YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 Унапред написан резултат: 105 према 145
02:43 Хаг, вође тзв. ОВК и Косово и Метохија
15:31 Вучићева оставка, „цивилна кампања“ и стварна моћ
25:03 Опозиционе листе, Несторовић, Вулин и Андреј Вучић
41:41 Ломпар, Студентска листа, десница и одбрана изборне воље

Александар Вучић не припрема се само за изборну кампању већ, према оцени Драгомира Анђелковића, и за саопштавање резултата који су већ сада политички пројектовани. Гост „Србин.инфо — канала Центар“ изнео је тезу да ће власт после затварања биралишта 25. октобра покушати да студентску листу и све опозиционе колоне задржи испод 105 посланика, док би блок власти, његове сателитске листе и мањински партнери добили око 145 мандата.

Анђелковић у интервјуу није понудио материјални доказ да такав документ или унапред написан резултат постоји, па се његова тврдња мора читати као политичка процена и упозорење саговорника. Ипак, он је образлаже искуством претходних избора, спором око локалних избора у Зајечару, стањем институција и очекивањем да власт неће мирно признати пораз.

Званични портал Републичке изборне комисије потврђује да су ванредни парламентарни избори заказани за недељу, 25. октобар 2026. године. Управо зато Анђелковић поручује да опозициони контролори, студенти и грађани морају да буду спремни пре изборног дана, а не тек када резултати буду објављени.

Напомена редакције: Снимак од 00:00:00 до 00:02:42 представља најавни исечак преузет са краја разговора. Тај део се у изворном току интервјуа налази приближно од 01:04:25 до 01:08:02 и у овом тексту је обрађен једном, а не као две одвојене изјаве.

„Резултат је већ написан: 105 према 145“

Најтежа тврдња из интервјуа односи се на сам изборни резултат. Анђелковић каже да је власт, по његовом уверењу, већ направила формулу коју намерава да саопшти у изборној ноћи: студентска листа и све стварно опозиционе странке заједно остале би испод 105 мандата, док би власт, њени формални и неформални сателити и мањинске странке са којима сарађује достигли 145 посланика.

Он не тврди само да ће бити неправилности на појединим бирачким местима. Његова теза је много шира: да се припрема комбинација притисака, контроле институција, медијске пропаганде, сателитских листа и накнадног проглашавања опозиције за рушилачку снагу. По том сценарију, власт би после избора говорила да опозициони контролори нису потписали записнике само на мањем броју места, док је већина записника формално прихваћена, а сваки протест био би представљен као покушај „обојене револуције“.

Анђелковић очекује да ће власт користити и листе које се јавности представљају као независне или опозиционе, али које би после избора могле да подрже владајући блок. Због тога, наглашава, није довољно пратити само званичну листу СНС-а: важно је посматрати целу постизборну математику, укључујући мањинске странке и посланике са листа чија лојалност није унапред јасна.

Кључна тачка	Анђелковићев став	Статус тврдње
Однос мандата	Студенти и опозиција испод 105; власт, сателити и партнери око 145	Политичка прогноза; у интервјуу није приложен доказ о постојању плана
Метод	Притисци, институционална контрола, сателитске листе и спорно бројање	Процена саговорника о могућем моделу изборне манипулације
Наратив после избора	Протести би били проглашени „обојеним пучем“, уз позивање на потписане записнике	Анђелковићева прогноза будуће медијске и политичке реакције власти
Одговор грађана	Одмах прикупити доказе и организовати ненасилне блокаде и притисак	Политички предлог саговорника, уз изричито одбацивање насиља

Зајечар као упозорење, али не и доказ за парламентарне изборе

Као пример институционалног ризика Анђелковић наводи изборни спор у Зајечару. Подсећа да је Виши суд у Зајечару поништавао одлуке локалне изборне комисије, док је Уставни суд касније поништио одлуке Вишег суда. Из тога извлачи закључак да су контролни механизми потчињени политичкој вољи и да се истоветан образац може применити на републичком нивоу.

