Србине, зато се немој склањати од горчине, тиме се склањаш од истине. Истини не можемо побећи, она ће нас кад тад сачекати, када осетимо горчину, прихватимо је и размислимо о њој, потрудимо се да у будућности буде мање горка. Не можемо пред вековним истинама да забадамо главу у песак надајући се да кад поново изронимо главу оне неће бити ту, такво нешто је немогуће и није ником успело.

Такво понашање не приличи светосавцу. Понашати се тако је, као прво, кукавичко, као друго, није сагласно са српским народом и, као треће, сигурно неће проћи. Проблем и горка истина коју не прихватимо реално данас, не суочивши се са њом на прави начин, сутра може бити само прогресивно већа. Ако потискујемо истину испливаће лаж. Колико дуго мислимо да човек може да живи у тој септичкој јами? Колико може да се издржи у простору у ком се свуда око вас шири смрад неистине?

Сигурно је да лешинари и хијене навикнути на смрад распаднутих тела својих жртава могу да живе окружени тим несносним мирисом, човек сигурно не. То што запад успева да живи док све око њих заудара на лаж и превару довољно говори о њима. Свако задржавање у близини такве средине неминовно доводи само до све веће запрљаности душе. Све до момента док не обузме целог човека, претварајући онда и њега га у још једну нехуману звер. Да би човек успео да задржи своју људскост мора на време да постане свестан тога.

Свесност се најбоље постиже истином. Заборавимо зато колико је често та истина за нас горка, јер она је једини могући пут, једина стаза у живот вредан постојања. За правог Србина сигурно је да покушава да буде на путу вере, истине, љубави и правде. Проблем је што неки пут он несвесно залута. Да ли смо залутали на лажну стазу или смо ипак на правом путу поред толиких историјских истина, Србину није тешко проверити. Довољно је да се присетимо Душанке Ђукић, Живке Кнежевић, Фатиме Дедић, Жељке Тубић, Зилхе Делић, Сафете Медић, Нађе Пушка, Драгославе Марић, Милене Сандић, Драгице Комљеновић, Мајде Ђуран, Грозде Рауш.

Подсетивши се њихових имена запитајмо се шта нам она говоре. Ако нисмо препознали ових дванаест мајки, ако смо прегазили преко њихове жртве, то је сигнал да смо већ залутали. То значи да морамо хитно да се пробудимо док не залутамо тако далеко да нам повратак на прави пут постане немогућа мисија. Без обзира што сам сигуран да сваки прави Србин зна ко су поменуте мајке због оне горке истине која је њих најтеже погодила, морамо их се увек изнова присећати.

То су мајке оне деце која би данас били поносни родитељи и градили нову будућност да им је запад то дозволио. Нажалост нису им дозволили да граде будућност, нису им допустили ни да упознају другу децу а камоли да постану родитељи. Једино што су стигли ти невини анђели јесте да нам испишу горку истину о хуманости запада. Истину која, ако је на време схватимо, за нас сем своје горчине може бити и лековита. Истину коју су они платили најскупљом ценом. Али не узалуд, већ да ми како данас тако и у будућности не би више никад плаћали тако скупу цену заблудама о братском хрватском и бошњачком народу или још већој глупости о правди и хуманости запада.

Смрт ових дванаест тек рођених анђела 1992. године била је директна последица недостатка кисеоника. Чије је допремање на простор Бања Луке било онемогућено како демонском одлуком светских моћника тако и блокадом хрватских и муслиманских војних снага које су у то време држале „посавски коридор“. Дакле пошто су хрватске и муслиманске снаге држале под опсадом простор око Бања Луке било је немогуће копном допремити кисеоник као и остали медицински материјал неопходан за породилиште. Једини преостали пут којим је то било могуће извести је био ваздушни.

