аутора више стотина филмских, телевизијских и позоришних креација, творца чувене „Аудиције“ и бившег декана и професора на Академији сценских уметности у Сарајеву, екипа Клиx.ба пронашла је у Мостару, где припрема нову представу.
Са псом у наручују и много снажних речи на уму, Боро се у разговору за овај босанскохерцеговачки портал присетио неких добрих, а и неких лоших времена.
Боро Стјепановић је изузетно захвалан саговорник. За сваку ситуацију има праву реч, као што је за сваку улогу знао да ли је његова или није. „Глумац ког смо видели и у филмовима у којима није играо“, најбоље га је описао један критичар.
Klix.ba: У ХНК Мостар радите „Блискости“ Патрика Марбера, сјајна представа у најави.
Све најбоље што сам у животу урадио испало је мимо очекивања, а кад смо мислили да ће бити сјајно, генијално, није ништа испало. Никад се то не зна. Недавно сам колегама причао како је чувени амерички редитељ Боб Вилсон објашњавао како направи музичку партитуру, па кореографску партитуру, па то састави и онда то некад проради, некад не. Ту се онда и ја мало ослободим – ако једном генију представа може некад прорадити, а некад не, шта се ја ту упињем да свака мора бити генијална.
* Која је ово по реду представа коју радите у Босни и Херцеговини након рата и колико се ова разликује од претходних?
Одмах после рата сам радио у Камерном театру „Злочин и казну“, па сам играо у представи „Карлина Нојбер“. Два пута сам гостовао у Мостару и играо док је на крову Народног позоришта била рупа од гранате. Пред сами рат сам режирао у Мостару представу „Дом Бернарде Албе“ у Народном позоришту, можда је то била и последња њихова предратна представа. Знам да је тада био жесток напад на Дубровник, да је Анте Вицан говорио да би требало исказати неки протест против тога. То је било на премијери, пред дизање завесе. Позоришни бифе је био пун резервиста из Ужица. Онда је била затворена пруга у Чапљини, надоле, у Добоју према горе. Ето, то је била Босна у то време, од Чапљине до Добоја, није се могло даље.
* Како неко ко има толико искуство у раду с глумцима и њиховој едукацији гледа на време кад сте ви почињали и ово данас? Кад покушамо да препознамо у овим данашњим глумцима оно нешто што носи ваша генерација нисмо сигурни да нам успева.
Кад ме питате о искуству, прво да вам кажем да има један, данас би се рекло твит, али то је рекао један сатиричар: “Све најбоље ствари у животу направљене су упркос искуству”. Тако да од мене и сличних искусних не треба више много очекивати, већ треба очекивати од оних који хоће даље, који хоће нешто ново, који имају енергије, а то наше искуство често може бити контрапродуктивно. А то да ви данас у глумцима не видите оно што можете видети у старим, то је нажалост логично за очекивати. Глума се унижава из дана у дан, нема ни тако озбиљних представа, ни озбиљних ансамбала. Много брже се ради.
Глумци су масовно добијали отказе или нису запошљавани у последњих 20 или 30 година, не раде континуирано, нема екипа које брину о њима као што су некад бринуле. Након неколико представа у Атељеу 212, уметнички директор Борислав Михајловић Михиз, један од тада најзначајнијих књижевних и позоришних критичара, седео је поред мене и рекао ми: ‘Колега, ја сам гледао неколико ових ваших улога, када ћете ви доћи до мене да ми кажете шта хоћете да играте?’
Он је желео да послуша шта бих ја хтео, он би нешто да ми предложи шта бих ја могао. Једна колегиница ми је причала како је педесетих година отишла до једног уметничког директора који је био њен професор и рекла: ‘Професоре, ја бих хтела да играм то и то’. Он ју је пресекао и рекао: ‘Не може’. Она се збунила, укочила, а он каже: ‘За две године’. Значи, он је мислио о њој и он верује да ће она то играти за две године, не сада. Данас тога нема, данас је хиперпродукција, сви тобоже нешто раде и сви су нешто популарни, познати, а за годину дана више нико није познат. Много тога се снима и што се каже у нашем жаргону – полива.
Снимај и снимај, да се попуни програм, да се направи оквир за рекламе, никакве ту озбиљности и продубљености нема. Није се ни раније нешто много спорије снимало. Сви се чуде кад ја кажем да је ‘Ко то тамо пева’ снимљен за 26 дана, а данас сви кажу како се не може снимити филм за месец дана. Може, само другачије се радило, другачији си однос имао према задатку. Данас само да ово измлатимо па трчи нешто друго да се ради.