Потребно је, међутим, раздвојити документовани ток поступка од Анђелковићеве политичке оцене. Јавно је забележено да је Виши суд усвајао жалбе и поништавао одлуке изборних органа, као и да је Уставни суд касније поништио поједине одлуке Вишег суда, образлажући то повредом изборног права и правне сигурности.

За њега је случај Зајечара ипак показатељ да формална правна процедура не гарантује и делотворну заштиту изборне воље. Ако се спор после избора пребаци искључиво у институције које он сматра заробљеним, каже Анђелковић, власт ће добити време и могућност да произведе привид законитости.

„Не чекати Брисел“: позив на ненасилан отпор у изборној ноћи

Анђелковић зато поручује да евентуални одговор на доказану крађу мора да почне исте вечери. По његовој замисли, Београд би требало блокирати масовним присуством грађана, док би у другим градовима били заузети тргови и кључне саобраћајнице. Као места економског притиска помиње пројекте и пословне токове повезане са Експом, Београдом на води и великим градилиштима.

Он више пута наглашава да не позива на оружје нити на физичко насиље, већ на „демократски устанак“ — континуиране блокаде институција и економских интереса власти до признавања стварне изборне воље. Његова процена је да руководство режима, уверено да би губитак власти могао да отвори питање кривичне одговорности, неће добровољно напустити функције.

Анђелковић сматра да би Сједињене Државе, Немачка и део Европске уније могли да толеришу изборне манипулације, али не и масовну репресију налик стаљинистичкој. Вучић, по њему, има простор за притисак, али и границу преко које западни партнери не би лако прешли. Зато упозорава да би тражење арбитраже од Брисела било погрешно: ЕУ би, уверен је, посредовала тако да сачува Вучића, а не да доследно одбрани изборну вољу.

Вучићева оставка као „цивилна кампања“

У делу разговора о најављеној оставци Александра Вучића на функцију председника Србије и његовом даљем учешћу у кампањи као грађанина, Анђелковић повлачи историјску паралелу са доминиканским диктатором Рафаелом Трухиљом. Каже да Вучић не измишља нову тактику, већ рециклира модел „цивилне кампање“: формално напушта функцију, а стварну контролу задржава.

Према његовој оцени, тај потез пре свега је намењен страној јавности. Плаћени огласи, интервјуи и наклоњени медијски текстови у иностранству требало би да створе слику лидера који прихвата демократска правила и одриче се институционалне предности. На домаћем терену, додаје, чак ни најлојалнији гледаоци провладиних телевизија не верују да формални статус одређује стварну моћ.

Анђелковић тврди да је Вучић годинама градио систем личне зависности у коме су на кључна места постављани људи без довољне самосталности да му се супротставе. Зато оцењује да би он, и без државне функције, фактички остао „министар свих министарстава“, шеф безбедносног апарата и центар одлучивања све док та структура не буде политички оборена.

Брнабић, Гашић и поређења са Стаљином и Ал Капонеом

На питање да ли би Ана Брнабић, као могући вршилац дужности председника, могла да се окрене против Вучића, Анђелковић одговара одречно. Његова процена је да она нема ни самосталну базу моћи ни капацитет да преузме контролу. Братислава Гашића сматра способнијим за дворски преокрет, али додаје да му неће бити предати инструменти који би то омогућили.

Систем личне власти пореди са Стаљиновим моделом контроле кадрова, али и са Ал Капонеом који је, формално као приватни грађанин и привредник, управљао криминалном империјом. То су оштре политичке аналогије саговорника, а не правне квалификације. Њихова сврха у интервјуу јесте да објасне тезу да губитак титуле не значи и губитак неформалне моћи.

Зашто Гашић, Ђурић, Лончар и Мали нису на листи СНС-а

Разговор се затим бави чињеницом да Братислав Гашић, Марко Ђурић, Златибор Лончар и Синиша Мали нису на посланичкој листи СНС-а. Анђелковић не прихвата закључак да су сва четворица зато политички одбачена или остављена без заштите. Он сматра да иза различитих имена стоје различити односи и да се из једног кадровског потеза не може извести јединствена теорија.

