YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 „Ново Дедиње”, јахте и већа марина — главна тврдња
02:00 Прашума у срцу Београда и позив да се острво одбрани
03:57 Дивље свиње, забрана ватре и бела топола
05:33 Како је настало острво и зашто је важно птицама
06:29 Црна топола, стазе и целодневни боравак у природи
07:41 Интернет, одмор и улазак у дубљу шуму
08:18 Пролећно плављење, отпад, опушци и опасност од пожара
11:06 Мочварни чемпрес, ботаника и приватност посетилаца
12:34 Осматрачница за птице и фотографи уместо ловаца
13:19 Наводни петогодишњи план, хотел, канал и крузери
14:30 Дивље свиње и шакали — човек је гост у њиховој кући
17:08 Калемегдан, Небојшина кула и заштићено добро ИИИ категорије
18:43 Завршни апел: „Морамо да заштитимо острво”
19:26 Како подржати рад редакције Србин.инфо

Репортажа Дејана Петра Златановића почиње код канала Велики Галијаш, унутар Великог ратног острва, преко пута Новог Београда и Земуна. Док камера бележи густу шуму, стазе, информативне табле и водене површине, уредник Србин.инфо износи озбиљну тврдњу: да „они овде хоће да граде ново Дедиње”, да се вода испумпава или ископава, да се канал припрема за проширење и да су у игри јахте, већа марина, приступне луке и пристани за будуће елитно насеље.

Златановић не наводи назив документа, име инвеститора, институцију која је донела одлуку нити идентитет извора од кога је добио информације. Он, међутим, два пута у репортажи каже да је „потврђено да се раде неки радови” и износи процену да би у наредних пет година Велико ратно острво, простор некадашњег Хотела „Југославија” и канал могли да постану један посебан комплекс. Управо због тежине тих навода, јавност има право да од града, управљача заштићеног подручја, ресорног министарства и инвеститора добије прецизан одговор: шта се ради, по ком пројекту, у којим границама и са каквим утицајем на природу.

Овај чланак преноси оно што је Дејан Петар Златановић изнео у репортажи; суд о његовим тврдњама, изворима на које се позива и њиховој утемељености остаје читаоцима, надлежним институцијама и стручној јавности.

„Хоће канал за јахте, већу марину и приступне пристане”

На почетку репортаже Златановић каже да је реч о заштићеном подручју, а затим набраја оно што, према информацијама којима располаже, представља будући план: проширење канала за јахте, изградњу веће марине и приступних лука или пристана за ново насеље. По његовој оцени, такви радови би уништили Велико ратно острво, због чега позива грађане да га заштите.

„Ово је заштићено подручје и они овде хоће да граде ново Дедиње. Овде ископавају воду. Хоће канал да прошире за јахте, марину да праве већу, да праве приступне луке, пристане за ово ново насеље и да униште тако Велико ратно острво”, наводи Златановић у репортажи.

Исти навод понавља пред крај снимка, када се поново налази код Великог Галијаша. Понављање није без значаја: централна теза прилога није само бојазан од урбанизације приобаља, већ тврдња да би радови на каналу и суседном комплексу могли да буду увод у захват који би непосредно угрозио само заштићено острво.

План за пет година: острво, Хотел „Југославија” и канал као један комплекс

Након разговора са људима које је срео на терену, а које не именује и не снима, Златановић каже да је чуо „неке занимљиве ствари”. Тврди да се већ изводе одређени радови и да, „по изгледу”, постоји намера да се у наредних пет година Велико ратно острво повеже са простором Хотела „Југославија” и каналом који се копа, како би настао посебан луксузни комплекс.

Он тај могући комплекс назива „новим Дедињем” и оцењује да би његово стварање уништило цео крај и представљало „још један покушај уништавања природе”. У другом делу репортаже иде корак даље и тврди да би шума била посечена, простор претворен у елитно насеље, а приступ обичним људима ограничен, како би породице моћних могле да бораве у изолованој зони.

„Не шалим се када кажем Дедиње. Они хоће овде све да посеку и направе неко елитно насеље, тако да не буде приступачно обичном свету”, каже Златановић, додајући да се нада да грађани то неће дозволити.

