Прочитај ми чланак
Поводом 29.11.1943 – након седамдесет година – 2013: … “ Ја не знам шта је све ми била, и да је била једва знам. „
“ На 14. Конгресу Југославија није изгубила само своје вођство: она је престала да постоји као држава. Мада лабава као установа федерација је држала на окупу републичке интересе и сталешке себичности. Осим Савеза Комуниста после 14. Конгреса се наизглед сачувало све што је и раније било: славна традиција, државне међе тек понешто с југа угрожене… Али, сада су сви у судбину државе уносили уместо општих, своја схватања и потребе.
Југославија се обнављала као здање, које се дању гради, а преко ноћи разграђује, јер је увек било оних који су својевољно одрицали вредност сваке одлуке. Југославија се није поделила – као што се обично каже (… ) она се раскомадала на много више хтења и прохтјева. (… ) Сигурно је било много оних, који су се приклањали неискрено, који су преговарали на обе стране или се пребацивали, често због невеликог повода, из једног у други табор (… ) Грађански рат у Југославији није био страшан због проливене крви, већ због упорног безумља оних, који су већ једном ( 1941 ) прешли ивицу пропасти.“
Парафраза Радована Самарџића. Сулејман и Рокселана (Краљевина са два цара: на Мохачком пољу Угарска није изгубила само… ), Београд 1976.
Убијена и раскомадана
То је била Југославија после слома заједништва на 14. Конгресу Савеза Комуниста, након пада Берлинског зида и након свих неуспјелих покушаја премијера Анте Марковића и инфузије страних новчаних средстава, које је делом добио, а делом су му обећана, уколико се федерација не распадне. Све су то били покушаји, да се избегне комадање и грађански рат, кад је Југославија остала, не само остала под циглама Берлинског зида, већ је рашчеречена и претворена у крваве седмине које развлаче хијене, а по њима гмижу црви.
Не завршава ли тако свако раскомадано трупло? Од крвавог леша боље је одвратити поглед, јер смрт је увек трагедија и ружна је, а прати је и непријатан задах, од којег човеку постаје мучно…
Давно је Југославија нестала и нове генерације је или не познају или им је остала у магловитом сећању детињства. Нарицање над умрлим ствар је погребних обичаја и нарикача, а само је Господ васкрсао по библијском предању, оно што људи докрајче не васкрсава.
Узалуд је заборављени драмски писац и голооточки робијаш Аександар Поповић на умору деведесетих година ускликнуо: „Биће још Југославије и бит ће још социјализма !“
Засад их нема и у оном облику у којем их је било никад их више неће бити. Шта још не значи да те идеје не живе – јер нису од јуче – и да ће у неким другим временима доживети своје сасвим другачије, потпуније и сретније остварење. Таласи времена пролазе и враћају се, никада мирни, никада исти, никада не одустају од трагања за новим обалама, како би изменили оне старе.
Остатак ничега
Кад је након Пиночетовог пуча у Чилеу умро Пабло Неруда, упркос огромног страха и патње, која је тек добијала своје застрашујуће црте пред чилеанским народом, на спроводу се окупила велика маса људи узвикујући само три речи: “ Неруда је жив ! „
Хтели су рећи да Неруда живи у њиховим срцима, идејама и уверењима, у сопственим стиховима и да ће наживети метеж и трагедију, која их је задесила. Исто се може рећи и за идеју Југославије: она живи не само у сећањима оних који су је доживели, већ иу сећању оних који је не памте, као давно нестала земља, коју су надахњивале напредне мисли, од којих данас није остало готово ништа, али метеж живота зове старе утопије и присјећа се минулих нада.
Убицу привлачи место злочина. Старци тугују за младошћу, а млади жуде за срећом. Све то тешко исказиве, сплетено у мучан чвор супротних осећаја, хтјења, мржњи, жудњи, жеља, осећаја пораза или Пирових победа, све што је у сваком човеку младом или старом, другачије, различито, црно или црвено, жарко или угашено, има ипак и данас има само једно име: Југославија.
Црвено и црно
Лав Толстој је у уста Ане Карењине ставио незаборавне речи о љубави: „Мислим да има онолико врста љубави – говори Ана – колико и срдаца“.
Па и осјаћај (љубави или мржње) према бившој земљи на овим просторима има колико и срдаца. Свак је катарзу нестанка земље доживео и проживео на себи својствен начин и у њу упутио своје потомство. Па кад смо већ на метафорама, можда није на одмет сетити се и почетне реченице Толстојевог романа:
„Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица несрећна је на свој начин „.
Исто би се могло казати за независне републике произишле из крвавог распада: свака је несрећна на свој начин. Луцио Магри пише: „Југославија је била једина источна земља која се показала способном да се сама ослободи у једном ужасном рату од спољних непријатеља, италијанских фашистичких формација и немачких трупа као и од унутрашњих непријатеља, било да се радило о четницима то јест монархистичким националистима или хрватским геноцидним усташама. Узрок и последица те епохе била је настанак нове нације, која је уједињавала различите народе, религије и етничке групе, које су вековима међусобно ратовале“.
Таква је била Југославија у очима једног комунисте. Они који су мислили другачије – као на пример Милош Црњански – оставили су о томе траг у прози и стиховима. Црњански у песми „Ламент над Београдом“ пева:
„Јан Мајен и мој Срем, Париз, моји мртви другови,
трешње у Кини,
привиђају ми се још док овде ћутим,
бдим и мрем. „.
За којим Београдом ламентира Црњански: за оним што је постојао пре Другог светског рата и који је ужасно разорен 6.априла 1941. те доживео још једно стравично бомбардовање од стране англо – америчких трупа 1944, а да се свињарија из 1999. и не помиње ( јер тада Црњански већ одавна није био жив ).
Луцио Магри у , Кројачу из Улме, пише:
„Београд, кад сам га први пут угледала раног пролећа 1944 године – неразумно дете, упркос рушевина цвао је и певао на Теразијама, партизани су непрестано играли коло, а Црногорци поскакивали свој “ Оро „, док је на згради Албаније готово сваке вечери горела бенгалска ватра у част победе Црвене Армије, јер се рат ближио крају и Руси су сваки час били све ближе Берлину…
Сваке вечери ориле су се руске и партизанске песме, приређивани су велики ватромети побједи у част, срећа победе имала је свој лик, боју и звук: црвено, ватрено распјевано. Ситно дете не може схватити што је рат чак ни кад чује тутњаву, ни шта је победа ни кад осећа општу радост. Остао је у мутном сећању осећај са неке давне изложбе совјетских слика: „На путу за Вјазму – на њој мртва мајка са живим дететом на раскрвављеном грудима. Нешто од осећаја које је изазвала та слика пробудило се поново у срамном последњем рату и остало ту заувек.
Подјеле
На Балкану сваки је камен подела. Чији је споменик мост у Вишеграду, чији је град Зворник, какав је то варварин успео беспотребно срушити мост у Мостару, зашто је Туропоље одмах до Загреба, зашто је позната пјесма: » Кад је пођох на Бембашу, на Бембашу на воду… « пјесма босанских Јевреја, а не Муслимана, као што сви погрешно мисле?
Ко нам је дао правопис и језик, Вук, Гај или Станко Враз? Чији су писци Андрић, Ћопић, Његош, Давичо, Крлежа и толико других око којих се споре… Али писаца, још мање пјесника у доба пост – модерне или пост капитализма или транзиције (из чега иу шта?) На Балкану, поготово таквог формата, који ће преживети средину и епоху, више нема. А велики сликар Влахо Буковац уствари је италијанско усвојче и право му је име Биаггио Фаггиоти. Чији су сви они сликари и вајари од Муртића, Лубарде, Џамоње, па до Мештровића, чији кип победника још увек стоји на Калемгдану у Београду?
Коме подизати споменик Гаврило Принцип, који је игром случаја убио погрешног и најмање кривог из несретно дегенерисане куће Хабсбурговаца или пак Фердинад, који је био омражен и подцјењиван на бечком двору, па су га послали у Сарајево, како би његова смрт постала повод једном дотад невиђено крвавог империјалистичког рата? Да ли су српски политичари преварили Трумбића при стварању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па је он касније полудео?
Када и зашто је то име измењено у Југославију? И чија је то замисао била – свакако не првобитно оних, који су какву такву државу са неким династијама, што вуку порекло од трговаца свињама, већ имали, већ људи потеклих из оних нација, који су робовали у Аустро – Угарској “ тамници народа „, иако на бечком Бургу још и данас стоји златним словима исписано. „Овим зидовима хрли љубав мојих народа“.
Да ли је тим зидинама хрлила мржња или љубав народа и свих оних изгинулих за незасите апетите империјалистичке или за ствар пропале хабсбуршке монархије на фронтовима на Сочи, на Церу, у Буковини иу Галицији…
Шта је о Југославији као о заједници славенских народа мислио заборављени социјалдемократ Етбин Кристан, што аустромарксист Карл Ренер, који је често боравио у Београду – можда као гост Туцовића? Шта су они говорили српски социјалдемократима о културној аутономији или неопходности стварања асиметричне федерације, јер у противном питање осталих западнијих славенских народа народа остаје заувек камен спотицања. Њих одавна већ нема, данашња социјалдемокрација је издајничка протува, а ветар је однео драгоцене речи, које су могле послужити балканским народима као упозорење.
Или нису, јер како је тврдио Ниче, човек је недељив од сопствених животињских порива, или Маркс кад је написао како историје нема и неће је бити „све док ће победник испијати воду из лобање сопственог непријатеља“.
Узгајивачи мака и наркомани
Све је то данас историја, која је, како рече Грамши, учитељица живота од које нажалост нико никада ништа није научио. А један израелски универзитетски професор упоредио је рад историчара у односу на националисте с узгајивачима мака у односу на дрогиране опијатима. Сви националисти неутешно кукају над судбином сопственог народа, а потпуно су глуви и слепи за несреће и трагедије, које су они проузроковали другима. Вреди јасно и за све балканске националисте и њихове народе, које најбоље илуструје слика Бруегелових сакатих просјака.
Да свега тога не буде, уједињени једном великом идејом заједништва, у којој су сви спојени у сопственим различитостима, које су неприкосновене, а ипак здружене у заједничкој борби, састао се 29. новембра 1943 у скромној дворани у Јајцу, у пострадалој и окрвављеној Босни, попришту најљућих бојева, скуп назван АВНОЈ:
Антифашистичко Вијеће народа Југославије израсло у борби за идеал заједништва, правде, слободе, у беспоштедном конфликту са нацизмом и клерофашизма. Делегати су се, да на њега дођу, пробијали кроз непроходне територије, под окупаторском влашћу и не једном довели у опасност сопствене животе. Имало је због чега. Био је то велики тренутак и оставио је трагове у готово педесет година мирног заједништва, економског напретка, социјалне сигурности и много чега другог (друштвених станова, здравственог осигурања комплетно и без наплате, пензија након 30 година стажа, сигурних радних места, јефтиних вртића, угледних универзитетских установа, солидних издавачких кућа и још много другог, што се из данашње перспективе чини невероватним ).
Све је то пало и нестало у диму једног срамног братоубилачког рата, који је оставио неизбрисиве трагове не само у материјалним разарањима него иу душевном растројству и моралном посрнућу неколико генерација.
Лице и наличје
Јасно постојало је и наличје медаље. Тоалети су у тој земљи заударали од Триглава до Ђевђелије, конобари били осорни, многи спавали на радном месту или крали богу дане не радећи ништа, док је самоуправљање имало срца и душе за сваког, па и за забушанте и нераднике, у Савез комуниста улазило се на велика врата не из уверења него из каријеристичких разлога, директори предузећа често су били примитивци, без потребног образовања, са дебелим партијским залеђем (најбоље их приказао Милан Лане Гутовић, јунак данашње “ Беле лађе „), није изграђено довољно модерних друмова и аутопутева, тржнице су биле прљаве, ау јесен је цела земља мирисала на македонски парадајз, у доба колиња фабрике су имале испражњена радна места, било је охолих и безобразних, којима нико није могао ништа, али сви су некако живели, старци нису шмољали око смећа и пребирали по контејнерима, а кад си узео кредит у банци на крају је рата – због девалвације – вриједила кутију цигарета. Уз пјему “ Плаво се море таласа, радничка одмара се класа “ сви су ишли на море, ко у радничка одмаралишта, ко у кампове, ко у изнајмљене собе или хотеле…
Да ли је Југославија била комунистичка земља?
Данас је све то давна и за нове генерације незамислива прошлост. Југославију онакву каква је била, послератну, створила је комунистичка партија и они који су прошли кроз велике борбе и патње да би она постојала. Но ни једна партија на свету, ма како високе идеале имала и колико год била строга, не може имати чланство другачије од људи који живе у њеном окружењу, другачију од њихових традиција, навика, понашања и менталног склопа.
У буци једне крваве борбе то још није било јасно и боље је тако и тако мора бити, јер иначе не би био снаге за ратовање. И то је исказао песник Миљковић: „Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој? „
Пјесника су обесили, а земљу рашчеречила. Разговор о узроцима био би исувише дуг и овде му није место.
Комунистичка партија била је кичма федерације и предпостављала је виши стадијум демократије од вулгарне буржоаске демократије: један грађанин – један глас. На тој фромула југославенска федерација није могла опстати, јер би већински народ увек и у свему надгласао мањине. А онда су се разишли и заратили и свуда су главом платиле мањине, а уместо демократија створене се тијесне државице, идеали малограђанштине и ситних душа, које имају ружну недавну прошлост, садашњост и тешку мутну будућност.
Све то још није разлог да се сјетимо 29. новембра ( 1943) свега што је био и још више требало да буде и да му одамо поштовање. Сад можете одслушати још збор Јевреја из Набука и сетити се арије: „Oh, patria si cara perduta… „.
Над нечим што је одавно умрло не вреди више плакати, али треба се запитати: шта могу учинити да постане боље? Сви ратови и све добро и лоше почиње најпре у главама односно у свести људи. Најјачи бедем против подлости и малограђанштине су људска схватања и погледи. Ширење видика и знања на овим просторима данас је једино што можемо учинити у част бивше земље, издате револуције и поробљених и збуњених грађана.
(Јасна Ткалец – Адванце)
