Прочитај ми чланак
(Томица Ћирић)
Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај: критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај: симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник) се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима).
У потрази за позајмљеном наградом.
Први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико није гадљив на награде! Таман посла да неко из лауреатизоване братије макар и помисли да, рецимо у кишовском маниру, врати додељену му награду. Такав гест би сигурно наишао на праведничку осуду еснафско-удворичког аудиторијума. Било би то налик смртном сагрешењу, равно издаји отаџбине. Таквог смелог литерату би плебисцитарно сва књижевна удружења ad hoc прогласила будалом, а јавност с пуним згражавањем осудила.
Јер награда у данашњем књижевном систему никад није индивидуално признање писцу.
Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај: критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај: симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник) се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима). Е сад, код враћања зајма, да се послужимо и даље овим економском параболом, награђени песник касније у својству члана неког будућег жирија награђује колегу бившег критичара, који је сада у улози песника –конкурсног претендента за неку следећу награду. То није чак ни клановски однос. Клан је израубована медијска инсинуација. У питању је врло перфидан меркантилни однос. Критичар добија хонорар за свој ангажман, песник награду, паре и симболичку моћ, касније песник постаје критичар «по заслузи и признању», онда он добија хонорар а свог колегу, с којим је иначе у пријатељским односима, награђује истом или сличном наградом «у разумном временском року». Не мора то да буде одмах идуће године, може да се деси и за пет година, (мада сумњам да су наши писци баш толико монашки стрпљиви), али облигациони механизам је суштински исти:
Схематски приказ: Ја =>Теби, Ти => Мени
Мала бара, тек понеки говнобаљ.
Ерго, није проблем у наградама. То јест, не би био никакав проблем у томе ко се награђује ако би макар за нијансу награђене књиге (романи, песничке збирке итд) помериле вредносне границе у доживљају и поимању савремене литературе. Нека ми неко климоглаво потврди да су Гоцићев «Таи» или Гаталичин «Велики рат», да узмемо само најбоље романе по НИН-у у задње две године, означили некакву прекретницу у нашој савременој романескној продукцији, те да су со-цаллед «Камена чтенија» Ивана Негришорца, полутански овенчана наградом «Меша Селимовић» нешто заиста променила у данашњој поезији или…? Биће да су у случају последњег лауреата своје мистичне интерпретативне моћи удружили сви пресвети критичари региона да би у јавност благопроизвели један парапоетски (идеолошки) – мућак. И није проблем ни у ауторима који пишу такве књиге. Нека су нам живи и здрави. Проблем је у систему који их мајеутички љуљушка, бабички бди над њиховом библиографском колевком и с времена на време матерински брижно – подоји. Пошто и иначе живимо у некрофилном друштву, уз то и прилично канибалистички настројеном према млађој популацији (према слаткоречивом етиолошком миту о златном добу – млади имају у најбољем случају онтолошки статус бижутерије). Другим речима, млађи аутори су сувишни ако се не уклапају у представу о сопственој ништавности.
Критичар и песници деле уловљеног читаоца
И није то тек конвенционални топос, како се то бенигно приказује у јавности уобичајеном фразом о тобож генерацијском сукобу који је педагошки увек на страни старијих, док су млади пуни неразумног витализма. Не. Нема сукоба, Заправо, нема никаквог сукоба јербо млади у једном некрофилно-аутоканибалистичком систему вредности не постоје. Млад аутор (писац, песник) између 20 и 30 године не постоји у књижевном систему. Ретки су часни изузеци који само потврђују то правило. Млађи аутори постоје као млади тек у својим касним тридесетим, тада се књижевној геријатрији отприлике завршава друга младост и почиње пост мортем – вечна младост. Млађи писци и песници не постоје зато што никоме нису потребни. Ни издавачима, ни еснафима, ни старијим колегама. Не могу постојати млади ако имамо обесмрћену младост иконички агилних књижевних отаца.
Млади су у таквом логичком низу – непотребна таутологија, те се симболички жртвују прошлости. А прошлост је по дефиницији увек на страни мртвих.
Похвала лицемерју.
Никада не верујте писцу када прича о својој аполитичности. Аполитичност је измислила господа да би лакше манипулисала својом савешћу. Мит о аполитичности појединца је могућ једино онда када је друштво институционално деполитизовано а сам појединац утопијски измештен у простор грађанског благостања. Како таква медолико окапана грађанска пасторала у стварности не постоји, сви писци који су тобож само заокупљени својим поетичким питањима и те како су стварносно уроњени у горепоменути систем. Штавише, својом лажном аполитичношћу, те тобожњом естетском неутралношћу, таквом систему само дају посвету и легитимитет. Колико је само проливено овидијевских суза над текућим променама власти од стране разних писаца, колико гневних солилоквија катапултираних из виртуелних катакомби Интернета, а колико скрушеничког покајања те суза радосница тек предстоји када вам исти тај систем благонаклоно намигне и шеретски потапша наградама. Напослетку, најбоље је аполитичност када сте (не)формално у некој политичкој странци. Тада можете да будете аполитични до миле воље. Чак и да пишете против власти. Јер први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико није гадљив на награде.
Дај шта даш.
(afirmator.org)
