Požalio se ministar unutrašnjih dela Ivica Dačić da su ga prevarili kad je potpisivao Briselski sporazum.

Заклео бих се да није тако давно нешто слично на рачун међународне заједнице изјавио и шеф Ивице Дачића, премијера Мацута, целокупне владе, режимских медија и исто таквих привредника – председник Србије Александар Вучић.

А сетите се само те култне сцене, као из режије „Телевиса презента“, када Вучић пред само стављање парафа на Вашингтонски споразум одједном, практично ниоткуда, сазнаје шта заправо потписује. Драма је на врхунцу. Погледа Трампа као да га први пут види, онда у папире, па у Марка Ђурића, тражећи ваљда неки СОС сигнал, онај поскакујући „ђурићевски“ аплауз, усклик „Ацо Србине“, ма штагод што би ублажило утисак човека кога је домаћин сместио на хоклицу и поново натерао на уступак пред Приштином. Али камера га већ хвата у полупрофилској пози, потписује као да је напозван дошао на свадбу па се стидљиво уписује у књигу гостију.

Било је тога доста. Белосветски мешетари нас „превеслали“, а ми (тј. ОНИ) — невини, наивни, часни као француске собарице које су, ето, случајно затечене у чипкастом вешу поред кревета.

А знали добро, и једни и други, шта раде.

„Нисмо знали“

Какав изговор – „нисмо знали“.

Подсетила ме ова играрија људи на најодговорнијим местима у држави на причу једног пријатеља кога је месецима вукла за нос и за свакаква неверства оптуживала тадашња партнерка, а он се правио невешт, јер му ипак било лепо с њом.

Све док је трајала његова љубавна одисеја разгаљивао нас је средом на покеру сударима својих конзервативних критеријума са историјом и навикама своје драге. Она, без неке велике школе, и лепотица и мудрица, увек је имала сличне изговоре којим је и олакшавала његовој сујети и продужавала неискрену везу. Као да слушам Дачића, или пре Вучића. Моралишу и оптужују, лажу и манипулишу.

Напала једног дана на неку његову другарицу, те оваква је онаква је, ено смотала оног ожењеног и овај у жељи да заустави даље претресање случаја подсети како је и она била у вези са ожењеним човеком. „Није ми рекао“, имала би изговор и наставила са придиковањем. Покушао је да је заустави и подсећањем на неког гуслара, исто ожењеног – „терапеут ми рекао да тако бежим од озбиљне везе“ и наставила би са ширењем свог светоназора јер није у реду што је ова била са бившим своје другарице. Онда ју је он опет подсетио да је она била с његовим другом кад су они били на некој емотивној паузи и опет га је матирала „нисам знала да сте у добрим односима“. Кад је ушла у некакав њен посткосовски циклус и острвила се на ове што летују у Хрватској, а она им тамо „не би ни евро оставила“, опет ју је подсетио на неку њену бившу љубав тамошњег порекла на шта је ова ко из топа одговорила „ма он ми реко да је Босанац“. Било ту и оно „спавали смо у истом кревету, ал’ није било ничег“, „био је то само секс без емоција“, „нисам ти рекла да бих још била с тобом“…

Vašingtonski sporazum.
AV je potpisao.
Zašto se danas čudi što je Izrael priznao Kosovo? pic.twitter.com/6VPXMKEg6P

— Miodrag Bebić (@miodrag_bebic) August 10, 2021

Онда је он кући дошао са кошуљом на којој је траг кармина. Рекао је да је кечап.

Скоро иста прича је са државним врхом Србије и западним центрима моћи.

Тежина издаје пред изборе

Преварили нас, нисмо знали да Заједница српских општина неће бити формирана, ништа нисам потписао, спавао сам на поду у паузи преговора, погрешно смо гласали у УН, нисмо реконструисали надстрешницу само ово око ње, ипак јесмо, ал’ су нас слагали, отворили смо сву документацију у вези са надстрешницом, сад смо баш целокупну документацију објавили, сад још целокупнију… Ово је оно што слушамо не у кафани, не у ТВ сапуници него са функција председника и министра.