* Кажете – више волите Југославију него ове државе данас. Нико није задовољан, сви се жале. Да ли је могуће да је све то до нас? Да ли постоји могућност промене те колективне свести, јер људи стварају систем, а не систем људе?
Често сам о томе причао, знате како елементарна пристојност налаже „у кући обешеног, не прича се о конопцу“. Мислим да су некадашња Босна и она Југославија обешене, заклане, убијене, непристојно је причати о томе и што се мене тиче непотребно. Толико сам причао, ништа помогло није, ствари су сваким даном све горе. Постоји тај један психолошки моменат, дотукло нас је то што се десило, убило нас је просто. Моја супруга и ја више не верујемо људима. Ми смо избегли из Сарајева и дошли у Београд, тамо су били њени. Да су њени били у Загребу, ми бисмо ишли у Загреб или да су били у Приштини, ишли бисмо у Приштину.
То неме никакве везе ни са Србима, ни са Хрватима. То људи бркају, иде се својима, али својој породици, а не некој умишљеној заједници. Онда смо једно другом признали да смо изгубили поверење у људе и да смо, срећући ту гомилу људи на београдским улицама, само размишљали да ли би ме овај гађао гранатом, да ли би ме овај заклао. На човеку се не види колико је зао. Мислио сам да ћу, кад изађем из стана у Сарајеву, након што су ми 40 дана падале гранате на главу, напољу затећи све саме ђаволе, а затекао сам нормалне, обичне, цивилизоване, шармантне људе. Онда смо ми побегли, а друге су гранатирали 440, 4.040 дана, без икакве гриже савести.
Да ли сте ви тај који би ме сутра гађао гранатом? Да ли сте ви тај који би ме сутра клао? Ја то не знам по вама, а и кад би се то десило то би било чудно. Зашто да ме нормалан, цивилизован, паметан, образован, духовит, шармантан човек коље?! Зашто ме гађа гранатом? Људи су тада изгубили веру у своје најближе, у своје пријатеље, а то губљење вере данас се подгрева и људи не могу да се врате у оно стање када су нам све перспективе биле отворене, кад смо веровали да ће нам сваки дан бити све бољи, кад су нас широм света дочекивали као светске звезде. Југословени, шта смо ми били према Пољацима, Чесима, Русима, кад дођемо у Венецуелу, у Иран…
У Ирану сам играо, ми смо били прве звезде тог фестивала, самим тим што долазимо из Титове Југославије. То се не да заборавити. Без обзира на то што кажу да је комунизам био стега и да се нешто није смело, живео је осећај слободе. То сам ја говорио у Београду, ако ти мислиш да је у питању српство, иди на Пале и буди против Караџића па ћеш видети шта ће ти се десити преко ноћи. Уопште се не ради ни о српству у Бањалуци, ни о хрватству у Мостару, ни о бошњаштву у Сарајеву. Ради се искључиво о интересу једне касте која се дограбила могућности да се обогати. Можеш бити на н-ту те нације и те вере, ако си против њих, изгубићеш главу преко ноћи.
* Имали сте тежак ратни пут, већ сте део и споменули: Сарајево, излазак из Сарајева, проблеми са сином… Знајући како су те ратне епизоде тешке, колико је то трауматично, да ли се бар та траума може капитализовати кроз уметност? Да ли може донети ишта позитивно, осим тим људима за које сте рекли да данас владају?
Пред рат сам говорио студентима, тешећи их. Па добро, хајде, биће рат, сад већ видимо, почело је оно и на Башчаршији, убијен је онај сват, што су после искористили говорећи да је то био повод, а да претходну годину није било наоружавано цело Сарајево и цела Босна. Онда сам им ја рекао, макар ћете бити једини глумци на свету који ће имати у искуству такву једну ствар. Касније, кад сам и сам то искусио, схватио сам да ми то искуство апсолутно није потребно и да са њим ништа не могу. Све се то да и замислити. Толике ствари ми замислимо. Никад нисам убио човека, али на сцени то играм врло уверљиво. Никад нисам ово или оно, а на сцени то радим врло уверљиво.
Значи, не морам ја непосредно да доживим рат да бих могао да судим о томе, довољно сам паметан. Знам да су један и један два, а ко не зна да је рат погуба људске нарави, што каже Држић. Нарав је у хрватском природа, карактер. У рату прво страда природа, страда људски карактер. Људски карактери су страдали и то је непоправљиво, јер то није борба против фашизма, то је братоубилачки рат, то је брат брата убијао, комшија комшију, рођак рођака, јер ми смо сви тада били рођаци. Ја сам тада имао рођака и ових и оних, и петих и десетих, то су све моји. Рат убије људе у појам. Лажу, јер нам потурају кукавичје јаје. Није то агресија, није то био грађански рат.
Да су се грађани питали, рата никад не би било. Питале су се нације и конфесије, то је био међунационални и међуконфесионални рат. Они су одговорни, нације и вероисповести, а не грађани, јер ја сам грађанин. Ја никад на другог грађанина не бих ударио, али вера на веру, нација на нацију хоће. У последње време, све што је избијало, избијало је на тој основи. Зашто мислите да нам стално потурају да је био грађански рат?! Да би оптужили грађане, а да би са себе скинули одговорност, са нације и са вере.
То је био међунационални и верски рат, јер су грађани у Сарајеву до краја протестовали. Хиљаде и хиљаде, десетине хиљада, сто хиљада Сарајлија ишло је тог дана из Добриње, држећи се за руке, док нису наишли на фашисте, на националисте, на верске фундаменталисте који су пуцали у њих, да би их као грађане који неће да ратују разбили. Сад кад човек гледа нпр. Јутелов концерт за мир, види толико позитивне енергије и толико жеље да буде другачије него што је било. Изгледа надреално и оно што се тада десило и оно што је било касније, кад човек погледа шта је било с том двораном и с тим људима?!
После једног часа сам ишао кући на Грбавицу, тамо на Марин-Двору је био грађански протест. Намеравао сам да се томе прикључим и стао сам уз оне људе који су испред Скупштине митинговали, протестовали против рата. Још рат на прави начин није био почео и одједном, десно од мене, на дестак метара, поскочише момак и девојка. Периферним видом сам видео да запраши нешто око ногу. Пуцају из Холидеј ина, а тамо је седиште СДС-а. Пуцају на грађански протест, јер им не одговора грађански протест, не одговарају им грађани, а онда ће тај рат који су започели назвати грађанским.
* Рођени сте у Варешу, школовали се и префесионално стасали у Београду, па се онда вратили у Сарајево. Тамо сте били баш у ове златне осамдесете. Како сада гледате на тај период, на Академију сценских умјетности, Сарајево, живот тада?
Сјајан почетак осамдесетих, па Олимпијада ’84, па сјајна музичка сцена, спортска сцена, Жељезничар, Сарајево, Вележ, тузланска Слобода, Борац из Бање Луке, чак Искра из Бугојна, то су чуда била и коме то није одговарало?! Том еманципацијом Босне и Херцеговине, тог духа босанског заједништва, Београд и Загреб су губили много. После кад сам избегао у Београд, дружио сам се са једним својим професором који је доктор историје уметности који је предавао на факултету у Београду и он каже: „Ти то не памтиш, ја сам из Славоније и сећам се тих прича пред онај рат, прича је била искључиво чија ће бити Босна.
Та прича се сада понавља и све док они не поделе Босну, неће се смирити“. Како тада, тако и сада пред овај рат, Туђман и Милошевић су цртали карте на салвети. О томе се ради. Што им смета један ентитет који се формира? Смета им јер губе своју интересну зону, као да поделе оно што се, ако тако настави, неће моћи поделити.
* На АСУ, док сте били професор, а били сте и декан, асистент вам је био Емир Кустурица, бескрајно талентован и бескрајно контроверзан. Вероватно нико не може боље направити анализу његовог лика и дела од вас који га знате тада, а видите и данас његов друштвени ангажман?
Мислим да ја не могу направити ту дијагнозу, може само психијатар ако је поштен. Под условом да тај психијатар не буде Караџић. То је за психијатра, даље немам ништа да додам.
Страшно, некид ан га гледам, слушам како петља о вери и о Богу, о слављењу Божића. То су бесмислице, то су баљезгарије, то су будалаштине. Како је Бог највећа идеја коју је човек смислио и зато он мора веровати у ту идеју. Па зашто онда верујеш у православље? То је само један реп у длаци, длака за длаку, што каже народ. Шта значи крстити се овако или онако, славити Светог Саву или не знам кога? То је преписано, као што је Стари завет или Књига постања преписана од Сумера, Бабилонаца… Зашто бих ја сада веровао у то?!
Исто као да ја сада верујем да на небу постоји неки Хамлет који је Бог освете. То је литература, то је машта, то је будалаштина. Ја не кажем да то није велика истина и велика идеја, јесте, да постоји нешто изнад нас, у нама свима, што нас је створило, али то нипошто није овај Бог. Тај човек са седом брадом који седи на облаку и испија кафу, како гледамо у реклами, а поред њега Свети Петар с кључевима о појасу, дајте, молим вас. Сад он покушава да оправда себе поред бадњака и неког заложеног камина, да оправда своје богатство које је стекао причајући о социјалној правди и једнакости.
* Сарађивали сте, едуковали, стварали стотине младих, нових глумаца, од којих су многи сада етаблирани. Кога бисте истакли као понос школе коју сте пропагирали?
То ви тако кажете, а други ће вам рећи потпуно супротно. Кад смо хтели да прославимо 25 година настанка „Аудиције“ хтели смо да направимо интимну, своју забаву, па направимо и две представе чији ће приход ићи у корист Дома “Љубица Ивезић”. Нису нам дозволи да то играмо у оквиру Академије, с образложењем да сам ја уништио генерације глумаца на АСУ тиме што сам направио „Аудицију“. Ви кажете овако, а они којима би требало веровати, који су универзитетски професори, наставници, истакнути уметници, Харис Пашовић и компанија, они кажу да сам ја многе упропастио. Тако да све зависи из којег се угла гледа.
* И данашње представе, оне некад комуницирају с истом публиком, али као да то раде на другачији начин. Да ли мислите да данас има више политички ангажованих пројеката него што је било пре?
Сваки пројекат је на неки начин политички ангажован, али данас постоји једна замка, односно превара, како превести жедне преко воде. Глума, представа и филм могу се посматрати са два становишта, једно је занатско, естетско, то је уметност која има своја посебна средства изражавања, свој посебан језик, своје вредности које су мање или више познате. У глуми можда не постоје, али у музици или сликарству постоје енциклопедије, можете читати шта је ко стварао од прије неколико хиљада година. У глуми не и они који предају историју драме и позоришта не знају више од два глумца од пре двадесет година. Историја глуме код нас практично не постоји.
Други аспект је морал, јер ми причамо неке приче које у основи имају неки морални проблем. Најбољи сукоби су везани за морал, разликовања да ли је ово добро или оно, треба ли ово да радимо или не, треба ли светити оца тако што ћу убити краља за којег се прича да ми је убио оца или не треба – Хамлет. Бавити се овом страном, гледати морал, значи доводити у питање естаблишмент, политику, а бавити се с ове естетске, занатске стране, значи бавити се самим собом.
И мангупи су се добро досетили да сад измишљају поступке естетизације, баве се самим собом, глумом као глумом, позориштем као позориштем, нас овај свет не занима. То је политка спремна да плати колико год тражите, само се бавите собом, само се бавите својим средствима исказивања, не говорите о моралним проблемима, не стајте пред нас као огледало да се ми не бисмо видели у њему.
И они који се данас баве таквом врстом позоришта и глуме, која је пре свега естетизација, не разуме ништа шта се догађа, али се нешто озбиљно догађа, они имају новца колико хоћете. Они држе фестивале, они путују, а ови који покушавају да скрену пажњу на неке моралне проблеме, они су сами са собом у проблему, нарочито пред политиком.
Ови први држави добро дођу, имамо позориште које се не бави свакодневним животом већ се бави само собом, а публика је глупа јер код нас нико никад није ишао у позориште, што није тачно. Ја сам највише времена провео у позоришту које је имало публике толико да се никада није могла игла бацити – Атеље 212. Да ли му је нешто фалило? Не!
Изузетно је квалитетно било, никада није имало проблема с публиком, данас и оно има, јер раде неке концепте из малог мозга, тако се редитељу хоће, тако он види ствари, а о свету говоримо све најгоре. Убиј се ако мислиш најгоре о свету, а притом се од истог света гребеш за милионе и милионе. На крају је све политика, оно је избегавање политике и зарађивање пара, а ово је сиротињско преживљавање и непрестано сукобљавање с политиком.
* Да ли се тај сукоб с политиком оцртава у томе што сте данас више везани за Цетиње, него за Сарајево или Београд?
Ја сам за Цетиње везан толико да тамо живим колико стигнем, а ове године ће заједно с овим боравком у Мостару бити и четири пет месеци да сам ван Цетиња. Тамо живим и понешто одиграм, неку улогицу. Углавном радим у Београду, Сарајеву, сада у Мостару, летос у Пули, звали су ме у Загреб… А и ситуација је отприлике иста, овде су сукоби, али су и тамо. Црна Гора је располућена, али располућена је и Америка, па шта јој фали? Располућене су и друге земље, Француска, Енглеска, још се не зна ко је у већем броју, ови који су за Брегзит или ови који нису, то је у неколико гласова, али постоји систем који је изнад тих подела. Код нас се на поделама све исцрпљује.
