YоуТубе поглавља:

00:00 Вршњачко насиље и питање безбедности деце
01:03 Карић: Избори су ништа према заштити детета
03:52 Мрчајевци, брисање снимака и одговорност школе
04:52 Повратак полицијских позорника и ред у насељима
06:57 Традиционални ставови и Карићева визија Србије

Привредник Богољуб Карић поручио је да насиље над децом у школама не сме да буде третирано као пролазна вест, нити као проблем који се може сакрити брисањем снимка или унутрашњим договором запослених. Одговарајући на питања Дејана Петра Златановића за „СМС Ливе ТВ“, он је нагласио да је реч о теми која, по његовом суду, превазилази значај избора и страначке политике. Његова полазна тачка била је да су дете и породица данас остављени са осећајем да систем реагује споро, недоследно или тек када случај доспе у јавност.

Карић је рекао да Србија, према његовој оцени, никада није била суочена са толико напада, силовања и злостављања деце и жена. За ту веома широку тврдњу у разговору није навео статистички извор, па је треба читати као његову процену стања, а не као доказану статистичку чињеницу. Ипак, размере проблема нису спорне: прво национално истраживање о насиљу у школама, објављено 2025. године, показало је да је шест од десет ученика у Србији доживело најмање један облик насиља у школи.

„Избори су ништа у односу на ово питање“

„Хвала вам на овом питању. Ово је тако важно и значајно питање. Верујте ми, избори ништа не представљају у односу на овакво питање“, рекао је Карић на почетку одговора. Тиме је јасно поставио тему безбедности деце изнад текућег политичког надметања и поручио да држава мора да покаже способност да заштити најрањивије, без обзира на то ко је на власти и која кампања је у току.

Он је вршњачко насиље повезао са ширим проблемом сексуалног и физичког злостављања, тврдећи да за најтеже нападе не сме бити благих казни. Покрет снага Србије, како је навео, заузео је став да они који почине „злочин и зверство“ морају да добију доживотну казну затвора. Одбацио је казне од 12, 20 или 40 година и инсистирао на томе да за силовање жене или детета треба предвидети искључиво доживотни затвор.

Важећи Кривични законик, међутим, прави разлику између облика кривичног дела и последица. За основни облик силовања прописана је казна од пет до 12 година затвора; ако је дело учињено према малолетнику или на нарочито свиреп или понижавајући начин, запрећена је казна од пет до 15 година; ако је дело учињено према детету или је наступила смрт жртве, могући су најмање десет година или доживотни затвор. Карићев захтев, дакле, значио би битно проширење обавезне најтеже казне.

Радикалан предлог: доживотна казна и за родитеља малолетног починиоца

Најконтроверзнији део Карићевог иступа односи се на родитеље малолетних починилаца. Он је предложио да, уколико малолетно дете почини тешко сексуално насиље, један од родитеља — отац или мајка — добије доживотни затвор. „Не постоји други лек“, рекао је, додајући да, ако је починилац пунолетан, треба да одговара он, а ако је малолетан, „мора да плати“ његов родитељ.

Овакав предлог није део важећег правног поретка Србије. Кривично право почива на индивидуалној кривици: казна се изриче ономе ко је извршио кривично дело или је за њега одговоран на законом утврђен начин, а не члану породице само због сродства. Родитељ може одговарати за сопствено противправно поступање, на пример за грубо занемаривање дужности старања или злостављање детета, али не може аутоматски преузети казну за дело свог потомка. Поред тога, доживотни затвор у Србији не може се изрећи лицу које у тренутку извршења дела није навршило 21 годину, док се лицу млађем од 14 година кривичне санкције уопште не могу изрећи.

Карић је, ипак, остао при ставу да се проблем мора „сасећи у корену“ и да не сме бити милости према учиниоцима. Као могуће узроке насилног понашања младих навео је обест и употребу наркотика, али без тврдње да зна шта је у конкретним случајевима био узрок. Његова главна порука била је да тешка дела не смеју остати без последица и да систем мора да одговори брзо и видљиво.

Медицинске мере и захтев за хитну седницу Скупштине

Карић се заложио и за примену, како је рекао, „свих медицинских могућности“, укључујући хемијске мере које би сексуалне преступнике трајно онемогућиле да понове дело. Није употребио стручан назив, али је из контекста јасно да је говорио о ономе што се у јавности назива хемијском кастрацијом. Представио је себе као заговорника „најстрожих закона који постоје“ и најавио да би, уколико би постао председник Србије, инсистирао на њиховој експресној примени.

Он је навео и да је упутио писмо Народној скупштини Републике Србије, тражећи да, поводом случајева насиља, одмах закаже ванредну седницу и усвоји закон заснован на његовим предлозима. Према његовим речима, закон би обухватио доживотни затвор за починиоце најтежег насиља, али и за родитеље када је учинилац малолетан. У интервјуу није приложена копија писма нити податак о томе када је послат и да ли је Скупштина на њега одговорила.

Карићев став или предлог	Суштина његове поруке	Важећи оквир и важна напомена
Најстроже казне за тешко сексуално насиље	За силовање жене или детета тражи доживотни затвор	Закон већ допушта доживотни затвор за поједине најтеже облике, али не за сваки случај
Казна за родитеља малолетног учиниоца	Један родитељ би, по његовом предлогу, служио доживотну казну	Колективна и аутоматска кривична одговорност родитеља не постоји; одговара се за сопствено дело
Медицинско онемогућавање поврата	Тражи трајне хемијске или медицинске мере за сексуалне преступнике	То није представљено као разрађен законски модел и захтевало би стручну, уставну и медицинску оцену
Одговорност школе	Наставници и директори који прикривају насиље морају кривично да одговарају	Школе већ имају обавезне протоколе, тимове за заштиту и дужност пријављивања и реаговања
Повратак позорника	Стални полицајац треба да познаје насеље, породице и ризике	Реч је о превентивном моделу локалне полиције који би захтевао организациону и кадровску одлуку
Ред и дисциплина	Безбедност деце види као меру уређености државе	Превенција тражи координацију школе, породице, полиције, тужилаштва, здравства и социјалне заштите

Прикривање насиља мора да повлачи одговорност

У наставку разговора Златановић је поменуо наводе о случају у Мрчајевцима, према којима је професорка тражила од деце да обришу снимке, док су одговорни у школи покушали да случај заташкају. Карић је одговорио да сви који су учествовали у прикривању морају кривично да одговарају. Према његовом ставу, кажњавање оних који скривају насиље морало би да буде пример другима да се ниједан напад на дете не сме гурнути под тепих.

„Замислите колико хиљада таквих злочина има, а да ми не знамо“, рекао је Карић, указујући на могућу тамну бројку непријављених случајева у селима и градовима. Ни за број „хиљада“ није понудио извор, али је отворио суштинско питање: колико случајева никада не стигне до полиције, тужилаштва, центра за социјални рад или јавности зато што се жртва плаши, сведоци ћуте, а институција настоји да заштити сопствени углед.

Министарство просвете наводи да школе већ морају да имају превентивне и интервентне активности, тимове за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања, као и јасне процедуре за поступање када постоји сумња или сазнање о насиљу. Систем укључује и просветну инспекцију, полицију, тужилаштво, здравствену и социјалну заштиту, као и националну платформу „Чувам те“. Зато суштина проблема није само у недостатку правила, већ и у томе да ли се правила примењују одмах, доследно и без заштите угледа установе на рачун детета.

„Дете не сме да иде у школу под пратњом уплашеног родитеља“

Карић је рекао да Србија мора да буде уређена, стабилна, квалитетна и системски организована држава. Као пример строгог кажњавања поменуо је Русију и Владимира Путина, тврдећи да тамо за овакве преступе „нема милости“. Та оцена у интервјуу није поткрепљена упоредним подацима о законима, пресудама или стопама насиља, па остаје његов политички утисак, а не проверено поређење два система.

Посебно је нагласио да родитељи не би смели да буду приморани да децу возе до школе и чекају их у аутомобилима из страха од насиља или продаје наркотика у близини школских дворишта. Школа, према његовој поруци, мора поново да постане простор у којем је дете сигурно и на путу до наставе и за време боравка у установи. Безбедност не сме да зависи од тога да ли породица има времена, новца или могућности да сваког дана организује личну пратњу.

Као конкретно решење Карић је предложио повратак полицијских позорника, по моделу који памти из времена Југославије. Описао је позорника који редовно обилази исту улицу или кварт, познаје породице, зна чије је које дете, уочава промене у понашању и брзо сазнаје шта се догодило. Подсетио је да су такви полицајци били добродошли у кућама, где би добили кафу, воду или сок и разговарали са становницима. Као слику њиховог познавања краја навео је да се некада знало чак и које дете је склоно да прескочи ограду и убере туђу крушку или јабуку. Захваљујући свакодневном присуству, сматра он, позорник је могао да делује превентивно, а не само после извршеног дела.

Он је ту идеју сажео речима да морају да постоје „ред и дисциплина“ и да Србији није потребна анархија. Повратак позорника, по његовој замисли, требало би да деци врати слободу кретања и осећај безбедности. То је уједно и најконкретнији превентивни предлог у интервјуу, јер не почива само на пооштравању казни после напада, већ на сталном присуству институције у заједници пре него што до насиља дође.

Белорусија као слика строгог система

Говорећи о одговорности државног апарата, Карић се позвао и на искуство живота у Белорусији. Испричао је да тамо, ако председник приликом посете фарми затекне запуштене животиње, министар сноси одговорност, следи смена, а директор може бити ухапшен и процесуиран. Ни овај пример није документовао конкретним случајем, али га је употребио као слику система у којем се одговорност, по његовом уверењу, брзо спушта од врха власти до непосредног руководиоца.

„А да не говоримо о деци“, додао је, наглашавајући да држава која захтева одговорност за поступање према животињама мора још строже да штити малолетнике. Његов закључак био је да Србија треба да врати оно што је некада у њој било добро и да истовремено преузме добра решења из других држава. У тој слици уређеног друштва централно место имају лична одговорност, видљива држава и брза реакција институција.

Од насиља у школама до традиционалистичке политике

У завршном делу изјаве Карић је тему заштите деце проширио на питања пола, родног идентитета и образовања. Као традиционалиста, рекао је да не прихвата модел демократије у којем би школа могла да учествује у промени пола детета без родитеља. Позитивно је оценио извршну уредбу Доналда Трампа из јануара 2025. године којом је америчка савезна администрација добила налог да пол третира као бинарну категорију и да усклади савезне политике са тим приступом.

Карић је, међутим, уз то изнео и тврдњу да је на заједничке тоалете за мушкарце и жене потрошено 120 милијарди, не наводећи државу, програм, период нити извор тог износа. Тврдио је и да калифорнијски прописи омогућавају наставнику да дете одведе у болницу ради промене пола.

Поменуо је и снимак на друштвеним мрежама са окупљања у Немачкој, тврдећи да се више од хиљаду људи изјаснило као пси. Потом је употребио и формулацију о вођењу таквих људи на ланцу и шутирању.

Демократија „цркве, молитве и отворених врата“

Карић је своју визију друштва описао као „демократију лепоте“ — одласка у цркву, паљења свеће, молитве, дружења и отворених врата. Говорио је о кућама без високих зидова и ограда, односно о заједници у којој људи не живе у сталном страху једни од других. За њега је слобода непосредно повезана са редом: грађанин може да се осећа слободно тек када зна да ће држава спречити насиље или брзо заштитити жртву.

„Ко обезбеди безбедност грађанима Србије, тај треба да има споменик као Стефан Немања, двадесет метара“, закључио је Карић. Иза хиперболе остаје његова кључна политичка порука: легитимитет власти не мери се само изборним резултатом, економским показатељима или инфраструктуром, већ и тиме да ли родитељ сме да пусти дете само у школу, да ли жртва верује институцијама и да ли одговорни могу да прикрију насиље без последица.

Карићев наступ спаја оправдан захтев за безбедношћу деце и несумњиво важну критику заташкавања са предлозима који би, ако би били преточени у закон, дубоко задирали у темељна начела кривичног права. Управо зато расправа не сме да се заврши ни на шокантном снимку ни на захтеву за што тежом казном. Потребни су брза пријава, заштита жртве, утврђивање индивидуалне одговорности, стручни рад са децом, контрола поступања школе и видљиво присуство институција — јер је циљ да се насиље спречи, а не само да се после трагедије пронађе најгласнија казнена порука.

Напомена редакције: У тексту су Карићеве оцене и предлози јасно приписани говорнику. Правни контекст заснован је на важећем Кривичном законику Србије и званичном систему Министарства просвете за превенцију и поступање у случајевима насиља.

Извори за редакцијску проверу:

1. Кривични законик Републике Србије
2. Министарство просвете: Систем превенције и заштите од насиља и дискриминације
3. Савет Европе: Прво национално истраживање о насиљу у школама у Србији
4. Бела кућа: Извршна уредба од 20. јануара 2025. године

Извор: Србин.инфо / СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић