Права Демократска странка, она основана почетком 20. века (формално 1919. године, али суштински она је била југословенски наставак српске Самосталне радикалне странке сукцесивно уобличене од 1901. до 1905), за време Другог светског стала је уз Равногорски покрет.
Она странка која се позвала на континуитет са њом а утемељена је 1989. године, пре је чудан политички микс, са јаком неотитоистичком компонентом, те накарадним поратним идејама о „братску и јединству“, него прави наследник изворног ДС-а.
На то нас је та партија поново подсетила 2015. године – када је њен председник био Бојан Пајтић – саопштењем поводом судске рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића. ДС је тада констатовала да је његова рехабилитација „логична последица чињенице да је четнички војвода Томислав Николић изабран за председника Србије” те да она остаје верна „истинским антифашистичким вредностима”.
Ваљда оним црвеног диктатора и србождера Ј. Б. Тита! Уместо да је ДС осудила СНС бандите што су своју већ узнапредовалу косовску велеиздају скривали иза лажног патриотизма, чији је део било и официјелно скидање стигме са предводника „Трећег српског устанка“, та партија је подржавала сваки акт режима усмерен ка предаји Косова, а осуђивала једну од ретких, самих по себи позитивних ствари које је – макар и ради злоупотребе – учинио!
Када се тога сетимо, и сагледамо реалност да су неки од представника некадашњег „жутог режима“ (који је био за ову земљу негативан колико и СНС картел, а уосталом баш он га је и створио али му се отргао контроли) данас у својеврсној коалицији са екстремним антисрпским НВО сектором који предводи тзв. Грађанска иницијатива, многе ствари постају кристално јасне.
Студентско-грађански протести почели су са идејом „да ови оду а они претходни се не врате“. Међутим, многи од „претходних“ перфидно су се укључили у причу пружајући логистичку подршку студентима. Радили су стрпљиво и лукаво, вребајући прилику да се наметну као „нови“, док су тврдили да је „претходни“ само Ђилас са којим су у сукобу (а некада су били сегменти исте, у великом делу народа омражене, екипе).
Уз помоћ респектабилног капитала који контролишу, друштвенополитичког искуства које имају, али и веза са немачким и другим специјалним службама и политичким структурама, те медијског утицаја и које чега још, све дубље и дубље су се увлачили у тзв. Студентски покрет у настајању. Нудили су услуге које се лако не одбијају!
Свесни да их народ не жели и никада више на власт не могу да дођу отворено, кренули су путем подмукле отмице онога што им делује као употребљива маска да народ буде преварен да бира неке нове, младе и поштене људе, а заправо добије старе преваранте и, по потреби ако не увек и искрено, србофобе.
Баш све то представља осовина „жути“ – НВО сорошевци – мањине које су негативне према српском наслеђу, где спадају они који воде наводну студентску причу у Новом Пазару.
Полазећи од свега реченог јасно је зашто су наведени политички чиниоци удружено извршили политички атентат на Мила Ломпара, који одмерено заговара национално-демократски курс и такве идеје је персонификовао у вези са тзв. Студенском листом све док са ње није подло елиминисан.
Нису могли, како кажу, да му опросте што су за њега генерали Милан Недић и Дража Михаиловић, сваки на свој начин, позитивни колико год и трагични јунаци наше историје. Нису хтели да пређу преко тога што се није одрекао Радована Караџића, нити је прихватио најпрљавију могућу обману о сребреничком комуналном геноциду, осмишљену како би Срби који су уистину били жртве геноцида у корист својих џелата били морално жигосани.
Тиме су у финишу стварања тзв. Студентске листе показали праве намере и истинско лице. Последње је југо-титоистичко у НАТО стилизацији, а темељ истинске намере је да се после избора онемогући да из онога што многи доживљавају као аутентични студентско-грађански ослободилачки покрет, произађе и јака национална фракција.
И да није „вентилирала“ Ломпра, жуто-сорошевско-муслиманска коалиција би после избора имала велики број себи блиских посланика изабраних на тзв. Студенској листи. Међутим, на њој сигурно има и немало људи националних уверења који се нису у том својству експонирали. Они би се, сигурно, постепено окупљали око Ломпара и са њим повезаним отворено српским „клубом“ који је требало да буде део поменуте листе. Зато је постао мета!
На Мила Ломпара удар није извршен раније из два разлога, иако га поменути дуго фанатично мрзе. Прво, узурпација још није стигла до тачке да успешно забијање ножа у лећа буде осигурано (а пропали покушај би се отимачима СЛ вратио као бумеранг). Друго, били су свесни да до последњег тренутка морају да толеришу пумпање националне приче. Треба им да би је злоупотребили!
Њени стубови, како процењују, смеју да се руше тек пред саме изборе, како штета и за узурпаторе не би била фатална. Они су прагматично оценили да када код грађана озбиљно прораде заслепљујуће емоције, многи од њих ће прогутати небулозу да „ко критикује СЛ каква год да је, тај ради за Вучића“, односно да је она „једина алтернатива СНС режиму“ без обзира на њен персонални састав.
Којешта! Алтернатива је платформа која нуди истинску промену свега онога што уништава Србију и српски народ у целини. Циљ мора да буде рушење Вучића и суочавање њега и његове банде са одговорношћу због велеиздаје а не само криминала, и, разуме се, одбацивање квислиншке, антисрпске политике коју је водио и намерава да је и даље води!
Неко то – колико год било очито – није у стану да схвати, али уверен сам многи опозиционо-национално настројени грађани јесу. Зар речено стварно намеравају да учине, рецимо, Бојан Пајтић и Маја Стојановић (директорка Грађанске инцијативе у чијем простору названом по персоналном НВО симболу титоистичког евроатлантизма, Миљенку Дерети, тзв. Студентски покрет је организовао прву званичну конференцију за штампу)?
Нити им је то намера, нити стварно раде на рушењу квислиншког режима Александра Вучића. Да им је то приоритет, не би се одрекли Ломпара и бар дела националне енергије (неће моћи све патриоте да преваре). Сви заједно бисмо ишли против СНС картела – тако да грађани у првој фази промена продуктивно кажу зашта нису а не прерано шта хоће – а онда бисмо релативно брзо имали слободне изборе на којима би идеолошке и геополитичке понуде биле на дневном реду.
То су спречили јер су свесни да ако нешто не улове у мутном, у транспарентној игри немају шансу. Њихов опскурни план је, не да Вучић брзо буде срушен, већ да на основу крађе досадашњих тековина студентско-грађанског мирнодопског устанка, после избора, са релевантним бројем посланика под својом контролом (обезглављене патриоте мораће или да им се приклоне или да индивидуално, представљени као „отпадници“, изађу из тог друштва, за шта многи неће имати „стомак“), образују свој про форме центристчки а заправо ЕУ фанатични парламентарни покрет.
Берлин, Брисел, Лондон, Париз – кључна средишта преосталог мрачног евроатлантског глобалног братства – добро знају да је Вучић владајући политички мафијаш, као што је то био Мило Ђукановић у Црној Гори.
Толеришу га јер су свесни да са својим лажним патриотизмом и отворено криминалним приступом може да обави прљаве послове које не би били у стању да реализују овдашњи нескривени евроатлантисти јер нису баш прави мафијаши (не значи да нису лопови, што не треба мешати са свеукупним картел потенцијалним). А још је остало да се понешто обави у вези са издајом Косова и Метохије, поткопавањем Републике Српске, укидањем преосталих елемената нуклеарног ембарга и војне неутралности.
Када то Алек без Косова (не дај Боже) уради, купујући још неко време за седење на трону, добиће кончано црвени картон, али то још није случај. Затим ако прихвати да у складу са тим оде и препусти власт онима који су површински мање прљави квислинзи од њега, добиће у пакету са тим и „амнестију“. Но, те наследнике треба створити и продати народу, што од постојеће истрошене прозападне опозиције ње могуће.
То је концепт који су они у Европи, који су на нас извршили агресију 1999. и затим наставили да нам кидају национално тело, осмислили.
Да сумирамо „градиво“: Прва (садашња) фаза тог пројекта је иницијално стварање од флуидне СЛ чврстог покрета који би после Вучића, једног дана дошао на власт. Друга је (пост)изборна продаја народног отпора и онда његова институционализација као једине озбиљне „опозиције“. Трећа је смена на челу државе – не сада већ за неколико година – по принципу „сјаши Курта да узјаши Мурта“.
Зато је Мило Ломпар „вентилиран“, макар то било и контрапродуктивно за најширу мобилизацију грађана Србије пред сам почетак онога што смо се надали да ће бити велика битка са СНС фалангом. Новопазарски пленуми су у томе учествовали јер им је одбојан због свог непоколебљивог српског становишта, али они сами по себи нису битни; да им је наређено да ћуте то би кротко урадили, а овако су добили инструкцију да ударе и тако су поступили.
Тако нажалост сада ствари стоје, али неће потрајати. Срби су, да то не заборавимо, својеврсне птице Феникс, изгледа да су сагорели а поново се „роде“. Биће тако и сада без обзира што много тога делује црно. Стога, не одустајмо од борбе за промене (Вучића са његовим велеиздајничким гресима не може да амнестира то што су и узурпатори СЛ црни), само наступајмо тако да и на овој (изборној) етапи борбе сачувамо бар неке српске позиције, као основ за касније прегруписање и офанзиву у „рату“ који се неће завршити док демократски и национално не ослободимо Србију!
Драгомир Анђелковић, безцензуре
