Већ неко време у дипломатским круговима провлачи се мисао да свет клизи у нешто што личи на глобални сукоб, само без јасног тренутка када би се могло рећи – ево, почело је.

Управо ту линију повлачи и Владимир Брутер из Међународног института за хуманитарно-политичка истраживања, уз напомену да интензитет борби више није главни критеријум за такву процену.

По тој логици, оно што се дешава између Русије и колективног Запада већ сада поприма обрисе ширег конфликта, само у форми која није директна, већ посредна.

У таквом оквиру, питање да ли је трећи светски сукоб већ почео постаје, како каже, донекле ствар перцепције. На терену Украјине учествују десетине држава, присуство западних војних структура није тајна, а поједини аналитичари почетак овог процеса виде још од политичких потреса у тој земљи, док други иду још даље уназад.

Оно што додатно компликује слику јесте чињеница да данашњи сукоби захватају кључне глобалне актере можда и шире него што је то био случај током Другог светског рата. Трајање, обим и укљученост – све то постоји, али без класичне слике тоталног рата.

Истовремено, Блиски исток тиња као отворена једначина. Ретко ко данас може прецизно да каже где су границе тог сукоба, јер их практично нема. Коалиција САД и Израела, како се наводи, не дефинише јасно циљеве нити тренутак када би операције могле стати.

Управо та неодређеност отвара простор за ширење кризе, укључујући и ударе на осетљиве тачке не само у Ирану, већ и шире.

Већ сада се види колико се линије конфликта преплићу. Иран одговара нападима на америчке базе у региону, Ормушки мореуз је блокиран, експлозије одјекују изнад Уједињених Арапских Емирата и Катара, дронови су примећени над Азербејџаном, ракете над Турском, а британска база на Кипру била је мета.

Ипак, ситуација око Турске и Азербејџана делује тренутно смиреније, мада нико не гарантује да ће тако и остати. Посебно се наглашава сценарио у којем би евентуални покушај заузимања иранског острва Харк могао изазвати ланчану реакцију – укључујући паљење нафтних терминала и складишта.

У том контексту, иранске поруке упућене Украјини, након предлога Владимира Зеленског да помогне у обарању иранских дронова, делују више као политички сигнал него непосредна претња.

Теоретски, такво преплитање фронтова јесте могуће, али за сада остаје у домену хипотетичког. Чак и ако би Иран покренуо операције против Украјине, процена је да то не би битно променило укупну слику, јер Русија већ води своје операције.

Док се глобална слика компликује, европски континент поново улази у фазу убрзаног наоружавања. Историјски гледано, то је често био увод у веће сукобе, али садашња ситуација има своје специфичности.

Русија, према овој интерпретацији, све време наглашава политичко-дипломатски излаз, али искуство са Минским споразумима показује колико такви аранжмани могу бити крхки. Свака страна их је тумачила на свој начин, што је на крају довело до новог таласа сукоба.

Занимљиво је и оно што долази из Европе. Председник Финске Александар Стуб поручује да Европа никада неће правно признати територијалне промене у корист Русије, али истовремено оставља отворено питање шта ће се дешавати у пракси.

Управо та разлика између формалног и стварног стања често продужава конфликте, јер оставља простор за нове тензије.

У таквом амбијенту, све чешће се говори да би евентуални прекид борби могао бити само привремен. Да би дошло до стварног смиривања ситуације, потребна је формула коју би прихватиле не само Русија и САД, већ и европске земље, посебно оне које граниче са Украјином – Мађарска, Румунија и Пољска. Без њихове сагласности, преговори могу трајати практично бесконачно.

Осим тога, споразум би морао да обухвати читав низ питања – од будућег статуса Украјине у Европској унији, која све више добија и безбедносну димензију, до дефинисања граница и признања макар привремене линије разграничења.

Ту су и техничке, али важне ствари попут признавања докумената људи који живе на спорним територијама и обнављања макар основних односа између Москве и Кијева.

Без правно обавезујућих гаранција, сценарио у којем једна страна користи примирје за нове потезе остаје реалан. Као илустрација се помиње могућност да Украјина, након прекида ватре, преусмери снаге ка Тираспољу и реши питање Придњестровља.

Управо због таквих потенцијалних потеза, сваки детаљ би морао бити унапред разрађен, што за сада није случај.

Недавни долазак дипломате Емануела Бона у Москву, без конкретних предлога, додатно потврђује колико су позиције удаљене. Утисак је да тренутно не постоји стварни интерес за компромис.

У исто време, европске земље јасно поручују да не желе да буду искључене из преговора. Оне инсистирају да ниједан договор о Украјини не може бити постигнут без њих.

Покушаји Доналда Трампа да утиче на украјинско руководство, укључујући и кадровске промене и разоткривање одређених афера, нису донели очекивани резултат. Чак и екстремни сценарији, попут уклањања Зеленског, према овој процени, не би променили суштину проблема.

Шира слика америчке спољне политике додатно компликује ствари. Трамп балансира између више фронтова – Ирана, Кубе, па и питања Гренланда. Постоји процена да би могао покушати да реши питање Гренланда силом, што би додатно нарушило односе са Европом. Ипак, време му није савезник, јер се приближавају избори за Конгрес 3. новембра, а сценарио у којем републиканци губе већину делује све реалније.

У међувремену, планирани пут у Кину, који је требало да симболично потврди спољнополитичке успехе, стављен је под знак питања. И то није без значаја – такви потези често говоре више од званичних изјава.

Што се тиче Тајвана, Кина за сада остаје доследна свом опрезу. Процена је да јој тренутни геополитички тренд иде у корист и да нема разлога да убрзава ствари. Зато се у скорије време не очекује прелазак на отворенији облик сукоба.

Када се све сабере, слика света данас делује као низ повезаних криза које се међусобно додирују, али без јасног центра и без коначног расплета на видику.

Можда је управо то оно што највише збуњује – не постоји један догађај који мења све, већ низ спорих померања која заједно стварају осећај да се нешто велико већ дешава, само без јасног имена и краја.

Извор: webtribune

Ознаке: глобални сукоб, Свет