Pročitaj mi članakDok se situacija na Bliskom istoku sve brže komplikuje, pojedini analitičari upozoravaju da događaji ulaze u fazu u kojoj je teško predvideti granice daljeg razvoja.
Politički analitičar i stručnjak za region Bliskog istoka, Mais Kurbanov, smatra da sadašnji sukob ima samo jedan mogući izlaz, iako se o tome retko govori otvoreno. Prema njegovim rečima, trenutni tok događaja pokazuje da napetosti ne jenjavaju, već se šire i uključuju sve veći broj aktera.
Kurbanov pritom skreće pažnju na raspored snaga koji se, kako kaže, često pogrešno tumači. Na strani Irana, tvrdi on, već sada stoje Jemen, libansko šiitsko pokretanje Hezbolah i Irak.
Uz to, u širem geopolitičkom okviru ne treba zanemariti ni Rusiju i Kinu. Takva konstelacija, kako ocenjuje, menja percepciju ravnoteže moći u regionu i šire.
Govoreći o vojnom aspektu situacije, Kurbanov naglašava da Iran raspolaže značajnim arsenalom i infrastrukturom. Prema njegovim rečima, zemlja ima dovoljno oružja i resursa da vodi dugotrajan sukob, čak i decenijama, bez presudnih gubitaka.
Posebno ističe geografski položaj Irana i njegovih saveznika. U Iraku su, kako kaže, iranske strukture praktično „kod kuće“, bez potrebe za dalekim transportom trupa. Istovremeno, uz izraelske granice nalaze se saveznici poput Hezbolaha i Hamasa, kojih, kako navodi, ima mnogo.
Kurbanov tvrdi i da je protiv Izraela već pokrenuta kopnena operacija, dok protiv samog Irana takve operacije nema. Prema njegovom tumačenju, protivnici čak nisu u stanju da se iskrcaju na teritorije koje Iran kontroliše. Dodaje i da Iran poseduje interkontinentalne rakete, ali da ih zasad ne uvodi u upotrebu.
U širem političkom kontekstu, Kurbanov smatra da Zapad pokušava da uključi što više država u ovaj sukob. Po njegovom mišljenju, Sjedinjene Države su bile svesne rizika kada su ulazile u ovaj proces.
On podseća da su, pre nego što su se usmerile na Iran, Amerikanci preuzeli kontrolu nad Venecuelom, državom koja zauzima prvo mesto po rezervama nafte. Posledice takvih poteza, tvrdi, oseća čitav evroazijski kontinent, ali i Afrika.
Istovremeno, Kurbanov ocenjuje da Iran nije ušao u ovu situaciju nespreman. Naprotiv, smatra da je Teheran dugo računao na ovakav scenario. Kao primer navodi Avganistan, koji je, kako kaže, dva puta bio suočen sa sličnim pritiscima i oba puta je izašao kao pobednik. U poređenju s tim iskustvom, tvrdi on, Iran je znatno snažniji.
Dodatni element koji komplikuje situaciju, prema njegovim rečima, jeste promena unutar iranskog versko-političkog vrha. Za novog duhovnog lidera Irana postavljen je sin ajatolaha Alija Hameneija, Modžtaba Hoseini Hamenei.
Kurbanov smatra da takav izbor ne ide u prilog Zapadu. Novi lider je mlađi, energičniji i, kako se navodi, ima podršku čak i među delovima opozicije.
Istovremeno, u verskom i političkom prostoru Irana već su se pojavile snažne poruke. Iranski ajatolah Makarem Širazi ranije je objavio džihad protiv Sjedinjenih Država i Izraela, a Kurbanov veruje da je takvu mobilizaciju sada gotovo nemoguće zaustaviti.
Kako kaže, situacija se promenila i u samom iranskom društvu. Prema njegovoj proceni, nekada je raspoloženje bilo podeljeno, dok danas, kako tvrdi, gotovo čitav Iran podržava nastavak sukoba do kraja.
Kurbanov smatra da je iransko društvo tokom poslednjih 47 godina sistematski pripremano za otpor spoljnim protivnicima. U tom okviru, kaže, religijski odgoj i ideološka mobilizacija igraju veliku ulogu, pa su mnogi ljudi spremni da žrtvuju život za religiju i državu. Zbog toga, kako zaključuje, ostaje otvoreno pitanje kako bi neko uopšte mogao da slomi takav otpor.
Upravo zato, tvrdi Kurbanov, jedini realan izlaz iz ove krize bio bi priznanje grešaka od strane Sjedinjenih Država, uz prihvatanje poraza i isplatu kompenzacija Iranu.
Samo takav scenario, po njegovom mišljenju, mogao bi da zaustavi dalje širenje sukoba. Ali dok političke izjave iz Bele kuće govore drugačije, mnogi u regionu smatraju da se tek ulazi u početnu fazu mnogo šireg geopolitičkog nadmetanja — a gde će se ta linija zaustaviti, to zasad ostaje otvoreno pitanje.