Нажалост над простором РБиХ, по одлуци Савета безбедности, важила је забрана летења. Србија је спремила неопходне боце са кисеоником и авион у Београду је чекао на једину нормалну и људску одлуку, чекао је са запада одобрење лета. Представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организација били су потпуно упознати са овим проблемом. Апели за помоћ су били упућени путем радија, телевизије, новина, преко званичника чекало се само на оно немогуће – хуманост запада. Одобрење није стигло, доктори су покушали да употребе „индустријски кисеоник“ добијен од Војске Републике Српске и неколико приватних предузетника али то је ипак било недовољно.

А онда је 22. маја 1992. умрла прва беба, након чега наступа агонија и редом смрт још једанаест беба. 17. јуна 1992. и последњи анђео је склопио окице у Бањалучком породилишту. Седам дана након тога Војска Републике Српске заједно са јединицама Српске Војске Крајине после жестоких борби успоставља коридор са Србијом. Од тада се кисеоник редовно могао достављати и омогућено је боље снабдевање медицинским материјалом свих западних српских земаља. Касније је у народу ова историјска војна победа названа „Коридор живота“, а сам генерал ВРС Момир Талић је рекао: „Нећу да деца више умиру“.

Две бебе из Бања Луке су успеле да преживе али не и без последица. Слађана Кобас која је рођена 18. јуна 1992. године и успела да преживи због недостатка кисеоника је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа, а касније се безуспешно борила и са раком костију. Преминула је 9. фебруара 2006. године у 13. години живота. Марко Медаковић рођен 21. јуна 1992. године, након рођења је био без кисеоника око 10 минута што је довело до тога да дише са трећином плућа, церебралне парализе, хематома на мозгу и кривљења кичме. О њему је снимљен и документарни филм који је приказан на Берлинском филмском фестивалу, тако да су западне хијене могле још једном да се упознају са својом „хуманошћу“.

Данас оно што је сигурно је да Србијом владају неки нељуди који као да нису родитељи. Можда поседују неку децу која се воде као њихова али, да су прави родитељи, никад не би дозволили да по другим родитељима лицемерно газе. Знали би колика је љубав ка чеду, знали би шта значи имати и волети дете. Знали би шта значи изгубити дете. Знали би како је онима који су изгубили своју децу да би наша деца боље живела и знала истину.

Да ли би могао српски родитељ да погази српске жртве, српску децу?

Не би могао сигурно, нико не би могао по деци, нико не би могао да гази по бебама, по оним дивним невиним анђеоским очима које једва да су стигле да се отворе. Нису успеле ни све боје да распознају својим окицама а већ су их НАТО и ЕУ демони затворили и убили. Тај злочин запада над децом чија је једина кривица што су рођени у српском породилишту никада Србин не може да заборави. Као ни милионе других западних злочина над нама. Овај нам је можда само нешто ближи зато што смо ми били и његови сведоци.

Светосавац зна да српски родитељи никад не би могли да згазе по српској деци. Размислимо онда ко су они који данас седе на местима властодржаца и газе српску Отаџбину, срамно газе по српској деци. Време је да Србију воде они који воле своју Отаџбину, они који знају шта је државна част. Време је за оне који своје синове уче Србију да љубе.

РОДИ МИ СИНА СРБИЈУ ДА ЉУБИ

Колико волим поље, колико волим сад
Да умрем на њему, жељан сам и рад
Знаш туђинче знам те, слушај јецај тужни
Оплакујем тебе, као ветар јужни

Колико волим поље, трњем зарасло
У мом винограду, зрно порасло
Еј тако ми клетве, носим је ко крст
Вратићу се тамо, мач се кује чврст

Љубави моја, живот се губи
Роди ми сина, Србију да љуби
Роди ми сина, Книну да лети
Роди ми сина, Косово да свети

У завет оставише нама наши преци
Да земља се свети, Србине сад реци
Србија зове сада, и родни крајеви
Проћи ће многа лета, дигни се народе мили

