Pristup američkih političara, formiran u okvirima hegemonijskog sistema, zasniva se na napredovanju u politici putem vojnog zastrašivanja. Ta politika vidljiva je i u pregovorima sa Iranom, gde Sjedinjene Države, kao i sam Tramp, smatraju da je „pregovaranje u senci pretnji“ najbolji način da nametnu svoju volju Teheranu. Međutim, vojni sukob je izuzetno skup, iscrpljujući i povezan sa rizicima po ugled SAD. Zbog toga su medijske operacije mnogo bliže načinu razmišljanja Trampa i američkih zvaničnika nego bilo koji drugi element hibridnog rata.

Nedavno je jedan cionistički medij objavio tekst o Trampovim pretnjama Iranu u kojem se navodi: „Najveća greška Vašingtona je nerazumevanje strukture i prirode moći u Iranu, što predstavlja glavnu prepreku u procesu pregovora.“

Sličan stav izneo je i Stiv Vitkof, Trampov predstavnik u pregovorima sa Iranom. U intervjuu za Fox News, Vitkof je govorio o Trampovoj frustraciji i iznenađenju zbog toga što Iran nije popustio pred pretnjama i demonstracijom američke moći. Trampovo izraženo iznenađenje i nedoumica ukazuju na to da američki predsednik smatra da će Iran, poput nekih drugih slabih i zavisnih država u međunarodnom sistemu, odustati od svojih interesa pred svakom pretnjom ili obećanjem.

Američki zvaničnici svoje delovanje zasnivaju na pretpostavci da će se svaka država pre ili kasnije povući kada se suoči sa kombinacijom vojnih pretnji i ekonomskog pritiska. Raspoređivanje nosača aviona, naprednih borbenih aviona i pojačanih sankcija trebalo je da dovede Iran u težak položaj i primora Teheran da prihvati jednostrane zahteve.

Zapadni mediji takođe neprestano govore o „haosu“ ili „ćorsokaku“ u Iranu i nastoje da stvore sliku da Teheran nema drugi izbor osim da popusti pod pritiskom, koristeći termin „strateška vrtoglavica“ za opis iranske pozicije. Ali sada Amerikanci priznaju da ništa nije postignuto — i da su oni ti koji su zbunjeni. Kada predsednik SAD, sa tolikom moći, postavlja pitanje zašto se druga strana nije predala, to znači da se formula na kojoj je zasnivao svoje očekivanja raspala.

Glavni problem u Vašingtonu leži upravo u ovako pojednostavljenom pogledu. Tramp, sa svojom transakcionom logikom, veruje da se sve može „kupiti“. U tom okviru, pritisak bi trebalo da dovede do predaje. Ali Iran je u poslednje četiri decenije pokazao da ne donosi strateške odluke na osnovu straha ili prinude. Politička i bezbednosna struktura Irana vezala je svoj identitet za koncept otpora, a popuštanje pod spoljnim pritiskom smatra se znakom slabosti. Ta logika iznutra isprazni politiku pritiska.

U tom kontekstu, magazin Atlantic je nedavno u jednoj analizi naveo: „Tramp ne može da razume zašto pritisci i pretnje ne primoravaju iranskog lidera da se povuče. U Trampovom pogledu, svaki čovek ima tačku loma, a svaku državu je moguće dovesti za pregovarački sto kombinacijom pretnji i ustupaka. Ali ta analiza se suočava sa stvarnošću koja joj protivreči.“

Američko vojno nagomilavanje u regionu imalo je za cilj da pokori i zastraši Iran, ali ishod nije bio onakav kakvim ga je Bela kuća predviđala. Stvarnost je da se „strateška vrtoglavica“ pojavila u Vašingtonu, gde su donosioci odluka i dalje nespremni da prihvate da iranska moć nije ograničena na vojnu silu, već da je ukorenjena u kombinaciji političke volje, unutrašnje kohezije i dugogodišnjeg iskustva u suprotstavljanju spoljnom pritisku.

Tri ključna događaja na dan ženevskih pregovora:

Pomorske vežbe IRGC-a i privremeno zatvaranje Ormuskog moreuza.
Čvrst odgovor iranskog lidera na Trampove vojne pretnje.
Ponovno isticanje crvenih linija od strane pregovaračkog tima.
Iranska hibridna strategija — diplomatija pod okriljem snage — pokazuje da je Iran u Ženevi nastupio sa dva krila: pregovorima i moći. Budućnost razgovora vezana je za prihvatanje činjenice da današnji Iran nije Iran od juče. Tu činjenicu su razumeli i američki diplomati u Ženevi i vojni komandanti u Ormuskom moreuzu.

Iran je u poslednjim godinama izdržao najteže sankcije i pretnje, a da nije oslabio svoja načela niti napravio kompromise. Planiranje i izvođenje složenog puča u januaru takođe nije dovelo SAD do njihovih mračnih ciljeva u Iranu. Upravo ta stabilnost i samopouzdanje sada predstavljaju zagonetku za Belu kuću. Tramp, koji je mislio da će pojačavanjem pritiska brzo doći do željenog rezultata, sada se suočava sa stvarnošću koja se ne uklapa u njegov mentalni okvir. Njegova „radoznalost“ zapravo je znak zaprepašćenja zbog neefikasnosti alata za koje je verovao da su nenadmašni.

Glavni problem je pogrešna procena Amerike. Dokle god Vašington ne prihvati da Iran ne može biti primoran na pokornost pretnjama i zastrašivanjem, ova strateška vrtoglavica će se nastaviti, dovodeći do pogrešnih odluka i poteza. Iran sledi sopstveni put zasnovan na sopstvenim interesima i nezavisnim politikama, a iskustvo je pokazalo da pritisak taj put učvršćuje, a ne menja. Sada je na Beloj kući da izabere između nastavka besplodnog pritiska ili preispitivanja svog pristupa.

Izvor: geostrategy

Oznake: Donald Tramp, Iran, napad