Прочитај ми чланакДве су врсте хероја – они чија велика дела донесу велике промене, и они који не желе да промене свет, већ да га малим делима учине бољим. То су хероји који свакога дана одлазе на посао, брину се о својој породици и никад не окрећу главу на другу страну када је некоме потребна помоћ.
Фото: Н.С.
АЛЕКСАНДАР ЖИВАНОВИЋ
За десет година, колико Александар Живановић вози аутобус на линији 31, сталне путнике је почео да доживљава као своје познанике. Због тога му је веома жао када се неко од њих пожали на украден новчаник или телефон. Александар је сваког дана, када на камерама примети да су џепароши ушли у возило, преко разгласа упозоравао путнике да чувају ташне. Иако је због овог чина има много проблема са џепарошима, још увек опстаје у својој борби.
– Лопови ми учестало прете. Ноћима су ме чекали да завршим смену. Морао сам да се крећем или у групи или колима, како бих сачувао живот. Најгоре ми је било када су ми рекли “просућемо ти црева, па ћеш са цревима на насловну, не престанеш ли да упозораваш” – прича овај човек, коме једино олкашање представља то што барем сада и џепароши прво провере да ли он вози аутобус пре него што уђу у њега.
Ко зна колико породица није гладовало целог месеца, јер је Александар спречио да им се украде тек подигнута пензија или плата. Зато је он херој Београда.
ВОЈИСЛАВ МАРКОВИЋ
Војислав Марковић, возач на линији 50, пре два месеца је на Плавом мосту спасао девојку од сигурне смрти. Девојка је већ висила са друге стране ограде, држећи се једном руком за шипку, када ју је Војислав угледао из аутобуса. Он је брзо повукао ручну, излетео напоље и обујмио јадну девојку око струка, свом снагом је држећи да не падне.
– Никада ми се није јавила, али од тада помно пратим сваки текст о самоубиствима, молећи Бога да не наиђем на жену њеног описа. Једино се надам да се покајала, да је схватила колико би туге оставила за собом и да никада, никада више неће покушати нешто слично – каже Војислав.
Он ни сада не може да прође преко тог моста, а да га не ухвати језа при помисли “шта да нисам устао, да сам продужио даље, шта да сам дозволио да се један млади живот трагично нестане пред мојим очима”. Тада је, каже, и њему самом тешко да дише. Зато је он херој Београда.
СЛОБОДАН КОТУР И ИВАН ПЕРИШИЋ
За Слободана Котура и Ивана Перишића, храброст је ставка у опису радног места. Ови ватрогасци ће заувек остати у молитвама захвалних родитеља Ивановић, чију су децу извукли из пожара на Гундулићевом венцу. Само захваљујући брзој интервенцији њихових екипа, тог априла се ватра није проширила на остатак Дорћола.
– Утрчали смо у зграду са боцама кисеоника – знали смо да су ту и беба и шестогодишњи дечак. Иван је узео бебу у наручје и телом се надвио над њом, како би је заштитио. Ја сам дечаку рекао “немој да бринеш, даћу ти капуљачу са ваздухом и када сиђемо доле бићеш са татом” – рекао је тада Слободан Котур.
Бити ватрогасац значи дозволити да се можда сутра о вама говори као о колатералној штети, али и даље улетити у ватрену стихију и сачувати животе других. Зато су и Слободан, и Иван, и сваки други племенити спасилац – хероји Београда.
АЛЕКСАНДАР, НИКОЛА И МАРТИН
Александар Илинчић, Никола Пајић и Мартин Тмишић у фебруару ове године још нису ни матурирали, а камоли били обучени ватрогасци, али спасавши непознатог деку из запаљеног стана, показали су да ни године, ни диплома, ни тренинг нису предуслови да неко буде човек.
Да на малом одмору нису изашли у двориште школе, да нису одмах потрчали ка згради прекопута из које је куљао дим, да су уместо тога сачекали професионалце, 85-годишњи дека би вероватно умро од гушења.
– Заједно са још неким станарима зграде, однели смо онесвешћеног човека на сигурно и тек су тада стигле полиција и Ватрогасна екипа. Један ватрогасац нас је послао да лупамо на врата свих станара и помогнемо им да се евакуишу – рекао је тада Александар, који је и сам одрастао на оваквим причама, с обзиром да му отац пензионисани официр Жандармерије.
Када угрозите сопствени живот за неког кога не знате, а то нико није тражио нити очекивао од вас, када сте спремни да уђете у ватру и све ужасе који у њој вребају, јер секунде одлучују између живота и смрти, тада са само 18 година постајете прави херој Београда.
Београд своје хероје не задржава увек у себи. Он их рађа и подиже и пушта у свет, васпитане да увек и на сваком месту притекну у помоћ онима којима је она потребна.
За све наше хероје, за знане и незнане, велике и мале, они који се труде сваког дана и оне који реагују када је то потребно, за оне који су овде и оне који су тамо, за оне који већ јесу хероји и оне који ће то тек бити, још једном једно велико ХВАЛА и још веће БРАВО.
