(Пресс)

Не спорим злочин, напротив, али не признајем геноцид! Напротив, спорим га, не желећи притом да аболирам ни једну фукару која се тог јула ’95. зорила по Сребреницим у име српства. Фукара је фукара, нема то ни рода, ни нације, ни вере. Тек- фукара, живи мртвац поганог семена, које једнако рађа и у авлији и у башти.

Но, оно са чим не могу и нећу да се помирим јесте вазда иста слика сваког 11. јула- стотине нових табута полажу се у плачну сребреничку земљу, без краја, како какав некрофилски маркетинг.

Отуда ваљда и три тачке иза броја 8372 на спомен плочи у Поточарима и напомена: „Укупан број жртава, који није коначан“!

Када ће бити? Колика је бројка довољна да оправда проклетство и анатему наметнуту српству?! Колика је цена нашег ћутања, а колики збир њихове жалости?!

Те три тачке довека ће нас делити на нас и њих, довека ће бити међаш преко којег неће ни наши ни њихови потомци, довека се „мрзећи“ сваког 11. јула.

Има ли икога у овом страдалном народу да каже: „Доста“! Не са пребрајањем жртава и укопом несрећника, већ набијањем на сув колац народа, који свакако није најбољи, али далеко од најгорег на овој злосрећној кугли земаљској.

Премало нас је да би смо учинили све што нам се ставља на душу, а опет, изгледа, превише да би нас престали пребројавати…

Не секирајте се, више нас је под земљом, неголи на њој.

Није Србија ни небеска, ни земаљска- већ гробна!

Далеко више земља жртава, неголи џелата.

Од колевке за сваким од нас иписане су три тачке…

Питам опет: колика је цена наше ћутње?! Ако сте нас убедили да је поган у наше име чинила страшне злочине, реците за колико сте се, опет у наше име, погодила да кошта српска црнина?!

Тек да знамо када ће српска мајка на гробу тројице прекланих синова бити само сиротица у лелеку и црнини, а не живи споменик страдалништва?

Колико још треба да нас нема, колико још то треба да нас се осећа проклето и посрамљено, да се пободу крстаче над јамама, јаругама, вртачама, њивама, шикарама, над којима мајке насумично лелечу, не знајући где су им кости деце?

Нема довољно кандила и тамјана да се опоје и ожале сви преклани вратови и раздробљене лобање народа који је жалосно пристао да буде тек крајпуташ на месту свог нестанка.

Док год нам се животи своде на математику смрти- нема среће на овој гробном балканској земљи!

Док неко не каже: „Доста“, три тачке ће остати поклич, а не позив на молитву, ил намаз, а писари тек референти смрти у чијим је рукама оловка сабља, а спомен плоча грудобран иза којег кукавички позивају на јуриш…

Ознаке: злочини, Михаило Меденица, Сребреница