За Гашића тврди да је био у сукобу са Андрејем Вучићем око контроле ресурса ЕПС-а и да је, по његовим информацијама, постојала намера да буде политички и правно склоњен попут Небојше Стефановића. То се, каже, није догодило јер је после ширења студентско-грађанског покрета режиму био потребан сваки важан савезник унутар система.

Синишу Малог описује као Вучићевог „чувара блага“ и једног од најближих сарадника, чија лојалност почива на великим заједничким интересима, а не на личној наклоности. За Ђурића и Лончара не нуди посебну разрађену теорију, већ њихово изостављање види као део Вучићевог тактизирања коме не треба придавати превелик значај.

Анђелковић одбацује идеју да би кратак период без функције и имунитета аутоматски отворио простор независној истрази. Тврди да је после 15. марта власт спровела кадровско чишћење у полицији, тужилаштву и судству, уклањајући оне чију потпуну лојалност није могла да гарантује и постављајући тврде присталице режима.

Опозиција између притиска чланства и страха од цензуса

Када говори о грађанској и либералној опозицији, Анђелковић оцењује да су страначка руководства под двоструким притиском. Локални одбори, чланови и активисти траже подршку студентској листи, док врхови странака страхују да ће изгубити људе, потписе и способност да воде кампању и пређу цензус.

Истовремено, тврди да Вучићу одговара разбијање противничког бирачког тела на више колона, јер сваки проценат може бити одлучујући. Један део тврдо проевроатлантских бирача, сматра он, неће гласати за студентску листу чак ни после њеног померања ка њима ближим ставовима, па би без посебне либералне понуде могли да остану код куће.

Иако каже да са Драганом Ђиласом и његовом странком нема готово ништа заједничко, посебно због њиховог односа према француско-немачком плану за Косово и Метохију, Анђелковић допушта да би и таква листа могла имати тактичку улогу. Ако освоји неколико процената и мандате, могла би да буде „језичак на ваги“ при рушењу власти; ако не постоји, део њених бирача можда уопште неће изаћи.

Несторовић, Вулин и наводна операција гашења „Ми — снага народа“

На десници Анђелковић издваја покрет „Ми — снага народа“ Бранимира Несторовића и коалицију „Аутентична десница“. Несторовић, по њему, има верну публику која га прати и као лекара склона темама алтернативне медицине, али та публика у великој мери истовремено одбацује Александра Вулина.

Зато могуће повезивање Несторовића и Вулина тумачи као потез који би могао да разори Несторовићев покрет. Подсећа да је Несторовић после београдских избора 2023/24, одбијајући да подржи промену власти, по Анђелковићевој оцени омогућио СНС-у да задржи Београд. Сада, међутим, потенцијални посланици тог покрета могли би у неком критичном тренутку да гласају против власти, па режим има мотив да листу ослаби или уклони пре избора.

Анђелковић даље износи недоказану тврдњу да је Вулин изградио лоби у делу руских безбедносних структура, помажући личним интересима појединих припадника руске елите погођених санкцијама. По тој конструкцији, Вучић би преко сопствених веза у Русији могао да подстакне спајање Вулина и Несторовића, рачунајући да ће то одбити Несторовићеве гласаче и неутралисати непредвидиву посланичку групу.

Андреј Вучић као неформални други човек система

Посебан део разговора посвећен је изјави Борислава Антонијевића о контакту са Андрејем Вучићем у Ковници новца. Анђелковић тај догађај чита као слику државе у којој се политички договори и кадровска питања решавају ван формалних институција.

Он Андреја Вучића описује као неформалног „потпредседника“ система и човека који се бави кадровима, економским пословима и политичким односима. Породичну структуру власти пореди са кланом Трухиљо и апсолутистичким дворским саветом, а данашњу Србију назива „постмодерним феудализмом без феудалне моралности“.

„Политичка егзекуција“ Мила Ломпара и заокрет ка Аутентичној десници

Анђелковић каже да је у почетку желео најшири антивучићевски блок предвођен студентима — савез националних и прозападних актера који би, после смене власти, успоставио прелазну управу и у року од око шест месеци организовао слободне изборе. Такав модел сматрао је најбољим путем да се избори претворе у референдум о режиму.

Његов став се променио после уклањања професора Мила Ломпара са Студентске листе, што назива „политичком егзекуцијом“. Према објашњењу које преноси, отпор је формално дошао од дела студената из Новог Пазара због Ломпаровог односа према Дражи Михаиловићу, Радовану Караџићу и квалификацији злочина у Сребреници. Анђелковић наглашава да Ломпар не негира злочин, већ одбацује његово означавање као геноцида.

Он тврди да су у студентске пленуме продрле мреже невладиних организација и људи повезаних са старим странкама, помињући Бојана Пајтића, Душана Петровића и Грађанске иницијативе, које повезује са западним, посебно немачким утицајем. Као симбол тог правца наводи чињеницу да је прва званична конференција одржана у простору центра „Миљенко Дерета“. За овакву широку тврдњу о координисаном утицају у интервјуу нису представљени непосредни докази.

Анђелковић ипак одбацује тврдњу да је цео студентски покрет преузет. Каже да су многи људи на листи часни, искрено против власти и патриотски оријентисани, али сматра да је уклањањем Ломпара спречено окупљање националног дела бирачког тела око личности која би могла да постане његов природни представник.

Зашто сада даје „сто одсто“ подршке Аутентичној десници

После тог сукоба Анђелковић каже да у потпуности подржава „Аутентичну десницу“, коју чине Нови ДСС и монархисти. Објашњава да је и раније често гласао за ДСС и Нови ДСС, а да сада жели парламентарну снагу која ће недвосмислено говорити да је Косово и Метохија део Србије, одбацити квалификацију да је у Сребреници почињен геноцид, осудити НАТО агресију и бранити војну неутралност.

По њему, присуство такве листе у Народној скупштини неопходно је као коректив свакој будућој већини. Без националног пола, упозорава, Србија би могла да добије само „пристојније лице“ исте геополитичке политике. Ако Аутентична десница пређе цензус, верује да би око ње касније могло да се окупи шире национално бирачко тело.

Мила Ломпара види као могућег будућег председничког кандидата и сматра да његова политичка улога није завршена. Национално оријентисаним бирачима препоручује Аутентичну десницу, док центристима, антипартијским гласачима и онима којима је студентски покрет најближи саветује да гласају за Студентску листу. Заједнички циљ, каже, мора бити максимална излазност против власти, јер велики број гласова отежава крађу.

Политички актер	Анђелковићева оцена	Предлог бирачима / очекивана улога
Студентска листа	Није потпуно преузета; на њој има часних људи, али је национално крило ослабљено	Центристи и антипартијски бирачи да је подрже ради смене власти
Аутентична десница	Потребан национални и суверенистички пол у парламенту	Национално оријентисани бирачи да гласају за њу
Ђиласова/либерална колона	Идеолошки му је супротна, али може донети мандате против власти	Тактички може бити „језичак на ваги“ и активирати своје бираче
„Ми — снага народа“	Покрет има верну публику, али га савез са Вулином може разорити	Његови посланици били би потенцијално непредвидиви за власт
Власт и сателити	По његовој оцени, рачунају на контролу институција и постизборно сабирање	Контролисати све листе, записнике и каснија сврставања посланика

Ашов експеримент и опасност од једноумља у опозицији

Залажући се за више антивладиних колона, Анђелковић се позива на експерименте Соломона Аша о конформизму. Он у разговору наводи приближне бројеве према којима готово сви људи дају тачан одговор када одлучују сами, док проценат нагло пада када се суоче са групом која једногласно тврди супротно.

Поента те аналогије није у прецизној реконструкцији научног експеримента, већ у упозорењу на политички притисак већине. Ако медији, странке, невладине организације, па и патриотске групе понављају да постоји само једна дозвољена опозициона опција, грађани могу да потисну сопствени суд и приклоне се групи.

Анђелковић зато брани право на различите антивучићевске колоне које могу бити савезници у смени власти, а противници у каснијој расправи о будућности земље. Позивајући се на Бизмаркову мисао да је политика уметност могућег, сматра да садашње разлике не смеју да спрече заједничку одбрану изборне воље.

Сукоб немачког и англосаксонског утицаја око Студентске листе

Уклањање појединих личности са Студентске листе, укључујући ректора Владана Ђокића и поједине грађанске актере, Анђелковић не тумачи само као обрачун са националистима. Он износи тезу о борби англосаксонских и немачких центара утицаја: Ђокића сврстава ближе првом кругу, а Пајтића, Петровића и Грађанске иницијативе ближе другом.

У том контексту помиње и Јерга Хескенса, дугогодишњег немачког саветника у Србији, кога види као важну карику немачког утицаја на Вучићев систем. Анђелковић тврди да је Берлин дуго желео двополни модел у коме би се смењивали СНС и наследници ДС-а, али без промене главног геополитичког курса. По његовој оцени, Вучић је тај план извитоперио уништавањем ДС-а, док је истовремено Западу давао уступке у вези са Косовом и Метохијом.

Саговорник каже да лично познаје једанаест професора са Студентске листе и да је, по његовом суду, десеторо изразито прозападно, док једна особа нема јасно обликован геополитички став, иако је искрено против Вучића. То користи као аргумент да су дугогодишње везе академске заједнице са западним фондовима, универзитетима и пројектима произвеле преовлађујући став да је европски пут изнад других националних питања.

Ипак, поново наглашава да геополитичка расправа не сме да разбије фронт против изборне манипулације. Његова формула је двостепена: најпре сменити Вучићев систем, а потом демократски одлучивати о стратешком правцу Србије. Привремене савезнике, додаје, не треба проглашавати непријатељима, али их не треба ни идеализовати.

Косово и Метохија: „Одрицањем се руши темељ државе“

Велики део интервјуа посвећен је Косову и Метохији, саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста и међународним безбедносним присуством. Анђелковић оцењује да прихватање француско-немачког плана, укључујући одредбе о међусобном третману Београда и Приштине у оквиру Повеље УН и необструисању чланства тзв. Косова у међународним организацијама, представља фактичко признање лажне независности.

Он Вучићево усмено прихватање тог плана и постепено искључивање Косова и Метохије из правног и изборног система Србије назива „државним ударом одозго“ и велеиздајом. Реч је о најтежој политичкој и правној квалификацији коју износи саговорник; о кривичној одговорности може одлучивати једино надлежни суд у прописаном поступку.

Анђелковић одбацује тезу да Косово и Метохија представља терет који Србију спречава да изгради правну државу. Управо супротно: Устав је темељ правног поретка, па се владавина права не може градити тако што ће највиши правни акт бити прекршен на питању територијалне целовитости. Ако неко жели одрицање, каже он, мора то отворено да предложи грађанима на референдуму, а не да спроводи тајну политику супротну уставној заклетви.

Користи слику поцепаног џемпера: када се једном извуче нит Косова и Метохије, отварају се питања Војводине, Рашке области и других делова земље. Одбрана Косова и Метохије, по њему, зато није само питање једне територије већ одбрана целе Србије и њеног уставног и историјског идентитета.

Анђелковић позива грађане да провере које су странке и политичари подржали француско-немачки план. За њега је тај став важна линија разграничења и после смене власти: сарадња је сада могућа ради одбране избора, али се питање Косова и Метохије не сме трајно склонити из политике.

Хаг, Тачи, Курти и сукоб западних центара моћи

Говорећи о процесима против Хашима Тачија и других бивших вођа терористичке ОВК, Анђелковић каже да у хашком систему не види доследну међународну правду. Судове настале после југословенских ратова описује као геополитичке институције које су, по њему, служиле оправдавању разбијања Југославије, НАТО агресије и слабљења српског простора.

Пресуде вођама тзв. ОВК сматра ограниченом и привременом „дозом правде“ која би касније могла бити ублажена или обесмишљена. Његова теза је да Запад не може до краја да призна размере злочина ОВК јер је та формација била копнени савезник НАТО-а; пуно утврђивање одговорности бивших команданата, тврди, отворило би и питање политичке одговорности њихових покровитеља.

Анђелковић Тачија назива ратним злочинцем, а Аљбина Куртија сепаратистом. Сматра да би српски судови морали да воде поступке против свих осумњичених припадника ОВК, чак и када њихово хапшење тренутно није могуће, како би Србија сачувала сопствени правни и историјски запис о злочинима.

У позадини види и сукоб немачких и англосаксонских интереса. Тачија везује за англосаксонски круг, а Куртија за Берлин; истовремено тврди да Немачка преко модела који повезује са Волфгангом Ишингером гура Србију ка пуном прихватању лажне косовске независности. Вучића оптужује да је раније, током првог Трамповог мандата, са Тачијем разматрао поделу Косова и Метохије уз уступање подручја Прешева и Бујановца, а да данас сарађује са Куртијем на другом моделу истог исхода. И ове наводе треба читати као Анђелковићеву политичку интерпретацију.

Он подсећа и на протеривање Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије и тврди да су српске жртве на том простору, у односу на број становника, биле веће него у другим ратним зонама бивше Југославије после Другог светског рата. Зато одбацује покушај да се питање Косова и Метохије сведе на техничку препреку европским интеграцијама.

„Ако се одрекнемо Косова, престајемо да будемо оно што јесмо“

У завршној вредносној равни Анђелковић однос према Косову и Метохији пореди са замишљеном ситуацијом у којој би Српска православна црква пристала на спаљивање моштију Светог Саве. Његова порука је да одрицање од темељног симбола и историјске вертикале не мења само границе већ и идентитет народа.

Људе који искрено верују да је Европска унија важнија од Косова и Метохије не проглашава нужно злонамерним, али сматра да не разумеју дубину последица. Западни систем пореди са бродом који тоне: ако Србија није била примљена док је на палуби трајала гозба, нема разлога да се сада укрца како би испумпавала воду.

Из тога изводи два политичка задатка. Први и непосредни јесте смена Вучићевог система и одбрана изборне воље. Други, дугорочни, јесте оно што назива „ослобађањем Србије“ од спољног туторства и унутрашње зависности. Та два циља, по њему, не треба мешати у изборној кампањи, али ни заборавити после избора.

Изборни дан као почетак, а не крај расплета

На питање да ли би Ана Брнабић, у случају јасне опозиционе већине, поверила мандат противницима власти, Анђелковић одговара да не верује у мирну институционалну примопредају. Управо зато очекује унапред припремљен резултат од 105 према 145 и кампању којом би сваки отпор био означен као напад на државу.

Његов закључак није позив на бојкот. Напротив, тражи што већу излазност и гласове за различите стварно опозиционе колоне: национално оријентисани за Аутентичну десницу, центристи и антипартијски бирачи за Студентску листу, а други за опције које најбоље представљају њихов поглед. Што је више гласова против власти, сматра он, теже је фалсификовати резултат без видљивог трага.

Ако се тај траг појави, Анђелковић тражи да се записници, снимци и сведочења одмах саберу и објаве, а грађани исте ноћи организују у масован, миран и непрекидан отпор. У његовој процени, 25. октобар неће нужно донети расплет — могао би тек да отвори одлучујућу политичку кризу у којој ће исход зависити од истрајности грађана и способности опозиције да одбрани сваки глас.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић