Прочитај ми чланакСвака част многима који су још давних година одустали од гледања овог забавног фестивала званог Евровизија и гласања "комшија комшији", јер они мање паметни који су у суботу ипак пратили надметање у кичу и свему осталом, осетили су до сада најгорчи укус у устима после проглашења победника. Мада, то се могло и очекивати, али ајмо полако.
Песма „1944“ украјинске представнице Сусане Џамаладинове, познатије као Џамала, дигла је прашину још пре самог такмичења, јер се нашла под лупом надлежног тела. Текст о Татарима, који су прогнани са Крима због сарадње са нацистима, а по наредби Стаљина, од почетка је мирисала на политичку чорбу у којој се већ одавно кувају односи Русије и Украјине (уз обилан додатак „европског зачина“) због овог полуострва.
И гле чуда, сви ти стручњаци који су се бавили речима песме нису пронашли ниједну спорну поруку нити увидели њену политичку позадину, иако је врло јасно о чему се ту ради.
Џамала је уочи одржавања Евровозије рекла да би њена победа значила да су Европљани „спремни са чују о болу других људи“, а након што јој је уручен трофеј на музичком такмичењу позвала је на „мир и љубав“.
Још једна смешна ствар на овом такмичењу у вези је са забраном уношења застава појединих области или квази држава и при томе је изричито најављено да ће уследити казна уколико неко покуша да прекрши ову наредбу.
И наравно, ту се нашла паметна представница Јерменије која је наочиглед свих махала заставом Нагорно-Карабаха, а потом се пласирала у финале и наставила такмичење као да се ништа није догодило. Опет си, Шведска, пљунула себи у лице!
Наравно, најузбудљивији део било је гласање, а посебно фотофиниш, када су, погађате, остале само Русија и Украјина да се боре за победнички трофеј. Највише гласова публике добио је руски представник Сергеј Лазарев, али је Ипак победила Украјинка, односно пресудио је стручни жири држава учесница који је гласао пре публике.
И тако је победила песма о Татарима и то баш три дана пре годишњице њиховог прогона са Крима. Врло симболично.
А Србија? Срамно гласање жирија оставио нас је чуду. Да ли Сања није имала довољно моћан глас да одјекне широм света? Или порука о насиљу над женама није довољно занимљива и јака као о депортованим Татарима?
Можда је ипак требало да певамо о нашој судбини на Косову, о погрому 1999. године, бомбардовању и уништењу толиких живота, огњишта, цркава… о многима који се више нису вратили на своју дедовину. Можда би се Европа тада сажалила на нас, мада је ипак важније – да ли би нас уопште пустила да о томе певамо?