Мала разлика између оно двоје неверних љубавника и наше власти и њихових међународних партнера. А ни однос према грађанима ништа није смисленији.

Ево, сад власт и сама признаје оно што им део опозиције дуже од деценију набија на нос – Бриселски споразум је био промашај, крупан корак ка косовској независности. Епска издаја која је служила западним силама да затворе причу Косова, а Вучићу да стекне поверење тог дела међународне заједнице и њихову подршку у учвршћивању своје аутократске власти. И Брисел и Вашингтон добро знају играче београдске поставе, ал’ знају шта у овом „протестном“ тренутку могу да добију од Београда. Знају да је Вучић зарад опстанка на власти спреман бар за још неки уступак. И Вучић зна да се Европа и Вашингтон не заносе његовим изјавама, али знају да га сада могу притиснути да извуку још неки уступак. Поготово ако размишља о изборима.

Знају и Дачић и шеф и тамничар му Вучић да је овима све јасно, те је Дачићева порука несумњиво упућена нама грађанима, бирачима. Они су као били наивни, а ми опет треба да испаднемо – будале. Они су потписивали под притиском, нас су убеђивали да су извојевали историјску победу. Сад је зову — „превара“.

А колико смо онда пута били преварени, ако је после бриселског, дошао неки вашингтонски, па, охридски, па немачко-француски споразум…

Спремни на велики компромис са Приштином

Мало пре Дачића, јавио се и министар за европске интеграције Старовић и објавио да је Србија спремна на „веома велике компромисе“ у спору са Приштином.

О каквим то веома великим компромисима може да говори администрација која је од 2012. бриселским споразумом препустила полицију и правосуђе, угасила „паралелне институције Републике Србије“, препустила енергетику, признала косовске пасоше, личне карте и царине, грађани Косова са српским документима не могу више да гласају на територији Косова на српским изборима, административну линију претворла у гранични прелаз, дозволила косовске таблице на територији Србије, предала језеро Газиводе, дозволила посебни позивни број…? Једини интерес Србије – формирање Заједнице српских општина, уговорен Бриселским споразумом, до дана данашњег није спроведен. Упркос неспровођењу из преговора у преговоре Србија је чинила уступке. То више није компромис, то је распродаја са осмехом. И уз аргумент да је све то у интересу Србије и првенствено Срба на Косову.

Свет се прави да не види, а Вучић да не вара

Зато Европа ћути на гушење медија и кршење људских права у Србији. Изостају пацке и из САД, дежурног глобалног промотера демократије. И једни и други очекују да наплате своје ћутање.

Свет се прави да не види, власт се прави да не вара – идеална симбиоза. Да би се Вашингтон и Брисел и даље правили блесави и да бисмо попут срећног пара могли са Западом да се држимо за руке, режим ће нешто морати да испоручи.

Флертовао, свашта обећавао на све стране и сада као прељубник који се заклиње да је то био „само секс без емоција и ништа више“, покушава да се прикаже као чедан. Јер притисак расте, студенти траже изборе. Србија се не смирује. Устају градови један за другим, побуна се шири.

И сад кад им избори остају једини излаз из кризе труде се да се прикажу као преварени љубавници. Чије поверење су заслужили људи који на крају отворено признају да су потписивали нешто што нису разумели, који глуматају невиност док нас држе у заблуди, који прете, туку, застрашују, уцењују?

Сад је већ све огољено, све се види. Трик је провалила и највернија публика. Чак и они који и даље мирно седе у напредњачком биоскопу су још ту јер је карта скупо плаћена. А крај – сви наслућујемо. Септембар долази. А с њим и рачуни.

Oznake: Aleksandar Vučić, Briselski sporazum, Ivica Dačić, izdaja, prevara