Шта је потврђено, а шта остаје тврдња из репортаже

Јавни документи и објављене информације потврђују да је за простор Блока 11 и дела Блока 10, на месту некадашњег Хотела „Југославија”, усвојен план за велики стамбено-пословни и хотелски комплекс. На званичној страници пројекта „Данубе Риверсиде” најављују се хотел „Ритз-Царлтон”, две куле високе око 155 метара, стамбени и пословни садржаји и луксузни пратећи простори. Плански материјал који је био пред јавношћу предвиђао је и марину у акваторији уз новобеоградску обалу. Званична презентација пројекта и извештај о усвојеном плану потврђују обим захвата код бившег хотела.

Истовремено, у прегледаним јавно доступним изворима нема потврде да је усвојен план за стамбену изградњу на Великом ратном острву, нити документа који доказује да се Велики Галијаш проширује за јахте или крузере ради повезивања са новим комплексом. Нема ни јавно потврђеног податка да су радови код Хотела „Југославија” заустављени на две године због продора подземних вода, што Златановић такође износи у снимку. Те тврдње зато остају ауторови наводи и повод за конкретна питања надлежнима, а не утврђене чињенице.

Навод или податак	Статус према доступним изворима	Коме треба поставити питање
На острву се припрема „ново Дедиње”	Тврдња Дејана Петра Златановића; није пронађен објављен план стамбене градње на самом острву	Град Београд, Секретаријат за урбанизам, општина Земун
Велики Галијаш се шири за јахте и крузере	Тврдња из репортаже; јавни документ који то потврђује није наведен	„Зеленило–Београд”, водопривредне и пловидбене институције
Планирају се већа марина и приступни пристани	Марина уз комплекс код бившег хотела јесте била у планском материјалу; веза са пристанима на острву није потврђена	Инвеститор, градски секретаријати, Министарство заштите животне средине
Код бившег Хотела „Југославија” гради се луксузни комплекс	Потврђено планом и јавном презентацијом пројекта	Инвеститор и Град Београд
Радови код хотела су стали због воде и неће бити настављени две године	Тврдња Златановића; није потврђена у прегледаним јавним изворима	Инвеститор и грађевинска инспекција
Велико ратно острво је заштићено природно добро ИИИ категорије	Званично потврђено	Управљач „Зеленило–Београд” и надлежни органи заштите природе

Заштићена оаза од 2005. године и три режима заштите

Велико и Мало ратно острво стављени су под заштиту 2005. године као Предео изузетних одлика „Велико ратно острво”, значајно природно добро ИИИ категорије. Заштита је уведена ради очувања пејзажа, речног острва као геолошке и морфолошке целине, влажних станишта и ретких и угрожених птица мочварица. Управљање је поверено ЈКП „Зеленило–Београд”. Решење о заштити и подаци Града Београда наводе три целине: зону заштите природе, зону рекреације и туристичку зону која обухвата Лидо.

Министарство заштите животне средине је раније описало острво као својеврсни орнитолошки резерват у коме повремено или стално борави 185 врста птица, међу њима заштићене и строго заштићене врсте. Тај податак објашњава зашто евентуалне интервенције у водном режиму, бука, осветљење, високи објекти, интензивна пловидба или повећан број посетилаца морају да буду предмет озбиљне процене утицаја, а не само питање тржишне вредности земљишта. Саопштење Министарства посебно наглашава вредност влажних станишта која у свету нестају.

Како је настало острво: ратна историја и речни наноси

Златановић у репортажи настанак острва повезује са ратним дејствима Османског царства, Угарске и Аустрије, као и са бродовима који су пристајали уз два спруда која су се временом спојила. Тај део треба разумети као популарно историјско тумачење назива и војне употребе простора. Званични опис управљача наводи да је острво геоморфолошки настало таложењем алувијалног материјала на ушћу Саве у Дунав: подводни спруд је временом израстао изнад воде, мењао облик и тај процес траје и данас. Први записи о острву потичу из 16. века. Опис „Зеленила–Београд” потврђује природни, речни процес настанка.

Према Златановићевим речима, острво је интензивније пошумљено после Другог светског рата, а затим је постало важна станица птицама на правцу север–југ. Он га назива „птичјом оазом” и „плућима Београда”, истичући да би претварање тог простора у луксузно насеље било катастрофално.

Велики Галијаш није празан канал, већ део живог воденог система

Канал Велики Галијаш и истоимена водена површина имају централно место у репортажи. Златановић тврди да се канал копа и да би требало да буде проширен за већа пловила, што оцењује као неприродну интервенцију која би створила еколошку неравнотежу. Он помиње јахте, крузере и већу марину, повезујући те елементе са будућим елитним комплексом.

Хотел „Југославија”: потврђене куле и марина, непотврђена веза са острвом

Златановићева сумња не настаје у вакууму. На месту срушеног Хотела „Југославија” планиран је један од највећих луксузних пројеката на дунавској обали: нови хотел, високе стамбена и пословна кула, комерцијални садржаји, подземне гараже и марина. Првобитни плански обухват износио је приближно 11,7 хектара, док је комплекс представљан као нови стандард престижног становања уз реку.

Управо зато је оправдано тражити кумулативну процену утицаја на Велико ратно острво: судар птица са стакленим фасадама, снажно ноћно осветљење, хеликоптерски и пловидбени саобраћај, бука и промене у приобаљу нису питања која се могу посматрати изоловано. Грађанске групе су у јулу 2026. тражиле да се приликом оцене студије утицаја комплекса посебно узму у обзир птице и мир заштићеног острва. То јесте јавни спор о последицама комплекса, али и даље није доказ постојања стамбеног плана на острву.

Шума у срцу Београда: бела и црна топола, стазе и осматрачнице

Највећи део снимка није политичка оптужба, већ теренска репортажа о природи која се налази на неколико минута од градског језгра. Златановић показује густе стазе и пореди амбијент са прашумом. Позива Београђане да дођу, проведу дан у шетњи или вожњи бицикла и „напуне плућа”, нарочито током лета, када је постављен понтонски мост према Лиду.

Код информативних табли показује белу тополу, аутохтону врсту распрострањену у деловима Европе, Азије и северне Африке, а затим и црну тополу, такође природно везану за европска речна станишта. Сусреће и дрво које назива „барским таксодијумом”, односно мочварним чемпресом. Ботанички подаци Краљевских ботаничких вртова Кју, међутим, наводе да је природни ареал врсте Таxодиум дистицхум источни, централни и југоисточни део САД до Гватемале, па је та врста у Србији гајена, а не аутохтона. Кеw — Таxодиум дистицхум

На једном месту Златановић уочава високу дрвену осматрачницу и у првом тренутку претпоставља да је користе ловци. После разговора са особом која је на платформи, исправља се и објашњава да је користе фотографи и фоторепортери за посматрање птица и тражење кадра. Притом свесно избегава да снима посетиоце, јер су, како каже, дошли да се одморе, а не да буду објављени у прилогу.

Вредност или појава	Шта се види и чује у репортажи	Зашто је важна за заштиту
Бела и црна топола	Информативне табле и аутохтоне врсте речне шуме	Чувају обалу, хладовину и станишта бројних врста
Птице селице и станарице	Острво је описано као „птичја оаза”; осматрачнице користе фотографи	Мир, вода, шума и ниска ноћна осветљеност услов су опстанка
Велики Галијаш	Канал и водена површина у средишту спорних тврдњи	Промене водног режима могу утицати на влажна станишта
Дивље свиње и шакали	Златановић преноси процену да има око 50 дивљих свиња и да се шакали јављају ноћу	Људи су гости у станишту и морају се понашати без узнемиравања животиња
Плављење	Аутор се сећа да је у пролеће велики део острва био под плитком водом	Периодично плављење је природна особина речног острва, а не „неискоришћен простор”
Лидо и стазе	Шетња, бициклизам и сезонски приступ понтонским мостом	Рекреација је могућа само ако остане усклађена са режимима заштите

Дивље свиње и шакали: човек је гост у њиховој кући

У репортажи се више пута појављују упозорења на дивље свиње. Златановић у шали каже да би гледаоци могли уживо да виде сусрет са вепром, али потом озбиљније објашњава да животиње најчешће допливају са банатске, односно борчанске стране, задржавају се на острву, а понекад стигну и до Новог Београда.

Према савету који је, како каже, добио на лицу места, на острву би могло бити око 50 дивљих свиња. Посетиоцима препоручује да повремено говоре гласније или пљесну рукама како би животиње на време осетиле присуство човека и удаљиле се. Помиње и шакале који се повремено појављују ноћу. Оцењује да простор није „сто одсто безбедан”, али ни претерано опасан ако се човек понаша у складу са природом и не прилази животињама.

Његова кључна порука је да човек на острву није домаћин већ гост. Животињски свет треба да има првенство, а људи да се повуку када својим присуством ремете станиште. „Ми смо дошли у њихову кућу, нису они дошли у нашу”, каже Златановић и позива посетиоце да поштују „кућни ред шуме”.

Отпад, опушци и пожар: апел да острво остане какво је затечено

Златановић наглашава да је острво у тренутку снимања чисто и моли посетиоце да га оставе у истом стању. Позива их да не бацају смеће и опушке, да све што донесу однесу са собом и да ни под којим условима не ложе ватру. Пожаре помиње у контексту недавних ватрених стихија на другим природним подручјима и упозорава да би пламен у овако густој шуми имао разорне последице.

У једној од најоштријих изјава каже да би евентуални пожар могао да буде последица немара, али износи и сумњу да би паљење могло да буде повезано са планом за рашчишћавање простора. Намерно или немарно уништавање природе назива злочином и каже да би починиоце кажњавао драконски. Ни ова сумња није поткрепљена доказом у репортажи и не треба је читати као најаву да ће до пожара доћи, већ као Златановићево упозорење да сваки инцидент мора бити темељно истражен.

Пролећне воде, шетња и интернет: острво није градилишна парцела

Златановић се присећа времена када је као млади извиђач долазио на острво и када је током пролећа велики део тла био плитко поплављен, па је само на малом делу било могуће поставити шатор. Не зна да ли је та појава данас ређа због климатских промена, али исправно уочава да водни режим обликује живот острва и да у унутрашњост не треба улазити без чизама и припреме.

У практичном делу прилога проверава и мобилни интернет. Каже да је сигнал добар у првих 200 до 300 метара од уласка на острво, док је у дубљој шуми слаб, али додаје да то и није место за интернет већ за одмор и рекреацију. Позива посетиоце да долазе током сезоне понтонског моста, да шетају или возе бицикл, али да не скрећу неприпремљени у мочварне делове и да поштују упозорења управљача.

Поглед на Калемегдан и Небојшину кулу — простор који припада свима

Пред крај обиласка камера показује шуму са висине, а затим Калемегдан, Небојшину кулу и Дорћол са друге стране реке. Златановић чита таблу на којој пише да је реч о Пределу изузетних одлика, значајном природном добру ИИИ категорије под заштитом државе, као и заштићеним риболовним водама.

Тај кадар даје политичкој тези репортаже конкретан смисао: реч није само о шуми која се „не користи”, већ о јавном природном добру смештеном између историјских језгара Београда и Земуна. Његова вредност почива управо на томе што није претворено у затворени стамбени кварт и што му се може приступити под условима који штите природу.

Питања на која јавност мора да добије одговор

Тежина навода из репортаже захтева више од политичког препуцавања. Град Београд и ЈКП „Зеленило–Београд” треба да објаве које се интервенције тренутно изводе на Великом Галијашу, са којом сврхом, по ком пројекту и уз чије услове заштите природе. Потребно је објаснити да ли било који актуелни или будући план предвиђа пристан, марину, пловни канал, објекте или другу инфраструктуру на самом острву.

Инвеститор комплекса код некадашњег Хотела „Југославија” треба да одговори да ли пројекат на било који начин рачуна на коришћење, инфраструктурно повезивање или промену режима Великог ратног острва и Галијаша. Надлежно министарство треба да покаже како су у процени утицаја обухваћени кумулативни ефекти високих стаклених кула, ноћног осветљења, марине, саобраћаја, буке и евентуалног хелидрома на птице и влажна станишта.

Коначно, институције треба да одговоре и на Златановићеву тврдњу да су радови код бившег хотела стали због подземних вода: да ли је било техничких проблема, да ли је градилиште безбедно и који је актуелни рок реализације. Објављивање докумената, а не усмена уверења, најбољи је начин да се сумње потврде или отклоне.

Златановићева завршна порука: „Морамо да га одбранимо”

Репортажа се завршава на истом месту на коме је и почела — код Великог Галијаша. Златановић поново каже да се за заштићено подручје припрема „ново Дедиње”, да се планира ширење канала за јахте, већа марина и приступни пристани, те да би тиме острво могло бити уништено. Његов закључак је кратак: „Морамо да га заштитимо.”

Јавни интерес не захтева да редакција унапред прихвати или одбаци ту тврдњу. Захтева да је веродостојно пренесе, да читаоцима покаже шта је документовано, да јасно означи шта није потврђено и да од надлежних затражи одговоре. Велико ратно острво, као заштићено природно добро и једна од последњих великих зелених оаза у самом средишту Београда, сувише је важно да би било какви планови који га се тичу остали ван очију јавности.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић