Нико нема ни најблажу представу колико десетина хиљада прописа у Србији носи неку ознаку тајности, али су процене претходног Министарстава правде да 80 одсто њих тај печат носи – противзаконито. Иза ње се деценијама сакривало све и свашта – од нерада и јавашлука, до озбиљног криминала и злоупотреба. Жиг поверљивости, рецимо, и даље носе неки уговори о продаји државне имовине!

Ознаке “службене тајне” могле су да лупе свака банка, предузеће, институција, својевремено партијски пленуми, факултети, па и општине. Праве контроле ко и како користи ову одредницу није било.

Ситуација се није много променила ни после 2010, када је донет Закон о тајности података, који је требало да буде у примени већ годину дана. Тада су формално укинуте војна и службена тајна. Али не и у пракси. Данас постоје само четири степена тајности: интерно, поверљиво, строго поверљиво и државна тајна. Међутим, подзаконски акти неопходни да би закон могао да стартује још нису донети, па се не зна који документ како може да се класификује. Тако се дешавало да најобичнији статути организација и школа носе ознаке државне тајне!

Проблем са овом шумом којекаквих “тајних” прописа отворен је и приликом недавног скрининга у Бриселу, где је нашој делегацији предочено како су то уредиле неке друге земље.

– Редовни годишњи надзор који смо обављали, рецимо у МУП, посебно у Управи за људске ресурсе, показао је да документа везана за запошљавање кандидата носе и даље ознаку “службена тајна”, која већ три године не постоји – каже Александар Ресановић, заменик повереника Родољуба Шабића. – Али, није ту толико крив МУП, колико чињеница да закон није заживео јер фале кључни акти.

Служба повереника недавно је изнела податак да им је током прошле године стигло 2.270 жалби због ускраћивања података, а у скоро трећини, односно око 700, органи су се неосновано позивали на поверљивост. Те ознаке су ипак успели да скину.

Према проценама Генералног секретаријата Владе, на свакој седници, од 70 тачака колико буде пред Дачићевим кабинетом, две-три носе ознаку – тајна. У питању су платформе за путовања министара, односно предвиђене послове и разговоре, а тајна су и сва питања везана за безбедност. Степен тајности одређује предлагач, а сви ти папири добро су заштићени у сефу Владе. Тајне су и сви листови хартије који се појаве на затвореним скупштинским седницама Одбора за контролу служби безбедности, а чланови тог тела су се заклели да ће чувати осетљиве податке, укључујући извештаје безбедносних служби.

После доношења подзаконских аката, Закон о тајности података коначно би, од следеће године, требало да се примењује, а како Милошевић истиче, рок је две године да се прочешљају сви подаци и избрише жиг поверљивости са оних који то нису. То значи до краја 2015!

Два најважнија подзаконска акта која ће удахнути живот закону су уредба која ближе уређује више нивое тајности, као и уредба која одређује ниже степене. Прва је донета у септембру, а друга ће бити до краја године.

– При крају је доношење свих подзаконских прописа о Закону о тајности података – кажу у Министарству правде и државне управе. – У току 2013. Влада је донела Уредбу о ближим критеријумима за податке “државна тајна” и “строго поверљиво”, а до сада су донети и критеријуми за ознаке тајности “поверљиво” и “интерно” у БИА и Канцеларији савета за националну безбедност и заштиту тајних података. У поступку доношења је и Уредба за податке “поверљиво” и “интерно” у другим органима јавне власти. Влада је донела и Уредбу о тзв. индустријској безбедности.

(Телеграф)

Ознаке: Војска Србије, МУП Србије, Родољуб Шабић, службена тајна