Ја ћу сејати пшеницу, на пољима тим
Чуј крвниче чуј, кунем ти се свим
Још хероја даће, народ овај мој
Спокојан ћеш остат, на земљици тој

Љубави моја, живот се губи
Роди ми сина, Србију да љуби
Роди ми сина, Книну да лети
Роди ми сина, Косово да свети

Милић Радевић

Светски моћници не стају, они и данас само у другим облицима настављају спровођење своје политике зла. Оне исте стереотипне политике у којој је кривац увек исти, увек православац. Они неће одступити од својих замисли и модела који су зацртали. То што им је прошлост милион пута показала да у томе неће и успети њих не зауставља. Свесни су да им је за то потребна додатна помоћ, зато и траже слабе карике међу нама. Да би били сигурни да тај несој неће сутра и њих издати траже им да се докажу тако што ће потписати оно што ни један Србин не може да потпише. Натерали су их да потпишу да желе у савезништво са убицама српске деце. Јасно је да су тиме хтели још једном да казне и понизе српски народ.

Некад би због потписане капитулације све улице биле пуне поносних људи који би јасно клицали: „боље рат него пакт, боље гроб него роб“. Наравно да не треба Срби да гину али ипак морају да постоје, а ако је једини начин да опстанемо борба, онда је избор јасан. Зар да дозволимо да нас избришу а ни да не покушамо да преживимо? Зар да дозволимо да нам поново одузму кисеоник да би схватили да нам неће дати да преживимо? Прави Срби никад нису пристајали на капитулацију и када је деловало немогуће они су се борили.

Данас се уместо поносног народа Београдом и Србијом шетају хомосексуалци, о патриотизму нам причају невладине организације, западне хијене и домаћи кукољ, о борби нам причају они који су од ње увек бежали, о вери нас уче они који су до јуче били убеђени атеисти и слуге сатане. Сигурно је да се мора научити да се трпи бол који постоји, али тај бол не сме постати трајно стање. Морамо научити како да свој бол, тугу и горку истину претворимо у непобедиву веру. Веру која ће нам вратити снагу за победу.

Кад народ дозволи себи да напусти своје корито реке живота коју су му преци оставили, десиће му се исто што и води која се излила из реке. Прво ће се разлити по околним народима и простору, једно кратко време ће ту бити видљив а затим ће га тај простор и народ једноставно упити. Утопљен у ту нову околину, врло брзо губи свој идентитет и нестаје. То нестајање није само визуелно већ суштинско.

Илузија је да можемо оставити материјалне вредности који ће нас надживети. Ако желимо да оставимо нешто иза нас, мораћемо се потрудити да то буде нешто што ће заиста и трајати. То може бити само оно духовно и дела вредна поштовања. Усмеримо зато корито животне реке у једином исправном смеру. Ослободимо се лажних вредности које нам намећу западни демони. Лепо је уживати у чарима живота али је њих немогуће у потпуности осетити ако не дођу заслужено. Не опиримо се више сумњајући у себе, наставимо путем предака а живот ће нам се отворити у свој својој пуноћи и лепоти. Само тако су наши преци, они прави Срби, успели вековима да својим поколењима сачувају идентитет, језик, писменост, Отаџбину.

Живимо време у коме нас упорно убеђују да заборавимо прошлост. Наравно да им је то важно, то је једини начин да заборавимо истину. Док год се будемо држали светосавља неће успети да нас избришу, рађаће се увек нови синови који ће знати Србију да љубе. Ми смо данас ту а живот ће наставити сутра и без нас. На нашем месту ће тада стајати наша деца. Наше је да данас својој деци усадимо љубав ка Отаџбини, да их научимо да је она вредна сваке жртве. И онда будимо сигурни да ћемо и поред свог труда западних хијена ми сами бити кројачи своје судбине.

Извор: Фонд Стратешке Културе/ Ненад Благојевић

Ознаке: Ненад Благојевић, Србија