Pročitaj mi članakU Moskvi je jutros provejavao onaj tihi, gotovo opipljiv naboj koji se pojavi kada zvaničnici pošalju poruku koja odjekne mnogo šire nego što se na prvi pogled čini.
Током сусрета са активистима организације „Млада Гарда“, поводом обележавања 20 година омладинског крила странке „Јединствена Русија“, Дмитриј Медведев је изговорио реченицу која је одмах почела да кружи медијима: Ситуација ће трајати онолико дуго колико је потребно док Русија не постигне своје циљеве.
Док су се млади окупљали у сали у Москви, Медведев, који је на челу странке „Јединствена Русија“ и истовремено заменик председника Савета безбедности Руске Федерације, обраћао им се тоном који је био хладан, али јасан.
Најпре им је захвалио на досадашњем ангажману, а онда убацио једну од оних реченица које промене правац у средини, као да је желео да их припреми на озбиљност онога што их чека: „Хвала вам за оно што сте већ урадили, узимајући у обзир ваше искуство. Желим вам успех у мисији која вас чека. Специјална војна операција се наставља. Добро знате због чега и зашто. Наставићемо док Русија не постигне своје циљеве. Желим вам све најбоље, чувајте себе. То је једнако важно као и помагати својој земљи.”
Овај скуп, премда симболичан, отворио је старо питање: Када би се ситуација могла привести крају? Одговор који стиже из руског државног врха, ако се сложе изјаве из различитих обраћања, не оставља много простора за нагађање.
Према ставовима које је Владимир Путин изнео и у обраћању грађанима Русије уочи почетка операције и касније, у јуну 2024. током говора пред руководством Министарства спољних послова, све има конкретне критеријуме.
Путин је тада јасно навео услове без којих се, према руском тумачењу, не може говорити о стабилном споразуму. То укључује повлачење кијевских структура са територија Доњецка, Луганска, Запорожја и Херсона, регија за које је Москва још 2022. саопштила да их сматра делом Русије. Уз то, нове границе, укључујући Крим, Донбас, Запорожје и Херсон, према њиховом ставу, морају бити потврђене међународним документима.
Ту се списак не завршава. Москва тражи одрицање Кијева од уласка у НАТО, затим неутралан, ванблоковски и безнуклеарни статус Украјине.
Помиње се и демилитаризација, као и низак ниво националистичких структура који би, према руском наративу, требало да буде уклоњен.
Питање права рускојезичних становника Украјине остаје посебно наглашено, док се као последња тачка наводи и то да би евентуални споразуми морали да укључе укидање рестриктивних мера уведених Русији, што подразумева и учешће западних земаља у процесу.
И док Европа већ увелико покушава да разуме шта би овај пакет захтева могао да значи за њу, у Москви делује као да нема журбе. Порука је једноставна: Све ће трајати док се циљеви не испуне, без временског рока, без наговештаја компромиса на који би се Запад ослањао.
Како ће се ово даље развијати, тешко је сада проценити. Између редова остаје простор да се ствари могу мењати брже него што иједна страна очекује, јер међународни пејзаж уме да направи заокрет онда када се чини да је све залеђено.
Европи се, по свему судећи, не пише лак период, а питање које виси у ваздуху гласи: Да ли ће неко успети да пронађе пут којим би се изашло из овог кружног кретања, или ће се линије још дуго цртати без краја на видику?
