Они поручују: Код нас нема демократије, не смеш ни да шеташ јер ћемо да те бијемо или убијемо, казао је председник Србије и оснивач Српске напредне странке Александар Вучић још ономад, у Бриселу, након вечере са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, најављујући да ће доћи у Ниш.

Неистина (еуфемизам, пристојности ради) да су опозиција, студенти, „блокадери“, „они“ или ко већ најавили да ће у Нишу физички атаковати на његов живот или тело, била је увод у низ других бесмислица (ето, опет еуфемизам) гледе ове визите. Тако је она (визита), изузев што је била уобичајено досадна- упркос другачијем и видљивом маркетиншком напору председниковог тима- постала и неозбиљна (докле више ти еуфемизми?!).

Да ли ће председник Србије „смети“ да прошета Нишом- у којем на прошлим изборима јесте добио мање гласова него опозиција, али је ипак реч о граду који није у појасу Газе – постала је тема за разне актере, социјалне мреже и медије, након што ју је председник наметнуо.

Таква, будаласта „дилема“ испоставила се занимљивијом од већ толико пута виђене функционерске кампање, која подразумева отварање фабрика (које ће стварно почети да раде за две године), примамљива обећања, звучне оцене о ситуацији, самохвалисање и блаћење политичких противника. Била је изгледа фришкија од бурека код „Брашка“ и мезетлука у „Швајцарији“, а интригантнија од председникове вожње бусом до Нишке Бање или никад спонтанијег разговора са „случајним“ пролазницима.

Пумпао ју је, свакако, и сам председник изјавама да „они“ који су му наводно претили насиљем уколико се усуди да прошета, могу, ето, и да „ставе страже“ или „вичу“ на њега када то буде урадио. Али, он ће, ипак, победнички прошетати кроз Ниш, упркос бољкама које има к’о сав нормална свет.

„Ако будем могао због колена, не могу дуже од километра, километра и по, то ми је да се мучим, да будем искрен. Али толико хоћу, у инат, онако тек да се нервирају. Мени за душу, ништа више. Мора нешто човек и себи за душу да уради. Да завршим цео радни дан и све друго, а онда ћу за душу, само да се шетам“, казао је.

Потом је – ширили су медији непотребно знање- прошетао прошлог петка под окриљем ноћи, пар стотина метара, по прилично празном Тргу краља Милана, у друштву градоначелника Драгослава Павловића, и респектабилног видљивог и невидљивог обезбеђења. Па читаву тему закуцао речима: „Доста сам шетао“ и то „центром центра“.

Оваква, бизарна надгорњавања око једне шетње кроз Ниш, дошла су у време кризе са НИС-ом, претњи санкцијама, потенцијалних несташица и инфлације, хапшења министара због мастодонтске корупције, великих афера, као и студентског и грађанског протеста који је обележио годишњицу.

Стручњаци за душу би такву инфантилност „првог човека“ једне државе, усред белодане друштвене кризе, вероватно умели добро да дијагностификују.

Тим пре што у тој држави заиста постоје места, попут рецимо Новог Сада, где ниједна његова шетња не може и не сме бити бити лагана.

Извор: danas

Ознаке: Александар Вучић, Ниш, шетња